Glavni grad Kine Peking pored grandioznih građevina, ulica i avenija ima stanovnika kao dve Srbije, a putnike iz celog sveta „dočekuje“ na aerodromu koji je i sam veličine omanjeg grada, a izgrađen je za Olimpijske igre 2008. godine.
Osim redovne carinske kontrole, putnike iz celog sveta na aerodromu sačekuje i još jedan „državni službenik“ – policijski pas omanje rase, uredno „obučen“ u prikladnu uniformu. Iako se čini da je pre spreman za igru nego za posao, kažu da perfektnim njuhom nepogrešivo otkriva kada neko pokuša da u zemlju unese ono što kineski zakon strogo zabranjuje, izmedu ostalog – sir i kajmak.
Peking je nastao pre oko 3.000 godina i danas ima oko 13 miliona stanovnika, od kojih oko pet miliona živi u gradu, a ostatak u predgrađima. Među njima je i nekoliko stotina građana Srbije i, mada nikada nisu popisani, procenjuje se da ih je oko 300.
Jedan od njih je i Ivan Matić, iz Zemuna, koji sa prijateljem Goranom Paunovićem vodi restoran „Moment“ u jednom od najmodernihih delova grada – San Li Tunu. U Peking je došao pre šest godina, u posetu sestri, i tu ostao. Sa prijateljem je pre nekoliko meseci otvorio restoran evropskog tipa, u kojem služe italijansku kafu i specijalitete Starog kontinenta, jer takvih u Kini, kaže, još nema.
Prošlog meseca prestižni časopis za strance „Bejdžinger“ njihovu grčku salatu proglasio je za najbolju, u konkurenciji šest restorana – među kojima je bio i grčki. Gosti restorana su stranci i poneki Kinez, a najčešći izbor su palačinke sa dimljenom piletinom, domaćim sosom ili sa ukusom pice ili – kad su u pitanju slatke – sa nutelom i keksom koji neodoljivo podseća na našu “plazmu”.
Mada je pušenje zabranjeno na skoro svim javnim mestima, to nije propis koji se poštuje bez izuzetka, pa i u „Momentu“ pušacu pepeljara stiže ukoliko to drugim gostima ne smeta, a njeno dno pokriveno je socom od upravo skuvanog esperesa, da „ubije mirise“.
Prema Ivanovim rečima, iako restoran radi tek nekoliko meseci, već ima stalne goste, među kojima su službenici raznih ambasada. Jedan Britanac, na primer, redovno svraća sa kćerkom i naručuje uvek isti sendvič, a isti je slučaj i sa zaposlenima u stranim firmama, čija se predstavništva nalaze u blizini.
U kompleksu modernih zgrada izgrađenih u staklu, gde zakup stana košta oko 2.000 evra mesečno, nalazi se i garaža: jedan do drugog parkirani su Porcshe roze boje, Aston Martin, Lamborghini i nekoliko Mercedesa. Nedaleko je i najviša zgrada u Pekingu, sa čak 82 sprata. Vlasništvo je jedne američke firme i iz kafića na 80. spratu „puca“ pogled na prestonicu Kine.
U hotelu, u sklopu zgrade, odsedaju uglavnom poslovni ljudi, a o debljni njihovih novčanika i bankovnih računa bez mnogo reči govori mnoštvo zvezdica na tabli hotela, ali i cena najjeftinijeg napitka, espreso kafe – deset evra!
Međutim, potpuni užitak gostu koji u kafić stigne za samo desetak sekundi skoro bešumnim liftom, kvari vidik okovan smogom.
U Pekingu je i čuvena „svilena“ pijaca, „kopija“ tržnog centra – u beogradskom bloku 70, u kojoj na nekoliko spratova trgovci, nimalo diskretno, nude svoju robu. Na prodaju je sve, od igle do lokomotive – kopije poznatih brendova telefona, fotoaparata, razne opreme, a posebno garderobe.
Na jednom od pet spratova nalazi se nekoliko prodavnica svile u kojima prodavci nude komletnu uslugu – dobar kvalitet prave kineske svile, ali i šivenje po meri. Kažu „za dva dana je sve gotovo, na vama je samo da odaberete dezen…“.
U kompleksu modernih zgrada izgrađenih u staklu, gde zakup stana košta oko 2.000 evra mesečno, nalazi se i garaža: jedan do drugog parkirani su Porcshe roze boje, Aston Martin, Lamborghini i nekoliko Mercedesa. Nedaleko je i najviša zgrada u Pekingu, sa čak 82 sprata. Vlasništvo je jedne američke firme i iz kafića na 80. spratu „puca“ pogled na prestonicu Kine.
U hotelu, u sklopu zgrade, odsedaju uglavnom poslovni ljudi, a o debljni njihovih novčanika i bankovnih računa bez mnogo reči govori mnoštvo zvezdica na tabli hotela, ali i cena najjeftinijeg napitka, espreso kafe – deset evra!
Međutim, potpuni užitak gostu koji u kafić stigne za samo desetak sekundi skoro bešumnim liftom, kvari vidik okovan smogom.
U Pekingu je i čuvena „svilena“ pijaca, „kopija“ tržnog centra – u beogradskom bloku 70, u kojoj na nekoliko spratova trgovci, nimalo diskretno, nude svoju robu. Na prodaju je sve, od igle do lokomotive – kopije poznatih brendova telefona, fotoaparata, razne opreme, a posebno garderobe.
Na jednom od pet spratova nalazi se nekoliko prodavnica svile u kojima prodavci nude komletnu uslugu – dobar kvalitet prave kineske svile, ali i šivenje po meri. Kažu „za dva dana je sve gotovo, na vama je samo da odaberete dezen…“.
Širokim bulevarima grada koji je podeljen na, kako kažu, četiri prstena, ali u obliku kvadrata, svakodnevno se kreće ogroman broj automobila, koji sve više postaje problem za nesmetani saobraćaj. Da bi se izbegle velike gužve gradski oci doneli su odluku da od ponedeljka do petka vlasnici automobila na čijim tablicama su određeni brojevi ne mogu da voze svoje „ljubimce“.
Propisano je koja poslednja dva broja na tablici određenog dana ne smeju u saobraćaj. Zato su tu taksisti. Oni, međutim, nemaju „problem“ da odbiju vožnju ukoliko im se relacija koju musterija traži učini kratkom, a oni koji voze „na divlje“, bez taksimetra i oznaka taksija, ponude vožnju i za nekoliko puta veću cenu od uobičajene.
Turisti, ali neretko i Kinezi, prevoze se ulicama sa po četiri ili pet traka u jednom smeru i rikšom – doduše modernom, jer je svaki vozač tog tradicionalnog prevoznog sredstva na svoj bicikl ugradio motor na struju. Pored čuvenog Zabranjenog grada, reka turista sliva se i u šetačku zonu Pekinga, poznatu ulicu Van Fuđin koja uveče posebno oživi zbog tezgi poređanih u nizu na kojima se ne nude suveniri, već razne đakonije.
Kriške dinje na štapiću, karamelisano voće ili jagode na ledu, u posebnim posudama, samo su deo ponude koji strancima više izgleda kao egzotička izložba u prirodnjačkom muzeju, nego prilika za večeru.
Prodavci obučeni u crvene uniforme bučno nude naređane na drvene štapiće „uprvo ispržene“ čaure svilenih buba, male škorpije ili viline konjice. Posebno hvale, kao specijalitet, ukus tanke bele zmije, sve vrste sipa ili morskih plodova, a po naročito povoljnoj ceni, po njih uglavnom, ukoliko se ona prihvati bez cenkanja, mogu se kupiti pohovane banane veličine palca.
I mada je Peking višemilionski grad, koji prema nekim procenama ima dnevnu migraciju oko dva miliona stanovnika, izuzetno je čist. Ukoliko neko i baci papir ili opušak na ulici, neko će to već počistiti i skinuti zalepljenu žvaku sa trotoara.
U Pekingu vlada kontinentalna klima, zime su suve i hladne sa malo snega, ali period sa mrazom traje oko 185 dana godišnje. Najlepši mesec za obilazak grada je, slažu se u Pekingu, septembar – kada je nebo prozračno plavo, a vazduh čistiji nego inače.