Evo me nazad u kolotečini moje hladne i bezosećajne Amerike. Sedim u polovnom i razdrndanom džipu i čekam da prođe crveno svetlo. Ljudi na ulici ispred mene ubrzano prolaze preko pešačkog prelaza, nestrpljivo zureći u sekunde na semaforu koje su im preostale da pređu ulicu. Nebo, koliko mogu da vidim između ovih silnih zgrada, je bleštavo sivo. Kao da mi daje znak da je vreme da bežim odavde. Odjednom, sve je stalo. Kao na usporenom snimku, posmatram pensilvanijske Amiše, američke Crnce i ortodoksne Jevreje u grupi kako lagano mile na Segvejima prema Vašington molu. Stvarno bizarna scena. Najzad stigoh u monotonu kancelariju.
Elem, pre par dana sletih na Floridu, u Majami. Avion je kasnio nekoliko sati jer su pilot i stjuardetska družina bili primorani na odmor. To mu dodje nešto kao kad vozači kamiona moraju da spavaju određeno vreme na autoputu ili dobijaju kaznu. Ovaj neočekivani zastoj je prouzrokovao ludilo na aerodromu. Na svu muku promaših sam let za Vašington. Staviše su me na listu čekanja za sledeci let. Gledao sam umorna lica radne snage American Airlines koji rade na šalterima. Prišao sam i pitao kakve su mi šanse da danas stignem kući.
Čovek, bez podizanja glave, mi reče,
– Sedi tu pa ćemo te prozvati ako bude mesta.
Nije se udostojio ni da me pogleda. Nema svrhe da se dalje bunim. Svi smo bili u istom sosu.
Seo sam i gledao ljude kako preživljavaju ista osećanja nestrpljenja. Nekada davno sam bio neverovatno ponosan na američku uslugu. Nekada davno sam bio oduševljen prazninom američkog osmeha. Taj osmeh, ma koliko bio plastičan i prazan, vremenom postaje deo tebe. Vremenom postaje deo kulture i svi se na kraju plastično smeju. Smejao sam se samom sebi sedeći na aerodromskoj klupi, prevrćući telefonske kontakte, tražeći egzistencionalni spas u glasu prijatelja iz Vašingtona. Nisam još verovao da se moje putovanje završilo. Nisam želeo da prihvatim da sam se vratio.
I tako vec je drugi dan od kad sam se vratio sa sudbonosnog putovanja. Drugi dan i već radim okruzen montažnim zidovima života. Misli su mi bile fokusirane na Ekvador, na Mariju, na neki drugi zivot. Ispunjavao sam silne formulare za posao. Traže da dostavim kompletnu istoriju putovanja, adrese, gde sam živeo, radio i ljude koje poznajem u poslednjih deset godina. Matriks me polako ponovo uvlači u sebe. Osećam se kao Morfijus, onako zavezan na zgradi kad ga muče i ubrizgavaju mu serume da im kaže gde je Zion. Moj Zion je u Južnoj Americi. Moj Zion je Ekvador. Mašine sigurno čitaju i ovo.
Prisećao sam se poslednjih dana provedenih u Ekvadoru. Noć pre mog odlaska Marija i ja smo proveli u Kitu i odseli smo u hotelu Crosroads, onom istom hotelu kad sam stigao u Ekvadoru prvi put. Bio je poluprazan. Marija nikad pre nije jela tajlandsku hranu, pa sam hteo da je iznenadim i za večeru svratismo u obližnji restoran. Po izlasku iz restorana, pored nas prodjoše dva momka, i usput rekoše
– Amor existe, što bi u prevodu trebalo da znači ljubav postoji.
Slatko smo se nasmejali. Posle smo otišli u lokalni bar na živu svirku. Uživali smo jedno u drugom. Znali smo da se ova kratka epizoda polako završava. Video sam strah u njenim očima. Znao sam da želim da budem sa njom od prvog momenta kad sam je ugledao. Znao sam da je Marija žena za mene. Zurio sam u njene crne oči pokušavajući da nađem trag, neko uputstvo i direkcije za budućnost. Sve što sam mogao da vidim je odsjaj plamena sveće koji polako tinja ispred nas. Plamen koji je nepredvidiv, bez sheme, bez direkcija.
– Šta je taj plamen želeo da mi kaže?
– Kako da dešifrujem plamen?
– Kako da odgonetnem njene misli?
– Opusti se i nemoj previše da razmišljaš!
Život je ispred tebe. Najlepše stvari u životu se dešavaju neplanirano.
Stojim ispod tuša već pola sata i čekam da nestane tople vode. Kroz staklo tuš-kabine izmedju kapi zurim u knjigu koja onako nakrivljeno leži na vodokotliću WC šolje u kupatilu moje sobe. Naziv knjige je HILJADU MESTA KOJE MORATE DA POSETITE PRE NEGO ŠTO UMRETE. Razmišljam o sledećoj destinaciji.
Napolju je zima. Uvek me pogode lepe misli sa jutarnjim tuširanjem. Već danima samo mislim na nju. Stižem u kancelariju oko pola deset ujutru. Sve me čeka spremno kao da tu već radim godinama. U stvari to je samo naočigled lepo. Sve je ovo jako lepa šarena laža. Dobri su prema meni jer imaju koristi od mene. Ništa na ovom svetu nije besplatno. Mrzovoljan sam jer sam morao da vozim po kiši skoro sat vremena do posla. Devojčice sa recepcije mi nude kaficu a kolega u kancelariji do moje me evo već drugi dan zove na doručak. Sve prihvatam i sve mi se odbija od telo kao mlaz vode jutarnjeg tuširanja.
Ovde sam u predgrađu Vašingtona, u predstavništvu kompanije, jer čekam da mi prođe background check ili provera istorije, kako se već to kod nas kaže. Kad to sredim mogu da idem k’o čovek na posao, odmah tu kod mog stana. Država me proverava od glave do pete, pre nego što mi dopuste da radim sa njihovim kompjuterskim sistemima. Navikao sam na to. Nije mi prvi put. Po čitav dan razgledam neka dokumenta koja će mi koristiti za posao. Tu su neki nacionalni i internacionalni standardi za zaštitu informacija, konfiguracije bezbednosnih sistema i strateške analize.
– Kako sam ja u sve ovo uleteo? To je pitanje koje si često postavljam.
Marija je trenutno bolesna. Ima grip ali opet mora da radi u restoranu jer nema ko drugi. Marijini roditelji se vraćaju u Gvajakil tek dvadesetog Januara. Kaže da jedva čeka da se vrate pa da se malo odmori od posla.
Umalo da kupim kartu i odem dole na vikend jer sledeći vikend je nacionalni praznik, dan Martina Lutera Kinga. Ponedeljak se ne radi, a za petak sam mislio da se i ja malo „razbolim”. Međutim, Marija bi bila pod stresom, jer bi morala da radi, pa smo odlučili da idem u Gvajakil na dan kada bude išla u ambasadu po vizu. Provešćemo par dana u prelepom pacifičkom gradiću Montanita i onda, ako bog dâ, zajedno u hladni Vašington. Nadam se da će sve ispasti kako treba.
Pre neko veče mi se potpuno otvorila. Pričala mi je o svojoj prošlosti, problemima sa poslednjim dečkom, zbog koga je umalo završila u mentalnoj bolnici. Doktori su joj prepisali silne tablete za depresiju. Stalno se osećala umorno i većinu vremena je provodila u krevetu.
Jednog dana se probudila i otišla od kuće. Provela je mesec dana u izolaciji. Bila je u svom stanu u Salinasu, poznatom priobalskom gradiću na okeanu, udaljenom dva sata severno od Gvajakila. Na povratku kući je upoznala dečka sa kojim se zabavljala devet meseci. Kaže da je faca je bio neki lokalni mafijaš, toliko ljubomoran i nesiguran u sebe da je platio privatnu zaštitu za Mariju. Pratili su svaki njen korak. Jedva se nekako iščupala iz te veze.
Priznajem, nije mi bilo lako dok sam sve ovo slušao. Svi mi imamo dobre i loše momente iz prošlosti. Ja sam naučio da blokiram negativne stvari koje mi se dese. Pozitivna energija mi je jedan od glavnih oslonaca u životu. Čak i u najtežim situacijama sam naučio da nađem nešto pozitivno, neki mali tračak nade. Onda taj tračak nade pretvorim u centralni fokus i koncentrišem se samo na tu malu pozitivnu stvar koja postepeno raste i pobeđuje svu lošu energiju. Ne osvrćem se na loše trenutke koji su mi se desili, ako ništa drugo barem sam sâm sebi tako umislio. Biće vremena za razmišljanje i o tome, jednog dana. Sada je vreme za osmeh. Sada je vreme za radost. Sada je vreme za ljubav koju sam tako jako osećao.
Na povratku iz bioskopa, dok sam se vozio kući, ugledah mnoštvo položenih božićnih jelki po gradskim trotoarima, koje su ljudi odbacili posle prazničnog veselja. Razmišljao sam o ovom simbolu sreće i ljubavi, drvetu oko koga se milioni familija skupljaju svake godine da proslave rođenje Isusovo. Članovi familija dolaze is svih delova sveta da bi proveli nekoliko dana zajedno, razmenili poglede, mišljenja, poklone ispod te jelke i ljubili svoje najbliže. Sada je ovo tužno drvo bilo samo, odbačeno. Ležalo je kao mrtav čovek na ulici. Ljudi prolaze pored njega bez osvrtanja.
– Sve je prolazno, kao i ovo drvo, pomislih.
Kažu da je i ljubav prolazna i da će jednog dana da uvene isto kao i ova jelka. Posle se ta ista ljubav pretvori u navike, obaveze prema deci i srećne trenutke iz prošlosti.
Kad sam poslednji put bio u mojoj otadžbini, na planini Mala kapela u Lici, Hrvatskoj, moj otac Janko me provede kroz uvale i doline mojih predaka. To su nezaboravni momenti koje smo proveli zajedno šetajući po rosnim pašnjacima i kapelskim šumama. Pričao mi je o svemu i svačemu ali ono što mi se ucrtalo u sećanje jeste njegovo opisivanje drveća, čije je seme donosio iz raznih delova sveta i zasadio na našem porodičnom imanju.
Stajali smo tako ispred jednog ogromnog drveta. Izgledalo je baš kao jedna velika srebrna jelka.
– Zapamti, sine, da je to drvo tvoj tata zasadio. Reče i dostojanstveno me pogleda u oči.
Voleo je on to drvo kao i ja ove odbačene jelke. Jednog dana kada ako bog dâ budem imao svoju familiju, zasadiću tu istu vrstu jelke u svoju baštu. Negovaću je, ukrasiću je za svaki Božić, ali je nikad neću poseći i odbaciti.
Prethodni dio putopisa pročitajte ovdje