Šta znači činjenica da ste najtiražniji crnogorski pisac i da ste prodali 10.000 primeraka romana “Paranoja u Podgorici” u državi od 700.000 stanovnika?
To je meni pre svega draga, subverzivna činjenica zato što u Crnoj Gori postoji književna scena koja funkcioniše kao akvarijum u kome su sve ribice zadovoljne. Svim piscima odgovara da prodaju između 39 i 64 primerka knjiga jer ako svi rade tako, onda svi imaju i opravdanje: “Vidiš, ne može se, takva je sudbina književnosti…“ Imamo književnost koja zavisi o donacijama iz Ministarstva kulture, a takva književnost postaje bezuba. Deo otpora prema mom romanu i dolazi odatle što sam dokazao da je i to moguće – prodati tako veliki broj knjiga.
Zašto paranoja u Podgorici ne može da bude ono što je paranoja u Las Vegasu, ego-trip i najintimnije ludilo? Paranoja u vašem romanu je uslovljena politikom, ne kokainom.
Da, mislio sam i na tu knjigu. To je najvažnije pitanje – kako odbraniti privatnost do kraja. Ja sam prikazao paranoju koju proizvodi napad na lično. Moj junak sve vreme govori o tome da je zbog onog što mu se dešava napadnuta njegova lična zona. I to je njegov najozbiljniji problem, kako sačuvati lično, privatno od spoljnog.
Od čega se treba odbraniti, prema čemu biti subverzivan?
Ključno pitanje našeg vremena je kako biti subverzivan. Jer živimo u vremenu koje je sve strategije subverzivnosti učinilo bezopasnim. Koncept pobune je u krizi, a to je loše. Ja moram da budem subverzivan protiv sistema koji je banalan, antikulturalan, antievropski. Kulturna scena u Crnoj Gori danas je izgubila čak i onaj vitalitet koji je imala u vreme borbe za državu. Imate državu, a imate veoma konzervativnu, akademsku, ogavnu kulturu u kojoj niko ne talasa, sve “odlično” funkcioniše. Ministrstvo daje neku lovu, “svi su dobri”, a pri svemu tome imate društveni sistem koji je oslonjen na korupciju, na sve najgore stvari. Solidarnost kao koncept uopšte ne postoji. Problem je od države favorizovana kultura koja je impotentna, bezopasna, zapravo kultura i književnost kakvu bi poželeo svaki vladar.
A to je nešto najgore što se može desiti književnosti.
Bili ste zaista glasan zagovornik odvajanja Crne Gore od Srbije…
Iz sve snage sam se borio za samostalnu Crnu Goru verujući da ona neće ponoviti sve one greške država koje su pre nas prošle kroz promene. Vidite, ja u kulturološkom smislu nikada nisam bio nacionalista. Ja izuzetno poznajem i volim srpsku kulturu…
Mi to ovde tada nismo čuli…
Čuli ste ono što ste hteli da čujete u tom trenutku.
Ni u jednom trenutku niste izjednačili srpske pisce i srpske političare?
Naravno da nisam. Svih ovih godina ja govorim o većini srpskih pisaca koji dođu u Podgoricu na promociju. Zato što oni to hoće i zato što ja poznajem njihov rad. Uvek sam književne i političke stvari vrlo jasno odvajao. Na koncu, u romanu postoji glavni ženski lik koji govori ekavski (Vojvođanka) jer mi je bila kranje neobično da u aktuelnoj crnogorskoj književnosti ne postoji nijedan lik koji govori ekavski. Rekao sam, okej, napraviću ja taj detalj koji će stvari predstaviti izvan šablona. Naš problem je loša komunikacija, a ona je loša zbog toga što se posmatramo kroz stereotipe. Ako nekoga držite u zoni stereotipa vi ne možete zaista da ga upoznate. Jer komunicirate sa svojom slikom o tome. Trudio sam se da to izbegnem. Jednom će se završiti to gledanje preko stereotipa. I onda ćemo imati “pune informacije” i bavićemo se nekim realnim stvarima, a ne imaginarnim.
Čini se da najgore stereotipe o Crnogorcima stvaraju Crnogorci u Beogradu?
Naravno, pa ja nikada nisam sreo Srbina koji mi govori da sam ja u stvari Srbin. To uvek rade Crnogorci. To je pitanje koje opterećuje Crnogorce. Čini mi se da ova ekipa postjugoslovenskih književnika koja je sada bila na KROKODIL-u prilično precizno demontira taj spektar pseudonedoumica.
Ne “opanjkavate” nas dole?
Sama ta pomisao da je to moguće nije dobra. Čak i da je tako – šta vas briga. Ali, nije tako. Uostalom, s vašim predrasudama ne može niko da se obračuna osim vi sami. Ja se bavim svojim predrasudama, vi svojim, i onda ćemo, valjda, jednom doći u poziciju da se vidimo. Stvarno.
Nova ralnost
Priča o stereotipima je prema Balši Brkoviću najveća prepreka lošoj komunikaciji između bivših država SFRJ.
Imamo novu realnost i bolje je za sve nas da se što pre bavimo njome. To ima veze i s tim što danas većina ljudi kulturološki oseća totalni žal u odnosu na staru Jugoslaviju. Jedinih 50 godina u istoriji Južnih Slovena kada oni svi nisu bili kolonija je doba SFRJ. Mi smo pre toga bili, i sada smo i bićemo, još dugo nečije kolonije – kaže pisac.
Karijera
Pisac, književni i pozorišni kritičar iz Podgorice
Diplomirao opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu
Objavio pet knjiga poezije, dva romana (“Privatna galerija”, “Paranoja u Podgorici”) i jednu zbirku priča (“Berlinski krug”)
Po ubeđenju anarhista
Tekst je preuzet iz Blica