Da su me kojim slučajem osudili na smrt zbog ubistva, put od zatvorske ćelije do sobe za egzekuciju činio bi mi se kraćim od onog koji sam pre dve godine prešao od stanice metroa do svoje kuće da bih supruzi, poreklom Novoengleskinji, a Parižanki i Njujorčanki u duši, sopštio da su mi poslodavci predložili, a ja nisam smeo da odbijem, dobar posao zarad kojeg moramo da se preselimo u Atlantu. U to vreme imali smo petnestomesečnog sina i tek smo se uselili u novu kuću u Vašingtonu, gradu u kojem sam odrastao a koji je i moja draga vremenom zavolela.
Šta je moja sirota žena znala o Atlanti? Šta sam ja znao?
Ne postoji roman čija je radnja smeštena u ovom gradu (u jednom romanu Toma Wulfa spominje se tu i tamo) pa da čovek može saznati nešto više, niti sam gledao ijedan film (ne računa se “Prohujalo s vihorom” jer je isuviše mator) u kojem bih mogao videti kako taj grad, zapravo, izgleda. Baš kao i San Antonio ili Feniks, Atlanta spada u zapostavljene američke gradove. Znali smo samo to da su se u njemu jednom održale olimpijske igre, da ima ogroman aerodrom, podosta kvartova sa sedištima velikih korporacija, crkvu Martina Luthera Kinga, užasan saobraćaj i bejzbol tim koji uporno pobeđuje uprkos činjenici da nemaju ni stila ni ukusa. I to bi bilo sve. Ništa drugo nije nas asociralo na Atlantu.
Kada kažete San Antonio, odmah se setite kaubojskih šešira i Alamoa; na pomen Feniksa, pred očima vam trepere ogromni kaktusi. Ali kada izgovorite Atlanta, pred očima vam zasvetli na stotine upitnika. Dobro, znali smo da je na jugu zemlje pa smo pretpostavili da je glavna gradska ulica prepuna prostranih tremova na kojima se matorci klate u stolicama za ljuljanje i pijuckaju hladan čaj od nane.
Kada smo se tog vikenda doselili, padao je sneg. Napadalo ga je svega dva-tri centimetra, što je bilo dovoljno da ceo grad bude blokiran. Nešto slično, ali još gore, desilo se i ove godine: hladan vetar i nekoliko dana studeni ponovo su blokirali ceo grad na gotovo nedelju dana. U svakom gradu život je prilagođen klimi. Pre nekoliko godina poslali su me u Moskvu – tamo zimi sve sija dok leti grad doslovce vene.
U Njujorku je leti odvratno preko dana – kada šetate čini vam se da plivate u bazenu punom đubreta – ali zato nema mesta na kojem bih radije bio u suton. Atlanta je pak stvorena za jeseni i proleća – umerena godišnja doba čine ovaj grad istinski prijatnim za život. Ali tamo nije sve tako jednostavno kao što se naizgled čini. Njujork je uzbudljiv i senzacionalan, Hong Kong prenaseljen i previše zgusnut, u Moskvi se previše osećaju vibracije izazvane uticajem kokaina, London je beskonačan: sve ih volim, ali nijedan od ova četiri grada ne bih nazvao prijatnim i nijedan nije toliko udoban ni human koliko je to Atlanta. Ovde je društveni život miran; sve se odvija natanane.
U Njujorku i Londonu rokovnik mi je bio ispunjen beleškama o sastancima ugovorenim i po nekoliko nedelja unapred pa sam uvek mogao da planiram slobodno vreme. Ovde se tokom cele nedelje ništa ne dešava i baš kada u petak isplanirate šta ćete za vikend, ispostavi se da ćete morati da radite i subotu i nedelju, i to od jutra do mraka. Znam da ne treba da poredim ta dva perioda.
Dok sam živeo u Njujorku, nisam imao dece pa mi je bilo svejedno hoću li raditi za vikend, međutim, sada sam otac dvoje mališana i prirodno je da drugačije razmišljam.
A kako i ne bih: čim malo otopli, ovde se svi roditelji druže. I nije važno ko koga poznaje. Jedini uslov za pristupanje njihovom mnogoljudnom klubu jeste – da imate decu. Onda vas pozivaju na večernje roštilje, popodnevna okupljanja u vrtu ili dnevne piknike u zajedničkim baštama – to su parcele zabašurene u urbanim kvartovima, na kojima ljudi zajedno gaje povrće i domaće životinje. Mom sinu posebno se dopala jedna s ljuljaškama, kozama i pilićima. Ova imanja ne možete videti s ulice ali kada uđete kroz kapiju, načudićete se njihovoj veličini.
Zaključio sam da su moji klinci provalili kako da se uvuku pod kožu stanovnicima Atlante. Pre nekoliko nedelja poveo sam sina sa sobom u kupovinu. Sedeo je u kolicima i izgledao srećno i zadovoljno. Kada smo stigli do kase, blagajnica ga je upitala kako je. Zamislio se, duboko uzdahnuo i potom promrmljao: “Pa… nisam najbolje.” Kasirka me je prekorno pogledala, a ja sam zinuo od čuda. Pre samo desetak sekundi moj sin je bio srećan kao pčelica Maja! Kasirka ga je zatim upitala u čemu je problem, a on je odgovorio, pridržavajući čelo dlanom kao da rešava neko svetsko pitanje (inače, moja uobičajena poza kada mozgam), da nije dobro pošto tog jutra nije dobio kolačić. “Loš dan, zar ne?”, rekao joj je tužno. Istog trenutka žena je sa skrivenog mesta iza svoje stolice izvukla kutiju keksa, balone i neke bombonice. Sada mi je bilo jasno zašto moj sin tu samoposlugu naziva “prodavnicom balona”.
Elem, taj dućan smešten je iza čuvenog restorana “Mažestik”, starog gotovo stotinu godina. Mislim da u gradu nema ničega starijeg. Atlanta je krajem Američkog građanskog rata bila železnički grad koji je 1864. godine osvojio general William Sherman spalivši ga do temelja. Srećom, grad je neverovatno brzo obnovljen.
Kao železnički centar, Atlanta je oduvek bila grad trgovine, biznisa, preduzetništva i – neopisive gužve. Ako je zbog svega toga bila uskraćena za mir i tišinu, kakvi su uobičajeni u Savani ili Čarlstonu, zasigurno je mnogo lakše pregrmela proteste tokom nemirnih šezdesetih postavši tako bastion tolerancije i otvorenosti celog Juga. I utočište svima nama koji u proleće patimo od polenskih alergija i nostalgije za starim vremenima. Ovde danima možete šetati ulicama a da ne čujete južnjački akcenat i kada se to dogodi, reč je o nekome ko se u Atlantu doselio iz Alabame ili Misisipija. Ipak, ovo je južnjački grad i to prvi u kojem sam živeo.
Odrastao sam na severoistoku, a ceo radni vek proveo sam ili tamo ili negde u inostranstvu. U Londonu i Njujorku naučio sam da brzo razmišljam i da budem grub prema vozačima autobusa, kasirkama i sličnim pojedincima s kojima sam se svakodnevno susretao. Ovde takvo ponašanje “ne pije vodu”: imperativ su učtivost i ljubaznost, pa makar na nekoliko sekundi.
Dok sam kao novinar radio u Vašingtonu, navikao sam da se borim za svaki intervju a kada bih ga dobio, ispitanici su mi odgovarali kratko i jasno trudeći se da me se što pre otresu. Ovde je sasvim drugačije: kada sam se doselio, telefonom sam intervjuisao nekolicinu političara. Bili su srdačni, izuzetno ljubazni i duhoviti; pitali su me za porodicu, interesovali se za to sviđa li mi se Atlanta, preporučivali mi restorane i vrtiće za moje sinove, da bih, kada bih spustio slušalicu, shvatio da su me “izvaćarili” ne pruživši mi nijedan konkretan odgovor. Ali moram da dodam i to da sam im vremenom doskočio: naučio sam kako da im prvo izvučem odgovore, a potom da odgovorim na njihova lična pitanja (pritom bi moj sagovornik obično duboko uzdahnuo dajući mi do znanja da se ponašam nepristojno, dakle, nejužnjački). Od prijatelja, inače rođenog i odraslog u Atlanti, saznao sam da se takvo ponašanje naziva “izigravanjem glupog južnjaka” ali da na tu foru stranci nasednu samo jednom ili dvaput (meni je trebalo malo više vremena da provalim fazon). Inače, taj ruralni “premaz” ne oseća se samo u ponašanju ljudi; mada stanujem u istočnom delu grada u visokospratnici, nemam osećaj da živim u gradu već u nekoj varošici. Kuće su poprilično male, nalik bungalovima ili lovačkim brvnarama. S prednje strane sve imaju tremove, prozore s drvenim kapcima i velika, nesređena zadnja dvorišta. I ogromno drveće. Sedim za pisaćim stolom, gledam kroz prozor i divim se stoletnim hrastovima u svom dvorištu. I idem pešice u prodavnicu. Stanovnici Londona i Njujorka moraju da mi veruju na reč da govorim istinu – znam da njima sve ovo zvuči krajnje neverovatno.
Stanovnici Atlante dele grad na dva dela: na zonu van kruga auto-puta i na onu unutar njega. Inače, ovaj auto-put okružuje grad deleći ga na gradsko jezgro i predgrađa. Većina stanovnika živi u predgrađima mada su sve znamenitosti definitivno unutar pomenutog kruga. Interesantno je to što urbani delovi grada, poput onog u kojem živim, deluju rustično dok su pregrađa urbanizovana, ispresecana nizom šoping-molova, širokim bulevarima i parkinzima.
Međutim, loše je rešen saobraćaj u gradu, nema dovoljno javnog prevoza i državne škole nisu dobro organizovane. Osim toga, sve ostalo je u redu. Ima toliko toga što morate da zavolite.
Pre svega, ovde možete bezbrižno šetati ulicama, što svakako nije slučaj u ostalim američkim metropolama. Pre neki dan šetao sam s decom. Usput me je pozdravila žena s troje mališana, čovek koji je gurao kolica puna namirnica i momak koji je farbao ogradu svog trema. Otpozdravio sam im kao da se godinama poznajemo a, zapravo, nisam imao pojma ko su ti ljudi. Bio je divan prolećni dan i tada je moja supruga duboko udahnula vazduh ispunjen polenom i rekla: “Dopada mi se ovde.” Kratka, ali izuzetno važna rečenica. “Sviđa mi se to što se osećam kao da istovremeno živim u selu i gradu, što se osećam slobodno i što život ovde nije skup. Mislim da bih večno mogla ostati.” Imajući u vidu činjenicu da nas je preseljenje u Atlantu poprilično koštalo i da je moja supruga pre toga zvocala, odahnuo sam.
Gde da odsednete?
Hotel “Westin Peachtree” glavno je obeležje grada: reč je o visokoj, valjkastoj zgradi sa čak 73 sprata. Hotel je bio ozbiljno oštećen u tornadu koji je zadesio ovaj kraj 2008. ali je potpuno obnovljen u martu 2010. Ako želite da odsednete u predgrađu, izaberite hotel “Ric Karlon” u kvartu Bakhed.
Da biste doživeli pravi šarm juga, predlažem pansion “Magnolija” u viktorijanskom stilu, smešten u Inman parku, u tihoj ulici.
Gde da se hranite?
U zapadnom delu grada izgrađen je kompleks restorana pod nazivom “Star Provisions” u kojima poslužuju odlične obroke po povoljnim cenama; ljubiteljima južnjačkih specijaliteta od mesa i bogatih sendviča preporučujem restoran “Abattoir”.
Domaća jela iz tipične južnjačke kuhinje probajte u restoranu “The Colonnade”, a ukoliko više volite roštilj nego kuvana jela, opredelite se za restoran “Fox Brothers” (na donjoj slici), “Harold's” ili “Fat Matt's Rib Shack”. Kada vam dosade rebarca na roštilju, posetite prvoklasne orijentalne restorane (vijetnamski, korejski i indijski) u kvartu Buford.
Kako da se krećete?
U Atlanti svi voze automobile. Ako ostajete dan-dva, vozite se taksijem. Međutim, ako nameravate duže da se zadržite, predlažem da iznajmite automobil s ugrađenim GPS sistemom. U Atlanti ima mnogo parkirališta pa vam nećete biti problem da ostavite automobil. Ipak, ako je ikako moguće, ne idite auto-putem između 7 i 9.30 ujutro i od 4 do 6.30 po podne.
Šta treba posetiti?
Ulaznica za Džordžijski akvarijum zapravo je skupa, ali vredi svakog dolara, naročito ako imate decu. Nipošto nemojte zaobići botaničku baštu nadomak parka Piedmont.
Gde da kupujete?
U centru grada postoje brojni šoping-centri u kojima ćete pronaći sve robne marke i brendove. Ako pak ne volite gužvu, orpedelite se za kupovinu u malim buticima kojih ima napretek u kvartu Virginia, u zapadnom delu grada, i u kvartu Dekatur. Po povoljnim cenama namirnice kupujte u diskontima u kvartu Dekatur.