Umetnik Uve Lajsipen Ulaj (Ulay), bio je dugogodišnji životni i profesionalni partner Marine Abramović, a zajedno su, u periodu 1976–1988, bili najpriznatiji par umetnika performansa u svetu. Ulaj će kao gost Belefa sutra u Kulturnom centru Beograda održati radionicu, a ispred Delijske česme u Knez Mihailovoj ulici izvešće performans „Čija je voda“ (Whose water is it?).
Šta je u osnovi koncepta performansa „Čija je voda?“ Da li je to deo vašeg prethodnog projekta „Voda svima“ (Water to all) koji je vizuelizovao sve aspekte pijaće vode – od ekoloških do kulturoloških?
U osnovi koncepta je moje šestogodišnje interesovanje za vodu – svežu ili pijaću. Prvo, voda je prirodni izvor i pristup sigurnoj, čistoj i pijaćoj vodi je naše pravo od rođenja. Drugo je pitanje ogromnih zahteva i privatizacije, vlasništva vodnih resursa, multinacionalnih kompanija.
Iako je „voda za piće” ogromna tema (ako pretražujete Gugl za „pijaću vodu“ dobićete za manje od 0,18 sekundi više od 35.000.000.000 referenci) – bolje je iskoristiti je za plivanje…
Tokom poslednjih šest godina koliko se bavim ovom temom, moje aktivnosti sam najpre nazvao „vodopad“. Posle izvesnog vremena došao sam na ideju da se više fokusiram na vodu i teme koje se na nju odnose. Novi koncept nazvao sam „Earth water catalogue”.
Voda je više od formule N2O. Ona je živa, ima memoriju. To je takođe filozofsko, biološko, ekološko, kulturološko i spiritualno pitanje.
Od početka karijere motiv identiteta je bio u fokusu Vašeg stvaralaštva, uključujući i umetničke eksperimente sa polaroidima. Šta je bila suština projekta Fototot (Smrt fotografije)?
Kao ratno dete (rođen u Nemačkoj, 1943) i kao neko ko je sa 15 godina ostao sam (bez porodice i rođaka), sa 25 godina sam počeo da ispitujem svoj identitet, pomoću polaroid kamere, radije nego preko zvaničnih institucija. Od 1969. do 1974/1975. snimao sam sebe polaroid kamerom u različitim stanjima: tužan, loš, mrtav, kao žena ili transvestit, kao hermafrodit, kao heroj radničke klase, gubitnik ili pobednik. Spoljašnje promene nisu bile dovoljne, pa sam se tetovirao, probadao, samopovređivao i radio transplantaciju kože na levoj podlaktici da bih uklonio tetovažu „GEN.E.T. RATION ULTIMA RATION”. To parče kože sam sačuvao.
Shvatio sam da to ničemu ne vodi i okrenuo se preispitivanju identiteta i fotografije – u registru građana gde se primenjuju pouzdanija sredstva kao što su otisci prstiju i snimak zenice oka.
Tako sam došao na ideju o „Fotototu“, događaju koji se u dva dela odvijao u fondaciji De Apel u Amsterdamu (1976).
U prvom delu postavio sam tri puta po tri crno-bele fotografije (100 h 70 cm) da vise preko tri zida. Devet slika prikazivalo me je sukcesivno iz blizine i sa udaljenosti. Prostor ispunjen publikom bio je zamračen, izuzev veoma mutnog laboratorijskog svetla. Posle minut, dva, jako halogeno svetlo usmereno je na devet velikih slika. Sve su u roku od 30 sekundi nestale na crnoj površini. Kao kada ugasite sveću. Taj proces sam fotografski dokumentovao.
U drugom delu u istom prostoru devet zacrnjenih slika je i dalje visilo preko tri zida. U sredinu zamračenog prostora bio je postavljen mali sto. Na stolu svetlo za čitanje i crni portfolio. Publika je ušla i okupila se oko stola. Počeli su da prelistavaju portfolio u kome su bile dokumentovane fotografije sa prvog događaja. Tokom prelistavanja slike su nestajale, prelazile u crnu površinu…
Kao mlad umetnik u Njujorku ste sreli Bjanku Džeger. Sprijateljili ste se, ali ste u jednoj situaciji od nje i pobegli. Šta se dogodilo sa njenim fotografijama koje ste snimili?
Kao fotograf konsultant za Polaroid korporaciju (1969–1971) dobio sam zadatak da obiđem pet gradova (London, Amsterdam, Pariz, Rim, Njujork), za potrebe promotivne knjige fotografija „Uveove polaroidne slike iz pet gradova”.
Dok sam boravio u Njujorku (1971) otišao sam jednog dana u Central park da fotografišem gej paradu. Ugledao sam prelepu ženu egzotičnog izgleda i zamolio je da je fotografišem. Njeno ime, sećam se dobro, bilo je Bjanka Moreno de Masijas. Rođena je u Nikaragvi i živela je na relaciji Njujork–Pariz. Sprijateljili smo se i proveli zajedno dve sedmice. Planirali smo da odemo u Indiju i da živimo okruženi lotosovim cvećem. U jednom trenutku morao sam da se vratim u Amsterdam i dogovorili smo se da i ona pođe sa mnom. Krenuli smo u KLM da kupimo karte i kada smo ulazili kroz rotaciona staklena vrata, ona je prikleštila stopalo (uvek je hodala bosa, u divnoj indijskoj odeći) i počela da vrišti. Ja sam se toliko šokirao da sam počeo da bežim, kao muva bez glave.
Više je nisam video. Stidim se… Posle tri meseca čuo sam da se udala za Mika Džegera. Sve njene fotografije sačuvao sam i držim ih u tajnoj fioci…
Gde ste se, na svojim mnogobrojnim umetničkim putovanjima, najviše osećali kao kod kuće?
Kao nomad od najmlađih dana, osećao sam se kao kod kuće svuda gde me vetar baci.
Evropa mi je bila dobra. Amerika mi je bila dobra. Kina mi je bila dobra. Australija mi je bila dobra, ali u Indiji sam se najviše osećao kao kod kuće i tamo sam najviše naučio. Indija je, pored svoje ogromne istorije, znanja, filozofije i mudrosti, zemlja sa najrazličitijim kontrastima i protivrečnostima. Indija se pokazuje na svakom metru, svakim korakom čini da ste u raju i paklu, životu i smrti.
To je ono što sam video kao savršeno, iako zvuči paradoksalno.
U Berlinu ste 1976. napravili „umetnički incident“ koji Vas je učinio slavnim. Iz berlinske Nove nacionalne galerije ukrali ste sliku Karla Špicvega „Siroti pesnik“, i zakačili je na zid stana jedne turske porodice. Zašto se to uradili i kako ste se izborili sa policijom?
Razlozi da napravim ovu akciju proistekli su iz dvostruke opservacije Berlina.
Prva se odnosi na pretenziju, a druga na nepravdu. Pretenciozno je bilo to što su kulturna politika i umetničko tržište nastojali da sve bude pod kontrolom i funkcioniše besprekorno. Nepravda se ticala odnosa prema turskim radnicima koji su većinom živeli u Krojcbergu.
Slika „Siroti pesnik” (1836) predstavljala je ikonu nemačkog identiteta i bila je omiljena Hitlerova slika.
Od samog početka prihvatio sam moguće posledice, uključujući i hapšenje. Nakon što sam odneo sliku u stan turske imigrantske porodice, pozvao sam policiju i direktora muzeja da potvrdi da je slika neoštećena. Policija me zatvorila na 24 sata. Tužilac me je teretio za hiljadu i jedan delikt, ali sam oslobođen.
Posle tri meseca bio je nastavak suđenjau Berlinu, ali nisam se pojavio. Kazna je bila tri meseca zatvora ili tri hiljade i tri stotine pedeset nemačkih maraka kaucije.
Nisam reagovao, niti sam platio. Godinu dana kasnije, uhapšen sam na minhenskom aerodromu i uz pomoć prijatelja, plaćena je kaucija.
Tokom boravka u Sovjetskom Savezu na Crvenom trgu snimili ste zanimljivu scenu koju ste nazvali „Apstraktni slikar ide preko Crvenog trga praćen dvojicom figurativnih slikara u civilu”. Nikada niste izložili ovaj rad…
Na Crvenom trgu sam snimio taj trominutni film superosmicom. Bio je to prizor kada tipičan službenik, koji radi u Kremlju, prelazi preko Crvenog trga praćen dvojicom neupadljivih muškaraca…
Naslov se rodio u mojoj glavi zbog pitanja koje sam postavljao sebi kad sam bio mlad, da li su apstraktni slikari takođe i apstraktni ljudi, u poređenju sa figurativcima?
I ovaj rad i mnogi drugi nalaze se u mojim fiokama, a ima ih toliko da bi mogli da napune jedan muzej.
Kao najpriznatiji par performans umetnika Abramović/Ulaj (i kasnije Ulaj/Abramović) vas dvoje ste često proširivali granice konceptualne umetnosti i bodi-arta. Šta je za Vas bilo najteže iskustvo i najveća avantura?
Najteži mi je bio performans „Prelazak noćnog mora” (Nightsea Crossing) izvođen na pet kontinenata, devedeset dana s prekidima, od 1981. do 1987. godine. Sedeli smo jedno naspram drugog na dva kraja dugačkog stola, nepomični u tišini. Iako smo imali dobru pripremu kao što je bila „vipasana“ meditacija, to je često za mene bio pakao, jer sam zbog brzog metabolizma gubio težinu.
Možda je sam performans bio najveća avantura, zato što smo želeli da testiramo da li samo čisto prisustvo umetnika može izazvati slične efekte kod posmatrača kao kada posećuju izložbe i performanse. Osim toga, neaktivnost, tišina, nekomuniciranje i post su i najopsesivnije pojave u našem društvu…
Kako se sećate Vašeg susreta sa Marinom Abramović u Amsterdamu? Da li ste našli neku koincidenciju u tome što ste rođeni istog dana i imate kosu na isti način prikačenu štapićima. Da li vam je to bio neki sudbinski znak?
Pre svega, u Marini sam video osobenu pojavu i privlačnu ženu. Takođe sam znao za njene prethodne performanse. Kombinacija svega toga s onim što sam ja do tada radio… Tek kasnije smo razgovarali o tim „znamenjima”, zajedničkim rođendanima i sličnoj frizuri. Nema sudbine, samo snažno privlačenje, mnogo radoznalosti i želja da dajemo jedno drugom, uz šansu da to više puta i proverimo.
Hodanje po Kineskom zidu ili „Ljubavnici” bio je Vaša početna ideja. Šta ste planirali i da li ste je ostvarili u svim detaljima? I kakve to ima veze sa ljubavlju?
Tipično žensko pitanje… Početni naziv bio je „Šetnja velikim zidom“, i nije uključivao reč ljubav. „Ljubavnici“ ili „Ljubavnici na rubu“ izabran je za naslov kataloga i kasnije za film, mada sam insistirao da se taj naslov ne upotrebljava.
Kada sam došao na ideju o šetnji zidom, posle tolikih prethodnih performansa, nisam bio svestan posledica. Od 1982. do 1987. uradili smo veliko sveobuhvatno istraživanje o Kineskom zidu, ali do 1986. nismo uspeli da dođemo do njega. Te godine smo prvi put otputovali u Kinu i imali posebnu priliku da obiđemo 22 različita poteza zida. Bilo je pomalo zastrašujuće, ali izazovno. Polako smo konzumirali zadatak, prihvatali ga i pripremali se…
I, za vašu informaciju, kada smo 1988. otišli da konačno hodamo zidom, mi već nismo razgovarali, niti smo se viđali… Bilo je gotovo među nama. Tako da ne možemo govoriti o ljubavi u odnosu na taj epski, legendarni zid.
Kako ste se osećali i šta ste otkrili tokom te šetnje. Niste bili sami, za vama je išla svita vodiča, ljudi iz obezbeđenja…
Pregovori i pripreme sa kineskim vlastima bili su nešto najgore što sam iskusio. Oboje smo bili u društvu najmanje troje ljudi – obezbeđenje, neko iz ministarstva kulture i prevodilac.
I pored svih komplikacija, lično sam doživeo ovaj hod po Kineskom zidu kao kulminaciju našeg zajedničkog rada. Voleo sam to i iskusio nešto o čemu nisam mogao ni da sanjam.
Prošle godine ste odlučili da spontano učestvujete i sednete naspram Marine za vreme izvođenja performansa u MOMA „Umetnik je prisutan“. Ona je reagovala vrlo emotivno. A Vi? Da li i dalje mislite, kao što ste jednom, nakon vašeg rastanka izjavili, da „zaslužujete manje“?
U stvari, pozvao me je Šon Keli, Marinin galerista iz Njujorka, da dođem. Ona je zaista reagovala emotivno, iz razloga samo njoj poznatih… Neki ljudi su pričali da je moje kratko prisustvo bio jedini momenat kada se „ledena dama“ istopila i kasnije sammogao da vidim taj trenutak na mnogim snimcima. Bio sam pribran, ali sam bio zamoljen da budem kao i mnogi koji su pre i posle mene seli na tu stolicu.
Ne, ne mislim da zaslužujem manje. To je pre ono „manje je više“. Po prirodi sam redukcionista. Uz sve poštovanje, Marinina i moja filozofija bile su suprotstavljene već u drugoj polovini osamdesetih. To što ona zaslužuje jeste nešto što ona i sama želi, i radi veoma naporno da bi to ostvarila. Ono što ja zaslužujem drugačije je nastojanje, ali, bez sumnje, i ja dobijam ono što zaslužujem… najčešće.
Tekst je preuzet iz Politike