Broj prvaka je u Srbiji ove godine manji za 1.897. Predstojeći popis stanovništva verovatno će podsetiti na kretanje demografske krivulje koja poslednjih godina ponovo pokazuje negativne tendencije. Srbija je najstarije evropsko društvo, ali je prosečni životni vek među najkraćim. Naizgled je paradoksalno da je Srbija visokopatriotska zajednica staraca koji neobično rano umiru. Ne postoji čuma koja nosi decu, dok su se starci uskopistili, pa žive. Broj izrazito siromašnih je oko milion, i njihov se broj uvećava. Nakon prevrata iz 2000. srednja klasa je jedva krenula da se oporavlja, da bi je sasekli obustavljanje reformi i evropske integracije, i svetska ekonomska kriza koja je najviše pogodila društva lišena pouzdanih institucija i ekonomskih sloboda (mada se već godinama pogrešno nagađa, od Štiglica i Krugmana do krvavih trećesvetskih diktatora, da je kriza posledica ekonomskih sloboda). Ukoliko je optimizam činilac društvenog i ekonomskog razvoja, Srbija je ubistvom premijera Đinđića 2003, lišena novih ličnosti i ideja, zadugo lišena i tog potencijala.
Demografski pad je ishod nove oskudice i masovnog pesimizma. To je očigledno u generacijama rođenim 1992-1995. Nakon demografskog rasta koji je bio ohrabrujuć od 2001, i to su deca rođena zahvaljujući optimizmu i visokim očekivanjima od promene iz 2000, današnji đaci-prvaci rođeni su 2004. Demografski kolaps podudara se sa atentatom na premijera ili, uopšte, s razočaranjem u reforme, sredinom decenije, koje je tada sprovodio deo današnjeg državnog vrha (premijer Cvetković, ministar Đelić, i interesne grupe oko Vlahovića, Đunića, Miškovića, itd). Uloga Vojne bezbednosti, Zemunskog i Surčinskog klana u ekonomskom i političkom životu, obnova, naročito od 2004, ratnohuškačke retorike i govora mržnje uperenog na susede, Crnu Goru, Kosovo, Hrvatsku, na članice EU koje su najsolidnija osnovica tog saveza, na SAD i NATO, sve to nije bio ambijent koji bi odgovorni roditelji poželeli za svoju decu.
Na biološku perspektivu srpskog društva ukazali bi i eugenički argumenti, mada su u savremenoj evropskoj kulturi politički nekorektni. Najblaže rečeno, demografski rast je fenomen koji se spušta u siromašnije sektore društva. Ta tendencija upozorava na izvesnost da će se očuvati nepovoljna radna i obrazovna struktura. U Srbiji je, u najboljem slučaju, oko polovine funkcionalno nepismenih, i sigurno više od polovine je radno nesposobno, pre svega neprilagodljivi postojećem evropskom visokotehnološkom okruženju.
Prvo pitanje koje bi se otvorilo, bilo bi zašto građanstvo u Srbiji, u ulozi birača, pasivnih ili aktivnih političkih činilaca, nije u stanju da se politički opredeli na osnovama sopstvenog, unutrašnjeg, možda nedovoljno racionalizovanog demografskiog ili biološkog, svejedno, osećanja? Zašto ne zahteva povratak na onu putanju, na ona očekivanja, možda i rezultate, koja je bila podsticajna i u domenu reprodukcije, koja je i društveni, ne samo prirodni smisao postojanja? Kojim putanjama su se u naš javni diskurs, uključujući i moralno vaspitanje naše dece, vratile najodvratnije političke ličnosti i najpodlije, najštetnije političke ideje?
Ciničnim obeležavanjem pedesetogodišnjice Prve konferencije nesvrstanih zvanični Beograd ukazuje na sledeće svoje stavove. Na povratak hladnoratovskoj paradigmi, iz koje je nastao Pokret, koji se, svojom suštinom, solidarisao s tadašnjim Sovjetskim Savezom i njegovim zvaničnim i skrivenim satelitima. Konferencija je vrednosno odustajanje od koncepta ljudskih prava i načela širenja političkih i ekonomskih sloboda. Najzad, konferencija je iskaz nepoverenja u susede, pre svega one iz nekadašnje jugoslovenske zajednice, koji su odabrali integraciju u evropsku civilizaciju i severnoatlantsku vojno-političku strukturu.
Nisam siguran da je Tito bio na dobrom putu, kad je odabrao nesvrstane. Konferencija iz 1961. održana je deset godina pošto je nastala Evropska zajednica za ugalj i čelik (Nemačka, Francuska, Italija i zemlje Beneluksa). Srbija je očuvala, obnavljajući ih nakon ubistva premijera, svaku od njegovih pogrešnih putanja, a odbacila svaku njegovu plemenitu ideju. Danas zvanična Srbija podseća da oseća sebi bližim svakog trećesvetskog diktatora, i svaki neuspešan sistem koji je, u procesu dekolonizacije, kolabirao u neuspešnoj izgradnji institucija, korupciji, plemenskim obračunima i tradicionalnoj neprosvećenosti. Predsednik Tadić se prošle nedelje uzalud potrudio da, okupivši susedske lidere u Viminacijumu, podseti na istorijsku vrednost našeg zajedničkog prostora, i potisne u drugi plan agresiju i aroganciju svog ministra spoljnih poslova. I možda je važnije od nagađanja ko, zapravo, ili ko sve upravlja Srbijom, njenom spoljnom i bezbednosnom politikom, tranzicijom ili vrednosnim političkim usmerenjima, pitanje, da li će se roditelji, sadašnji i budući, odvažiti tako da deca budu važnija od njihovog oportunizma, konvencija i kukavičluka, i kad će naša deca, koja će se odlično razumeti mada uče različite jezike, biti u stanju da teatralno liderstvo na vrhu preobraze u bratstvo i jedinstvo iskrenih namera i čistih računa.
(Autor je redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu)
Tekst preuzet sa crnogorske Pobjede