Zatim je Angela Merkel izjavila da bi svaka država trebalo da garantuje svoje dugove, a da to ne čini Evropska unija ili Eurozona kao celina. Time je posejano seme europske krize, jer je otkrivena i aktivirana skrivena slabost u konstrukciji Eura: nepostojanje zajednikog trezora. Sama kriza je izbila posle više od godinu dana, 2010. godine.
Ima nekih sličnosti između Evropske krize i hipotekarne krize koja je izazvala krah 2008. U oba slučaja, navodno potpuno bezbedne hartije – kolateralizovane dužničke obligacije (CDO), uglavnom zasnovane na hipotekama, 2008. godine, i Evropske državne obveznice sada – izgubile su na vrednosti.
Nažalost, evropska kriza je opasnija. Godine 2008, američke finansijske ustanove bile su tu; danas u Eurozoni, takve ustanove, konkretno zajednički trezor, tek treba osnovati. To zahteva politički proces u kojem bi učestvovale suverene države, i upravo je zato problem tako ozbiljan. Političke volje za stvaranje zajedničkog evropskog trezora nije bilo ni na početku; a od nastanka Eura do danas, političko jedinstvo Europske unije značajno je umanjeno. Rezultat toga je da nema očiglednog rešenja za Europsku krizu. U nedostatku rešenja, vlasti pokušavaju da kupe vreme.
U uobičajenim finansijskim krizama ova taktika funkcioniše: vremenom panika popušta i poverenje se vraća. Ali u ovom slučaju, vreme radi protiv vlasti. Budući da političke volje nema, problemi postaju sve ozbiljniji, dok politika postaje sve otrovnija.
Da bi nešto politički nemoguće postalo moguće, potrebna je kriza. Pod pritiskom finansijske krize, vlasti čine sve što je potrebno da bi se sistem održao, ali rade samo ono minimalno, a finansijska tržišta to ubrzo prepoznaju kao nedovoljno. Tako jedna kriza vodi u drugu. Zato je Evropa osuđena na naizgled beskonačan niz kriza. Mere koje bi urodile plodom da su ranije sprovedene, postaju neadekvatne onda kada postanu politički moguće. Ovo je ključna činjenica za razumevanje evropske krize.
Dokle smo stigli u ovom procesu? Konture sastojka koji nedostaje, naime zajedničkog trezora, počinju da se pomaljaju. Mogu se nazreti u Evropskom fondu za finansijsku stabilnost (EFSF) – stvorenog od stane 27 zemalja članica EU, u maju 2010 – i organizaciji koja će ga naslediti posle 2013, Europskom mehanizmu za stabilnost. Ali EFSF nije adekvatno kapitalizovan i njegove funkcije nisu adekvatno definisane. On bi trebalo da obezbedi zaštitu za Eurozonu kao celinu, ali u praksi, formiran je da bi finansirao programe spasavanja triju malih zemalja: Grčke, Portugalije i Irske; nije dovoljno velik da izbavi veće zemlje, poput Španije ili Italije. Niti je prvobitno zamišljeno da se kroz njega rešavaju problemi bankarskog sistema, iako mu je delokrug kasnije proširen, pa sada pored nacionalnih dugova obuhvata i banke. Najveći nedostatak jeste to što se radi o isključivo prikupljačkom mehanizmu; ovlašćenje za trošenje tog novca prepušteno je vladama država članica. Zato je EFSF beskoristan kad treba odgovoriti na krizu; on mora da čeka instrukcije država članica.
Situacija je dodatno pogoršana nedavnom odlukom Ustavnog suda Nemačke. Iako je sud zaključio da je EFSF u skladu sa ustavom, zabranio je sve buduće garancije za druge države, bez prethodnog odobrenja budžetske komisije Bundestaga. To će značajno umanjiti diskreciona ovlašćenja nemačke vlade u suočavanju sa budućim krizama.
Seme naredne krize već je posejano time kako su vlasti odgovorile na prethodnu krizu. Prihvatile su princip da države koje primaju pomoć ne moraju da plaćaju zatezne kamate, i u tu svrhu osnovale EFSF kao mehanizam za prikupljanje sredstava. Da je ovaj princip odmah bio prihvaćen, kriza u Grčkoj ne bi narasla do ovih razmera. Ovako se problem – tj. sve veća nesposobnost otplate nacionalnih i ostalih dugova – proširio na Španiju i Italiju, ali tim državama nije dozvoljeno da se zadužuju po nižim kamatnim stopama kakve su odobrene Grčkoj. To ih usmerava na kurs koji će ih na kraju dovesti do iste situacije kao u Grčkoj. U slučaju Grčke, teret zaduženja očigledno je postao neodrživ. Vlasnici obveznica već su ponudili „dobrovoljno“ restruktuiranje, pri čemu bi prihvatili niže kamate i produžili rok otplate; ali nikakvi drugi aranžmani nisu pripremljeni za eventualni bankrot ili izlazak iz Eurozone.
Ova dva nedostatka – nema povlašćenih stopa za Italiju i Španiju i nema priprema za mogući bankrot Grčke ili njen izlazak iz Eurozone – dovele su u sumnju i državne obveznice drugih deficitarnih zemalja i bankarski sistem Eurozone, koji je pun ovih obveznica. Provizorna mera Europske centralne banke (ECB) bila je kupovina španskih i italijanskih obveznica na berzi. Ali to nije održivo rešenje. ECB je isto to uradila i za Grčku, ali to nije sprečilo neodrživost grčkog duga. Ako Italija, sa svojim dugom od 108 procenata BDP-a i rastom ispod 1 posto, bude morala da plaća premije za rizik od 3 posto ili više da bi dobila kredit, njen dug će takođe postati neodrživ. Ranija odluka ECB da kupi grčke obveznice bila je vrlo kontroverzna; Aksel Veber, nemački član upravnog odbora banke, dao je ostavku iz protesta. Ta intervencija zaista jeste zamutila granicu između monetarne i fiskalne politike, ali centralna banka i treba da radi ono što misli da je potrebno da bi se finansijski sistem očuvao. To naročito važi kada nema odgovarajućeg fiskalnog tela. Kasnije je ova kontroverza dovela do toga da se ECB oštro usprotivi restruktuiranju grčkog duga – čime bi, između ostalog, vreme otplate bilo produženo – pa je tako ECB od spasioca sistema postala remetilačka sila. ECB je pobedila: EFSF je preuzeo rizik potencijalne nesolventnosti grčkih obveznica od ECB.
Rešavanje ovog nesporazuma olakšalo je ECB da otpočne sadašnji program kupovine italijanskih i španskih obveznica, koje, za razliku od Grčke, neće bankrotirati. Ipak, ova odluka je naišla na interne kritike iz Nemačke, kao i prethodna intervencija sa grčkim obveznicama. Jürgen Stark, glavni ekonomista ECB, podneo je ostavku 9. septembra. U svakom slučaju, sadašnja intervencija mora biti ograničenog opsega, jer je kapacitet EFSF za pomoć praktično iscrpljen tekućim spasilačkim operacijama u Grčkoj, Portugaliji i Irskoj.
U međuvremenu, grčkoj vladi je sve teže da ispuni uslove nametnute programom pomoći. Trojka koja nadgleda program – EU, MMF i ECB – nije zadovoljna, grčke banke nisu u potpunosti prihvatile najnoviju aukciju državnih zapisa; i grčkoj vladi ponestaje novca.
U ovim okolnostima, uredno proglašenje bankrota i privremeno povlačenje iz Eurozone bilo bi verovatno prihvatljivije od razvlačenja agonije. Ali nije bilo nikakvih priprema. Neuredan bankrot mogao bi da izazove krah sličan onome nakon bankrota Lehman Brothersa, ali ovaj put bez ijednog tela zaduženog za ublažavanje posledica.
Nije ni čudo što se finansijska tržišta komešaju. Skočile su premije za rizik koje se moraju platiti pri kupovini državnih obveznica, akcije su pale, pre svega bankarske akcije, a u poslednje vreme čak je i Euro pao ispod uobičajenog opsega. Nestabilnost tržišta podseća na krah iz 2008.
Vlasti čine sve što umeju da spreče trenutni slom. Grci ispunjavaju zahteve trojke da bi dobili narednu ratu paketa pomoći. ECB dozvoljava bankama da se zadužuju u dolarima na tri meseca, umesto na uobičajenih nedelju dana. Očekuje se da će Bundestag usvojiti zakon o formiranju EFSF. Ovi koraci će odložiti klimaks od septembra do decembra.
Nažalost, kapacitet finansijskih tela da preduzmu dodatne mere značajno je umanjen nedavnom odlukom nemačkog ustavnog suda. Čini se da su vlasti stigle do ćorsokaka sa svojom politikom „prebacivanja vrućeg krompira“. Čak i da se katastrofa može izbeći, jedno je sigurno: pritisak za smanjenje deficita gurnuće Eurozonu u produženu recesiju. To će imati nesagledive političke posledice. Europska kriza mogla bi da ugrozi političko jedinstvo Evropske unije.
Nema izlaska iz ovog mračnog scenarija sve dok vlasti istrajavaju na sadašnjem kursu. Međutim, taj kurs se može promeniti. Mogli bi da shvate da su došli u ćorsokak, i da primene radikalno drugačiji pristup. Umesto predavanja i kupovine vremena, mogli bi prvo da potraže rešenje, a tek onda da pronađu put koji do njega vodi. Put koji vodi do rešenja mora se pronaći u Nemačkoj, koja je, kao najveći i najbolje rangirani Evropski poverilac, dovedena u situaciju da odlučuje o budućnosti Evrope. To je pristup koji želim da predložim.
Da bi se rešila kriza u kojoj nemoguće postaje moguće, neophodno je misliti o nezamislivom. Za početak, od presudnog je značaja pripremiti se za mogući bankrot i povlačenje iz Eurozone u slučaju Grčke, Portugalije i možda Irske. Da bi se sprečila finansijska katastrofa, moraju se preduzeti četiri koraka. Prvo, bankarske uloge treba zaštititi. Ako štediša izgubi Euro uložen u grčkoj banci, Euro deponovan u italijanskoj banci vredeo bi manje nego Euro u nemačkoj ili holandskoj banci, i izbila bi panika među štedišama drugih zaduženih zemalja. Drugo, pojedine banke u bankrotiranim državama treba održavati u funkciji, da bi se izbegao privredni krah. Treće, evropski bankarski sistem morao bi da bude rekapitalizovan i stavljen pod Europsku, umesto pod nacionalnu kontrolu. Četvrto, državne obveznice drugih dužničkih zemalja morale bi da se zaštite od širenja rizika. Poslednja dva uslova primenjivala bi se čak i ako nijedna država ne bankrotira.
Sve bi ovo koštalo. Pod postojećim aranžmanima, dodatnog novca nema i nemački ustavni sud ne dozvoljava nove aranžmane bez odobrenja Bundestaga. Nema drugog načina osim da se stvori trenutno nepostojeće telo: Evropski trezor sa ovlašćenjima da ubire porez, pa tako i da se zadužuje. Ovo bi zahtevalo novi sporazum, kojim bi se EFSF transformisao u klasični trezor.
To bi podrazumevalo radikalnu promenu stava, naročito u Nemačkoj. Nemačka javnost još uvek misli da ima izbora u tome da li će podržati Euro ili će ga napustiti. To je greška. Euro postoji, i hartije i zaduženja finansijskog sistema toliko su neodvojive od zajedničke valute da bi krah Eura izazvao krizu kakvu vlasti ne bi mogle da obuzdaju. Što je više vremena potrebno nemačkoj javnosti da ovo prepozna, utoliko će cena koju ostatak sveta treba da plati biti veća.
Pitanje je da li se nemačka javnost može u to ubediti. Možda Angela Merkel ne može da ubedi svoje koalicione partnere, ali mogla bi se osloniti na opoziciju. Bude li rešila evropsku krizu, imaće manje razloga za brigu na narednim izborima.
Činjenica da su napravljeni planovi za mogući bankrot ili povlačenje iz Eurozone triju malih zemalja ne znači da bi te zemlje bile napuštene. Naprotiv, mogućnost urednog bankrota – koji bi platile druge zemlje iz Eurozone i MMF – pružila bi mogućnost izbora Grčkoj i Portugaliji. Štaviše, time bi se prekinuo začarani krug koji sada preti svim dužničkim državama Eurozone, gde štednja onemogućava rast, a onda investitori zahtevaju zaštitne visoke kamate, pa su vlade primorane na nove mere štednje.
Napuštanje eura olakšalo bi im obnavljanje konkurentnosti; ali ako ove države budu imale snage za neophodno žrtvovanje, mogle bi da ostanu u Eurozoni. U svakom slučaju, EFSF bi zaštitio štedne uloge, a MMF bi pomogao u rekapitalizaciji bankarskog sistema. To bi ovim državama pomoglo da izađu iz zamke u kojoj se sada nalaze. Bilo bi potiv interesa Europske unije da dopusti da ove države propadnu i za sobom povuku globalni bankarski sistem.
Nije na meni da crtam detalje ovog novog sporazuma; to moraju odlučiti države članice. Ali rasprava bi trebalo da počne smesta, jer će pod velikim pritiskom za pronalaženje rešenja oduzeti previše vremena. Kada se princip uspostavljanja evropskog trezora usvoji, Savet Evrope bi mogao da ovlasti ECB da preuzme odgovornost, osiguravši pre toga solventnost ECB. To je jedini način da se spreči mogući finansijski krah i nova Velika depresija.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika