Gas je tipičan američki luzer, rođen kao dete vojnog lica, čije frustracije izviru iz činjenice da zbog svoje psihičke nestabilnosti nije bio regrutovan za rat u Vijetnamu u kojem je časno poginuo njegov drug i komšija. Gas je lik iz filmske priče „Saradnik” glumca, scenariste i reditelja Martina Donovana, a tumači ga Dejvid Bovdič Mors (1953) – u braku sa glumicom Suzan Viler Daf od 1982. –međunarodnu karijeru stekao kao dr Džek Morison u seriji „St. Elsewhere”, jedan je od najblistavijih američkih sporednih glumaca, koji je posle deset godina intenzivnog pozorišnog života osvojio velike i male ekrane i pregršt nagrada.
Dejvid Mors nagrađen je Kristalnim globusom za najbolju mušku ulogu na filmskom festivalu u Karlovim Varima, prema odluci žirija kojim je predsedavao reditelj Ištvan Sabo.
Rad sa Martinom Donovanom, kao glumačko nadigravanje i nadmudrivanje stavljeno u balans?
Veliki je ovo bio izazov za Martina Donovana, jer je on senzibilna osoba koja ima veliku odgovornost za druge. Opasnost za Martina kao reditelja bila je u tome što je pokušavao da ima iskustvo spolja, dok je istovremeno glumio u scenama, međutim to njegovo rediteljsko posmatranje spolja, nije bilo toliko uočljivo u našim zajedničkim scenama.
Šta mislite, da li biste bili dobar policajac, s obzirom na toliko policijsko iskustvo stečeno ulogama na filmovima i televiziji?
Ha! U pravu ste, mogao bih. Mislim da sam u dosadašnjoj karijeri imao oko tridesetak uloga policajaca. Bio sam i dobar i loš policajac, i čini mi se da niko drugi u Americi nije imao toliko „pandurskih” uloga.
Smeta li Vam to što je Vaše ime u producentskoj „fioci” sa natpisom – policajac?
Sve sam probao da tako ne bude, čak sam i puštao kosu, brkove, bradu, ali mi ni to nije mnogo pomoglo. Uvek se nađu ljudi koji kada vide moje lice kažu : „Aha, ovaj mora da će biti dobar u ulozi policajca”!
Imate tako dobroćudno lice i tople oči, a najčešće ste negativac?
Zlo vam je uvek takvo. Prikriveno, upakovano u lepu ambalažu. Tako je iznenađenje veće i neprijatnije. Ovaj dobrica kakvim me vi vidite, ume glumački da proizvede velikog zlikovca i opasnog tipa! Sve je to deo glumačke igre, a za mene lično ovo su veliki izazovi. Naravno, osim policajaca i negativaca, bio sam ja i Džordž Vašington, čak i Abraham Linkoln što se nijednom drugom američkom glumcu nije desilo, pa i poručnik Teri Kolson i još mnogo toga dobrog, časnog i plemenitog.
Sve ove Vaše glumačke osobine dovele su Vas u jednom trenutku i do Larsa fon Trira i uloge u njegovom filmu „Plesač u tami”. Kakvo je bilo Vše iskustvo sa uvek nepredvidivim i „teškim ” Larsom?
Drugačije od svega onoga što ljudi, tačnije Amerikanci, misle o njemu. Mislim da je Lars jedna od najfascinantnijih osoba koje sam ikada sreo, sa neverovatnim smislom za humor, ironiju i cinizam. Rad sa njim zaista je bilo jedno od mojih najvećih glumačkih iskustava. U Kanu sam još davno video njegov film „Evropa” i bio fasciniran njime. To je neverovatan film i sa tehničke strane. Hladan, a ipak ljudski, remekdelo koje odražava Larsa i kao tehničkog genija. Onda sam gledao i njegov film „Kroz talase”, koji je toliko drugačiji – bolno ljudski. I onda je posle nekoliko godina stiglo iznenađenje, dobio sam njegov scenario za „Plesač u tami” i moram da priznam da mi se moja uloga, a naročito ideja da to bude neka vrsta mjuzikla, nije ni malo dopala. Igrao sam toliko mnogo loših momaka, ali tip koga igram u Larsovom filmu je toliko slab i grozan, oduran zbog svega što čini toj jadnoj ženi u filmu
A rad sa kontroverznom muzičarkom i pevačicom Bjork?
Ona je zaista neverovatna, ali ja sa njom nisam imao problema. Naprotiv, uživao sam. Ona je nervozu samo stvarala tehničkom osoblju, šminkerima i kostimografima, ali reditelju i meni kao partneru ona se potpuno posvećivala. Ona je bila toliko živa i stvarna, toliko posvećena liku koji je igrala tako životno i istinito. Morate se tome diviti.
Je li istina da je jedini problem imala u sceni kada je trebalo da Vas „ubije”?
Istina je, to je bio pravi izazov. Bjork nikada u svom životu nije držala pištolj u ruci i uhvatila je panika. Lars je vikao:„Stisni obarač, stisni obarač”, ja sam joj bukvalno u tome pomogao, a kada vidite tu scenu na filmu, videćete potpuno izbezumljenu osobu kako puca i ubija. Izvanredno! Neponovljivo i potpuno uverljivo!
Kakav odnos imate prema ulozi u popularnoj seriji „Doktor Haus”?
Kada sam menjajući kanale jednom natrčao na tu seriju, video sam te doktore čudake i nije mi bilo jasno zašto to ljudi toliko vole. Kada sam prijateljima rekao da sam dobio ponudu da igram Majkla Tritera u toj seriji, oni su skakali od sreće i nagovarali me da ulogu prihvatim. Sada mi je drago zbog toga. S moje tačke gledišta, ja sam tu dobar momak, a doktor Haus je ludak, grozan tip kojem sam ja bar malo zagorčavao život. Ha!
Sarađivali ste sa toliko različitih reditelja, ali evo da Vas pitam za rad sa Šonom Penom?
Kada se neko poput Šona Pena zainteresuje za tebe, onda samo može da ti bude čast da prihvatiš saradnju. Kada sam od njega primio poziv da igram u njegovom prvom rediteljskom filmu – „Indijanski trkač”, bio sam zaista veoma uzbuđen i taj poziv je za mene bio neočekivan. Nisam mogao da verujem da je napisao tako dobar, zreo scenario. Šon Pen je zaista veoma pametan i talentovan čovek, sa snažnim glasom i izvan filma. Posle smo ponovo radili zajedno u filmu „Prelazna straža”. On se borio za mene, verovao je da sam ja rođen za likove koje mi je namenio.
Pamti se i Vaša uloga uz Toma Henksa u „Zelenoj milji” ?
Zaista sam ponosan što moja filmografija sadrži filmove Larsa fon Trira, Šona Pena, Terija Gilijama („12 majmuna”, prim. aut.) i Frenka Derabonta. Frenkova „Zelena milja” odražava svu njegovu rediteljsku pedantnost. Njegova vizija toga kako treba da izgleda i šta treba da postigne ovaj film, bila je toliko jasna i precizna još u scenariju, da je na nama glumcima bilo samo da sve to sledimo i pomognemo mu da ispuni ono što je napisao. To je bila potpuno drugačija vrsta rada.
Publika Vas je volela i kao Majka Olšanskog u televizijskoj seriji „Hack”, i žalila je što ona nije trajala duže.
I meni je to žao, naročito zbog ljudi u Filadelfiji, jer je ova serija prikazivala grad iz uglova kakvi nikada nisu prikazivani. Bukvalno smo svaku epizodu snimali u različitim komšilucima širom grada. Uživao sam u ovoj ulozi u kojoj sam pozitivac, ali sam malo spavao tokom te dve godine koliko smo seriju snimali, jer su mnoge scene rađene noću.
Tekst je preuzet iz Politike