Brisel, Foto BUKA
Do mene u avionu neki Bosanci, bračni par, deru se, kao da su sami, uh, osuđen na 2 sata slušanja njihovih životnih mudrosti. Blagosloven bio IPod-e, neka prži Angus, jači je od prazilukovića! Red ispred preko puta, neka brineta, mojih godina, noge do vrata, uzak struk, grudi Medium, taman kako treba, lice lepo, ali ne prelepo, nekako fino, ali kao da glumi još veću prefinjenost, veću nego što je odmereno, kao da odaje neku prepotentnost. Možda grešim, pomislih, nemoj odmah da sudiš, ne poznaješ devojku!
Ispred pasoške kontrole opet ja iza nje! U rukama joj (pored našeg crvendaća) stoji zelenkasta belgijska lična karta (koja se izdaje onima koji su supružnici EU građanina koji živi u Belgiji).
Neki mi unutrašnji glas šapnu: Lošmi pogledaj, nisi jedini, ima ih još koji su se venčali za papire!! Nasmejah se sam sebi, ali se ubrzo uozbiljih, da ne pomisle braća Belgijanci da sam lud ili nešto slično. Tek mi onda ne gine deportacija. Sad shvatih zašto je tako prepotentna.
Udata za nekog Belgijanca i sad misli, popila je celu mudrost ovog sveta, mi Srbi smo za nju primitivci, seljaci, samo prah i pepeo na cipelama njene uzvišenosti. Oh, kako dobro znam taj tip, a što je najgore od svega, znam i previše muškaraca koji za takvim lude.
Nastavih odiseju imigranta sa neispravnom putnom ispravom (može li se jednom imigrantu nešto strašnije desiti!?). Ispade da sam za džabe drhtao, pogleda me graničar, ništa me nije ni pitao, ja krenuo nešto na engleskom da muljam, on me samo pitao za povratnu kartu i rekao: Welcome to Belgium! Eto ti ga sad, a ja spremio čitav scenario o tome kako je došlo do nesrećnog slučaja sa pasošem. Spremih i gomilu papira, venčani list, ženin ugovor sa Evropskom Komisijom, potvrdu da sam predao za stalnu vizu, itd.. Eh sad, šta je tu je, izgleda da se ne uklapam u profil jednog lažnog azilanta. I nastavih dalje, preznojen od straha, ali slobodan..
Nedelja ujutro na Flagey-u, prelepo nema šta. Mladi i stari, blago sunce, pije se espreso u “caffe Belga”, ljudi se smeju i puše, uvijene Arapkinje šetaju okolo i deru se na decu, idu tramvaji, busevi, trgom odjekuje neka graja, lagani prijatni zvukovi koji odaju veselo prisustvo većeg broja ljudi, svuda je jako prljavo… Frankofonski duh na svakom koraku, svako ima neki svoj šik look, šal, jako uske pantalone, šešir a la Džastin Timberlejk, haljine iz 60ih, martinke, ogrlice ala Odri Hepbern… lepo se međusobno uklapaju, fino stoje, plene mi…sve nekako opušteno, bez tenzije, niko te ne gleda, niti ti ikoga treba da primećuješ, svi furaju kao “ma boli me uvo za sve oko mene – gledam samo sebe” fazon, sve neki “live and let live” stil, il’ ja to samo tako tripujem…studenti sede na pločniku na sred trga, piju pivo, razgovaraju i smeju se, sve je to tako normalno tu… Klošari sede na klupi i loču, vuku neke kerove sa sobom, jadnome čoveku pas je izgleda najbolji drug, valjda im je lakše da se izjadaju nekome ko ih ne razume.
Prolazi pored mene Mercedes kupe kabrio, u njemu mladić, podseća me na Žan Pol Belmonda iz najslavnijih dana. Duga plava kosa se vijori na laganom prolećnom povetarcu, obučen u lepu košulju i fine farmerke, deluje nekako opušteno iako vozi auto od 100.000 evra, deluje normalno, kao običan čovek, čudim se takvoj normalnosti, valjda nisam navikao na to. Pored njega devojka, lepa, ima neko blago lice, kao da uživa u svakom trenutku, auto ide 40 na sat, nema potrebe voziti brže…
Engleski svuda okolo, mnogo je stranaca, mislim pravih stranaca, ne Arapa i Crnaca (oni mahom govore francuski), izgleda mi kao da su lokalci ovde navikli na strance, sasvim je normalno ne govoriti francuski, ne osećam se zbog toga izolovanim, to mi se svidja, ne volim kad svi bulje u mene kad pričam na engleskom, ovde toga nema. Prolaze neki Amerikanci, džogiraju, ne uklapaju se u evropsku sredinu, deluju mi nekako izveštačeno, štrče mi, kao da ne prepoznaju taj frankofonski namćorasti duh koji vlada oko njih, kao da ga ne poštuju, ne žele da se prilagode, nedostaje im evropska skromnost u ponašanju, previše su bučni i self-centered čak i kada su na nekom javnom mestu, tu bi trebalo da imaju svest da nisu sami i da se ponašaju u skladu sa tim, ali to je njihov problem, ne obraćam previše pažnju na njih..
Pijem neko ukusno crno belgijsko pivo, ni ime mu ne znam, dobro je, odmaram i čekam da nedelja prođe, sunce mi lagano klizi niz lice, nije jako, a ni slabo da bih morao da uđem unutra, baš kako treba, rešio Brisel da me počasti tog prvog dana po dolasku. Hvala mu..
Tekst preuzet iz Politike