Trgovački zanat sam po sebi nikada nije posedovao misaonu/kreativnu dimenziju, ali unutar vrednosnog modela kojeg uspostavlja liberalni kapitalizam, kada tehnokratsko-ekspertske elite kroz grafikone i formule samouvereno emuliraju analitičko/naučni postupak, prodaja cipela ili paste za zube postaje naučna disciplina. Zaista, korporativna svemoć je uspostavila novu paradigmu. Kada je umetnost počela da se vrednuje zaradom a reklamni spotovi postali kreativni proizvodi, emotivno/racionalni model, iznikao iz ideološke matrice moderniteta, počeo je da se povlači pred relativizmom postmoderne koji kontekstualizuje i strast i kreaciju. Jeste tačno da smo nekritički veličali apstraktno i nemerljivo, zaboravljajući da je pohlepa ljudska sudbina i da su i atinska demokratija i egipatske piramide i bizantski manastiri i gotičke katedrale iznikli na okrvavljenim telima robova i sužnjeva. Međutim, ono po čemu se paradigma moderniteta razlikuje od današnje jeste ono osećanje stida zbog čega se o novcu govorilo s prezirom i uvek sa nelagodnošću. Izgubili smo onaj trenutak u kojem duhovna vrlina zasenjuje vulgarnost; onaj trenutak ushićenja i poniznosti koji, makar nakratko, odagnjuje pohlepu i izaziva strahopoštovanje pred genijem kreativnosti.
Dijetalni svet
Zaista, postoji li mizerniji duhovni opus od onoga koji traga iskjučivo za opipljivim i materijalnim? Pa ipak, takav ogoljeni materijalizam što odaje nadmenu suverenost korporativnog modela prisvojio je i intelektualno-kritičku i kreativnu sferu. Unutar relativističkog prostora između nauke, politike i industrije nastaju nove discipline čije se odrednice vrte oko pojmova management, marketing i business. Te discipline međutim nisu zahtevne; one ne poseduju onaj metodološki rigeur klasičnih disciplina niti imaju posebne prohteve izvan etičke ambivalentnosti nadgrađene zdravim pobedničkim mentalitetom. Njihova namena se svodi na proizvodnju ekspertskih staleža čija ekspertiza, oivičena korporativnom ideološkom matricom, ne prelazi pragmatične okvire i koja ne stremi intelektualnom i duhovnom ispunjenju niti teži kreativnoj slobodi. One su projekcije jedne paradigme koja nudi nekakvo ispunjenje, ali uz kompromis; nešto poput light/diet premise koja je iznedrila i Wikipediju, tu relativističku sprdačinu sa klasičnim obrascima koja eliminiše potrebu za misaonom dubinom.
Light/diet premisa otelotvoruje opsesivnu čistoću korporativnog okruženja koje eliminiše porok ali koje i sputava: nalik zanatskoj besprekornosti Hollywooda ili apoteozi vizuelnosti kao estetizirajućem supstitutu etike. Ona je ogledalo religiozne posvećenosti ambiciji oličenoj u filter kafi u velikoj papirnatoj čaši (‘prevazišao sam spavanje’) i novog formalizma konstruisanog na bezuslovnoj veri u tehnološki progres. Korporativni model, čiji je prapočetak može locirati tamo negde u osamdesetim godinama kada su budući techno freakovi i kompjuterski gurui snivali utopijsku budućnost u vidu paperless officea, izrastao je u premisu multitaskinga kao pokretačkog mita neoliberalnog kapitalizma i postindustrijske dehumanizacije.
To je posledica globalizacije: te paradigme postmoderne izrasle iz spoja demokratije, demografije i tehnologije. Kao što su pre dva veka industrijalizacija i socijalna emancipacija pokrenuli modernitet u Evropi i Americi danas nove tehnologije pokreću postmodernu paradigmu globalno. One omogućavaju planetarno doba uključenjem miliona u jedinstveni kulturni i ekonomski prostor i započinjanjem transkulturnog dijaloga. Svet zaista nikada nije bio manji a istovremeno i veći. Takva nadnacionalna ekspanzija što prevazilazi kulturne i socijalne barijere i proizvodi matricu jedne univerzalne narodne kulture, glasniju i dominantniju od elitne; kulturu koja je, poput nekog globalnog realityja, emulacija života.
Ona je dospela i do Balkana, tog podneblja moralne i materijalne bede koje nema ni zdravstvo, ni školstvo, ni proizvodnju — koje u stvari ne poseduje niti jedan generator razvoja, postmoderna je donela oslobođenje od tereta pozitivizma što ga je bio nametnuo modernitet. U takvom ambijentu utonulom u duboku izolaciju i neopterećenom znanjem i metodologijom, izmišljene akademije i lažni univerziteti masovno proizvode generacije priučenih i prosečnih stvarajući mimikriju akademskog, intelektualnog i kreativnog procesa. Oni nude, za malo novca i malo znanja, privilegovano mesto u novom korporativnom poretku. Taj poredak je međutim samo simulakrum prosperiteta, mimikrija što prikriva duboku parohijalnost.
Šta može da iznikne iz tako ekstremne izolacije sem diskursa koji je do te mere introvertan da sadrži elemente religijskog kulta? Kao svaka vera, on vapi za jednoobrazjem — pravolinijskim diskurzivnim modelom kao utočištem straha i mediokriteta. Ovde vlada tišina, ona ista što je nekada davno prekrila čitavo ovo podneblje tamnim velom zaborava: to je tišina što zaglušuje misao i ubija kreaciju. Zaista, vekovi su prolazili a nije se čuo ni glas sumnje, nije zasjala ni iskra radoznalosti, niti se prolomio usklik saznanja … ; poneki individualni iskorak nije bio ništa više od nemoćnog eskapizma, usamljeni vapaj očajnika. Ta zaglušujuća tišina je konstanta. Intelektualni prostor se i danas ovde svodi na svega nekoliko diskurzivnih matrica izgrađenih na slojevima naučenog, improvizovanog i medijski reflektovanog. Praznina što proizlazi iz redukovanih misaonih struktura, pretvara dijalog u nadvikivanje a intelektualnu razmenu u gušanje između naizgled suprotstavljenih ali u biti sasvim jednoobraznih pozicija.
Iz te intelektualne nemoći rađa se podaništvo. Ono se hrani bezuslovnom i slepom verom, da li u komunizam ili u nacionalizam ili pak u revoluciju ili tradiciju, sasvim je svejedno, jer religijsko/ideološki (metafizički) sistemi u kojima ono niče konstruisani su na mitu umesto na razumu, na pokornosti ideologiji umesto na građanskom interesu i životnoj potrebi. Takvo neslobodno društvo pokreće večiti uzročno-posledični ciklus siromaštva i izolacije. Tu izlaza nema.
Verujući i misleći
‘Verujte više a mislite manje … !’ govore im njihovi sveštenici i gospodari, ti metafizičari nacije i tradicije što gaje horde verujućih u ambijentu oštrog mirisa baklji, petardi, znoja i zaglupljujuće buke. Tu ih, tako omamljene, dalje oblikuju intelektualno destimulativnim aktivnostima poput loptanja i deklamovanja rima religiozno-pornografskog i patriotsko-kriminalnog sadržaja. Na stadionima se uči rat. To su znali i Mussolini i Hitler koji su prvo gradili stadione, tek onda tenkove. Ako izuzmemo religiozne manifestacije u antičkom helenskom svetu, trke dvokolica i borbe naoružanih robova u Rimskoj imperiji i varijante pesničenja, rvanja i obaranja ruku po krčmama i vašarima, sport kao sukob između organizovanih i uniformisanih grupa nastao je tek u kasnom devetnaestom veku. On je čedo moderniteta i njegove egzaltacije kolektivizma u ideološku kategoriju: ‘narodno’, odnosno ‘nacionalno’. Kolektivizacijom, fizičko nadmetanje postaje negacija individualizma; odnosno tamo gde se talog uzdiže a izuzetnost sputava, što samo ruska reč može da opiše: uravnilovka. Veliki pomak u ovom obliku kanalisanja masovnog idiotizma napravljen je pod okriljem fašizma i komunizma, tim ekstremnim modelima nacionalno-narodnog. Nigde međutim on nije toliko duboko integrisan u ideološko-represivne formacije kao u Srbiji gde obuhvata praktično celokupnu mlađu mušku populaciju.
“Baš sam sa porodicom pošao na liturgiju pa sam malo svratio da bijem pedere”, kaže jedan tipičan pobornik ovog novog poretka koji integriše crkvu, sport i podzemlje. To je interdisciplinarni curriculum ove najnovije eksplozije parohijalizma koja po idiotizmu nadmašuje čak onu proslavljenu ratnu generaciju koja je oslobađala Vukovar i svetila se Turcima. Balkanski Sturm und Drang! To su danas one hiljade patriota iz lokalnih caféa, barova i splavova koje periodično puštaju na trgove i ulice opremljene krstovima i baseball palicama da praktikuju duhovnost; mentalno statični i omeđeni olovnim zastorima predrasuda stečenih u školi i perpetuiranih kroz medije, njihovi su nazori isti i sa osamnaest i sa četrdeset godina. Ti nedovršeni ljudi velikih ambicija i skromnih mogućnosti su tužna elita jedne nikada sasvim izgrađene nacije.
U skladu sa dinamikom promene svetskog poretka tokom poslednjih dvestotinak godina, modernitet je stigao na Balkan. Nikada se nije primio, ali je iluzija bila dovoljno snažna da su neki slobodnomisleći pojedinci u naletu patriotizma pomislili da su njihovi sunarodnici uspeli da se uzdignu iz tamnice praznoverja. Vrednosti koje su u jednom trenutku neobični pojedinci poput Dositeja Obradovića i Adamantiosa Koraisa pokušali da na prevaru, potajno, nametnu ovdašnjim narodima, uspešno su sprečeni. Svi zajedno, od seljaka do patrijarha, okrenuli su se sultanu u Istambulu tražeći zaštitu od zastrašujuće ideje koja se namerila na narod s namerom da ih emancipuje od orijentalne metafizike, srednjovekovnog sujeverja i idolopoklonstva. Patrijarh bizantsko-otomanske crkve, vezir i državni službenik, stao je zajedno sa popovima i kaluđerima, sa mulama, imamima, dervišima i ostalim crnomantijašima u odbranu sultana od ideje promene i reforme. Taj orijentalni svetonazor koji zastupa ideologiju iznad ideje, zakon iznad etike a državu iznad čoveka najbolje je sažet u stihu iz Korana koji nalaže večnu i apsolutnu pokornost vladaru. ‘Poštujte onoga ko je na vlasti, jer vlast je od Boga!’, odjekuje kroz vekove to načelo despotije i podaništva. Orijentalne crkve u svim svojim varijetetima, od Severne Afrike i Bliskog istoka do Balkana, slave taj metafizički poredak koji propovedajući večnost i nepromenljivost, zastupa intelektualnu i duhovnu statičnost. Kanonski stroge, intelektualno krute i ortodoksno nepopustljive, podanički su se savijale i kraljevima i sultanima. One ne slave Boga, već vlast. Bez nje ne bi ni postojale.
Takva nerazlučivost religije, ideologije i politike vekovno je breme orijentalnog svetonazora, tog duha podaništva i neslobode što upravlja Balkanom. To ne znači da modernitet ovde nije postojao. Jeste, ali samo kao sprdnja provincijelnog sa nerazumljivim: kao likovanje lošeg đaka koji misli da je nadmudrio učitelja. Taj isti pasivni i tromi duh je onom veličanstvenom trenutku emancipacije od milenijumske tiranije dao sakramentalni ton, nazvavši ga prosvetiteljstvom i na taj način ga obesmislivši: jer, ne radi se o svetosti, već svetlosti (u metaforičkom smislu osvetljavanja tame); pojam Lumières, Enlightenment ili Aufklärung balkanski jezici/dijalekti ne poznaju. Do te mere su balkanski identiteti opterećeni vekovnim zastorom supersticije da nemaju ni terminologiju ni diskurs kojim bi razlikovali misao od misticizma. Čak se i srednjovekovni feudalni klerici ovde nazivaju prosvetiteljima i na taj način izjednačavaju sa onim pojedincima koji su, stvorivši slobodnog i mislećeg pojedinca (ne-roba i ne-sužnja), prvi put čoveku dali dignitet i smisao. Prezir prema tom slavnom nasleđu čovečanstva odslikava trajno opredeljenje prema feudalnom ropstvu i sujeverju. To u stvari označava nastavak vekovnog tavorenja u dubokoj izolaciji koje nije promenio čak ni pokušaj stvaranja nacije, te apoteoze moderniteta što se od sredine devetnaestog veka širila Evropom i Amerikom uspostavljajući novu paradigmu; naprotiv, umesto emancipacije, otvaranja i razvoja on je doneo samo još dublji vilajet.
Terribilità!
Oni što se takvim fantazmima klanjaju nisu motivisani verom već strahom parohijalnog u sučeljenju sa duhom slobode, promene i invencije. Jer, samo odvraćanjem pogleda od sadašnjosti ka nekakvoj zamišljenoj prošlosti mogu ideolozi mraka sakriti da su i srpska kultura i srpska nacija nastali u multinacionalnom okruženju Habsburške monarhije i da je u njenim osnovama evropska ideja nacionalne države, a ne orijentalno nasleđe Bizanta ili Iraka. Spoznajom da je kolevka srpske kulture u Beču, a ne Kosovu, izgubile bi snagu motivacije sve one mitske bitke i carstva, one strašne kletve i zaveti, oni sveci i ratnici što inspirišu ratove i zahtevaju žrtvu. Svi ti fantazmi prošlosti što ih je iznedrio onaj etničko-religijski kult, balkanski surogat nacionalizma, postali bi samo obrisi u izmaglici: kodeks krvi i žrtve bio bi zamenjen civilnim ugovorom, sujeverje verom, mit istorijom, a Kosovski boj i zlatne viljuške brigom za bližnjim. Tada bi se proroci povukli a podanici postali građani sa vizijom budućnosti. Postali bi nacija — ne sa neba i od Boga, već nacija što stvara i gradi, što uči na greškama i doprinosi opštem, što pleni i oplemenjuje, prima i daje. Onda bi možda počeli da ostavljaju trag za sobom.
Hard Rock
Ovako, ti robovi predrasude i neznanja koji ni imena doskora nisu imali, zatvoreni sa svojim mračnim idolima u kutku praznoverja i mržnje, prizivaju fantazme prošlosti i nariču o epskim stradanjima, o grobovima i prokletstvima, o tradiciji i nasleđu. Pred tim eksplozivnim nabojem ignorancije i samoljublja koji počinje samosažaljivim naricanjima i guslama a završava masovnim grobnicama, misleći se povlače pred verujućim. U toj intelektualnoj pustinji sa nepojmljivom dubinom beslovesja i galopirajućom neinteligencijom, horde verujućih, prožeti duhovnim, prepuštaju se iskonskom. Taj impuls je najbolje opisao jedan lokalni političar kada je, povodom onog opijanja i gacanja u blatu u agresivnim azijatskim ritmovima koje se godišnje odvija u nekom selu u Srbiji, uskliknuo s ponosom: ‘… ovo je naš identitet!’ Nije on mislio na onaj čudni spoj austrijsko-nemačkih bleh orkestara i turske muzike već na čin masovnog, organizovanog i planskog gubljenja svesti i prepuštanja impulsivno-libidinalnom. To patriotsko-zavičajni impuls tumači kao nešto iskonsko. U balkanskom imaginariju, ‘iskonsko’ i ‘duhovnost’ su zamišljeni kao sastavni elementi ‘tradicionalnog’ — kameleonski prilagodljive ideološke matrice i vekovnog inspiratora slepe mržnje, od Torquemade do Homeinija. Taj zamišljeni srpski identitet je povod za neodgovornost sa primesom fatalizma (‘ma nek’ ide sve u … ‘) i bezosećajnost (‘ma ko im … ‘): ono bahato odricanje od moralnog i etičkog u ime tradicionalnog kao neprikosnovene etničke paradigme. Zaglušujuća agresija u vidu izliva duhovnog i iskonskog neminovno vodi degradaciji humanosti koju toliko preziru emisari duhovnog. Umesto humanosti i humanizma, oni preporučuju kao neprikosnoveni deo tradicije ono blato u kojem iskonski gacaju transcendentalni govedari i metafizički svinjari, krvi uzavrele od ludačkih ritmova i mozga usporenog od rakije, piva i masnog pečenja. Lenjost, aljkavost i iracionalnost posebno su šokantne evropskom senzibilitetu koji polaže na red, rad i dekorum; ali s druge strane, to je njegov alter ego, osveta zaglupljujućoj banalnosti korporativnog okruženja kroz zabranjeno i nečisto: one duboke mračne želje poput ubijanja ugroženih vrsta na afričkom safariju, ture opijanja na ruskim brodovima ili dečji seks turizam na Filipinima i Tajlandu. To su destinacije libida u kojima najmračniji predmeti želje postaju realnost — kratka, surova i bolna. Povratak je sumoran i opterećen krivicom; on je kao ‘jutro posle’: destinacije libida, poput svake strasti, odmah po zadovoljenju želimo da zaboravimo.
Možda je onaj političar bio u pravu. To jeste ‘naš’ identitet jer i tehnokrate u filtriranom decaf svetu nisu ništa više od alter ega onih znojavih u orijentalnom zanosu. Samo što to ne znaju (napokon, i Mr. Hyde je imao svog Dr. Jekylla). Oni su od verujuće većine razdvojeni tankim slojem zamišljenog. Uostalom i njihove identitetske strukture su izgrađene na metafizičkim temeljima; zar nisu ambicija i vera u novac i status isto toliko slepe kao svaka religija? I jedni i drugi zahtevaju bezuslovnu veru. Jer, verujući ne postavljaju pitanja, oni samo veruju.
Kulturna matrica omeđena odrednicama jednog predmodernog etničkog kulta posebno je podložna takvoj dubokoj imerziji jer ne poseduje ni viziju ni znanje da ide dalje. Ona je zatočenik prošlosti i večite potrage za identitetom; razapeta između etnocentrične mitomanije i izazova stvarnosti, između samoljubivosti i nemoći, ona se ispoljava kroz simbiozu farsičnog samosažaljenja i strasne mržnje prema drugačijem. Omeđena tamnim zastorom predrasuda i intelektualne inercije ova sredina je prihvatila postmodernu paradigmu na isti način kao što je nekada davno prihvatila modernitet. Tada, pre više od jednog veka, Laza Kostić je upozoravao Shakespearea da Englez Richard III nije ni primaći Srbinu Dušanu (kako nas podseća Ivan Čolović). Tako je jedna veličanstvena epika svedena na seosku bahatost. Zaista, parohijalnost je konstanta. I danas je jedna ideja što pokreće planetu svedena na zavičajnu — lokalnu i po dometima i po ambicijama. Izgleda da na ovom području svaki impuls prema individualnom, kreativnom i univerzalnom neminovno završi u sokaku.