Kultni makedonski reditelj Slobodan Unkovski na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu režira najnoviju dramu Biljane Srbljanović „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” sa brojnom glumačkom ekipom.
Rođen u Skoplju, Slobodan Unkovski je diplomirao režiju 1971. godine na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Tokom bogate karijere uspešno je režirao veliki broj pozorišnih predstava. U JDP-u „Hrvatskog Fausta” Slobodana Šnajdera, „Bure baruta” Dejana Dukovskog, „Galeba” A. P. Čehova, „Šine” i „Brod za lutke” Milene Marković.
Drama „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” je komad o Srbiji, o našem malom životu, o građanskom proseku? Paradoksalno, iako je „smrt” u naslovu, komad je o samom životu, o njegovoj tajni i o času u učenju koji smo propustili, o tome kako treba živeti i šta je sam život. I o tome da je smrt samo prirodni deo, nastavak, života. Jednostavni ljudi, jednostavni problemi, jednostavne, ali često nerešive situacije, obične i prirodne želje koje nema ko da čuje, izloženi su u ovom Biljaninom tekstu. Publika koja će gledati „Biciklo”… biće, nadam se, koliko gledalac toliko i znalac i svedok ovih života, patnji i radosti posttranzicione i postdemokratizovane Srbije, koja kao da se još uvek koprca između tragikomedije neizvesnosti evropskog izazova, i sigurnosti, mitova i splina poraza, katastrofa, nepravdi realnih ili takvim prikazanim, prošlosti, prošlosti i reinterpretacije prošlosti, Tita, Tita i Jugoslavije, Miloševića i njegovog nasleđa, socijalnih nepravdi i neiskorišćenih potencijala jedne stare i iskusne države, i jednog naroda koji je toliko toga video kroz istoriju i toliko zna, i o tome može da nauči i druge zemlje u okruženju, a rekao bih i samu Evropu.
„Biciklo” govori o….?
O stvarima koje umiru, mladima koji su zaboravljeni i poniženi, o politici koja je ka sebi profitno orijentisana, o javnom zdravstvu koje je zapušteno, o stubovima države koji se drže više inercijom nego stabilnošću, o stanjima koje svi znaju, dakle ni o čemu posebnom. Ali u toj zamršenoj mreži jednostavnosti odvijaju se velike drame malih života, koji zaslužuju brigu, podršku i fokus. „Biciklo” im to daje, pored prostora da artikulišu svoj periferijski tragični naboj, izvodi ih na svetlo dana, i drame autsajdera postaju na čudan način drame svih, jer je nekako suština ista i tu, a možda samo pakovanje, izgled drugačiji. To je sve komplikovano za rad, jer znamo svi da je jednostavnost najkompleksnije stanje.
Najavljujući početak proba komada „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” naveli ste u medijima da želite da napravite svojevrsni lament nad Srbijom… Da vidite šta je moglo da bude ovde, da je bilo to što je trebalo da bude. Do kakvih ste spoznaja došli, s obzirom na to da se bliži premijera?
Jeste da sam hteo da napravim lament, ali nad propuštenim šansama Srbije kakva je mogla da bude… Ili kakvom bi njeni građani hteli da je vide. I kakav život bi hteli da žive u njoj. Ja sam i posetilac i domaći, i gost i učesnik, verujem da bi iskreni, prijateljski komentar, pa recimo i lament, mogao da pomogne, ili bar da pokaže jedan drugi i drugačiji pogled na stanje, ljude i život. I koliko se to odnosi na ovu zemlju, toliko bi mogao da se odnosi i na mnoge susede. Ako bih morao da kažem u par reči: sile zla i sile dobra vuku bezmilosno na svoje strane, čini mi se da sam zatekao ovdašnji duh iscrpljenim, a suštinsku radost potisnutom ili čak zgaženom. Mi pokušavamo da napravimo predstavu, ne da postavljamo definitivne dijagnoze ili poruke, naša je strana, strana pitanja, a strana odgovora je na raspolaganju gledaocu. Mi generišemo energiju otkrivanja, ali nećemo dati više od pogleda na život buba ispod podignutog kamena, na pogled izbezumljenog zeca noću na brzom putu, na tamnu stranu onoga što je takozvani sređeni porodični život i sređeno porodično nasilje.
Svaki Vaš dolazak u Beograd komentariše se kao povratak kući. Niste u proteklih godinu i nešto više dolazili kod nas. I, kažete, osetili ste veliku razliku u energiji. Da li je tako i u drugim sredinama?
Radio sam u raznim periodima Beograda, u raznim svojim fazama, u raznim razdobljima JDP-a, gde sam najviše režirao. Dolazeći posle skoro godinu i po dana ponovo ovde, osetio sam neku razliku u dinamici grada, u raspoloženju na ulici, u energiji zemlje, tako mi se bar učinilo. Mislim da smo svi u ovom delu Balkana umorni čekajući bolje sutra, koje samo što nije došlo. Tako i prođe život generacijama, u iščekivanju, u nadi za glavnu premiju na, možda, nepostojećoj lutriji. Moguće da sam deo te tamne slike poneo od kuće, gde imamo vlast koja razara tkivo demokratije, dostojanstva i nacije. Vidim da javnost u Srbiji, baveći se svojim problemima, ne prati dovoljno dramatične procese u Makedoniji – građenje antičkih spomenika, izmišljanje istorije, gaženja ljudskih prava, barokni stil u gradnji savremenih, mahom besmislenih, objekata, trošenje para na obezbeđivanju mesta u istoriji za naše vlastodršce. Pogledajte više na youtube/ Skoplje 2014 o Trijumfalnoj kapiji u izgradnji u centru Skoplja, ili o spomeniku Aleksandru Makedonskom čiji postament je 15 metara.
——————————————————————————
Koji su Vaši budući umetnički izazovi?
Režiraću Tomasa Mana
Spremam se da radim novi tekst Dejana Dukovskog „Izgubljeni Nemci”, razgovaram sa upravom Narodnog pozorišta u Beogradu, pišem adaptaciju romana Tomasa Mana „Lota u Vajmaru”, koji bi trebalo da režiram sledećeg aprila u Nemačkoj, radim sa svojim studentima na Fakultetu u Skoplju. Od ove godine imamo i internacionalne master studije iz pozorišne režije, gde prvi put predajem svoj princip rada u režiji: moju Strategiju meduze, a ostali profesori su Goran Stefanovski iz Kenterberija u Engleskoj, Meta Hočevar iz Slovenije, Angelina Atlagić i Raša Dinulović iz Beograda. Već imamo ijednog studenta iz Srbije.
Tekst je preuzet iz Politike