Evropski film se nije mnogo kontinuirano bavio pogoršanjem finansijske, političke, i iznad svega krize morala, koje su dovele do svih nerešenih pitanja izbeglica. Izbeglice pokušavaju da nađu svoj put do Evropske unije a njihov je tretman tamo često ispod svakog ljudskog nivoa. Ja nemam odgovor na ovaj problem, ali sam pokušao da se bavim ovim problemom u svom nerealnom filmu „Avr“, kaže kultni finski reditelj Aki Kaurismaki (1957), tvorac 18 kratkih i dugometražnih igranih filmova, originalnih, duhovitih, minimalističkih a uvek tematski moćnih.
Takav je i „Avr“ – humanistički, nepretenciozan, humoran i optimizmom obojen, mali a po značaju i aktuelnosti teme veliki film, minimalistička je priča o dvoje postarijih, siromašnih boema (propali umetnik i domaćica), koji spasavaju malog afričkog imigranta od policijske racije u evropskoj luci u koju je stigao putujući u brodskom kontejneru.
Kaurismaki na temu nemorala svetskih i evropskih moćnika, progovara na sebi svojstven crnohumoran način, u postmodernističkom stilu i retrodizajnu, nudeći svetu svoju veru u male, takozvane nevažne ljude, i upirući prstom u agresivno ignorantsku imigrantsku politiku Evrope… Za film „Avr“ Kaurismaki je na 64. Kanskom festivalu osvojio nagradu kritike i specijalno priznanje Ekumenskog žirija.
Teško ste radili na ovom filmu čitavih pet godina, a on se pred publikom pojavio u najaktuelnijem mogućem trenutku, kada svedočimo talasima imigranata koji „zapljuskuju“ evropske obale?
To se zove čista koincidencija. Ideju o ovom filmu imao sam već godinama, ali nisam znao gde da ga snimim. Možda bi najlogičnije bilo da sam ga snimio negde u Grčkoj, Španiji ili Italiji, jer su to zemlje koje trpe najveći pritisak masovnog dolaska nesrećnika koji beže od gladi, nemaštine, straha za život iz svojih zemalja zahvaćenih ratovima koje, uglavnom, nisu sami izazvali. Priča iz mog filma mogla se dogoditi u bilo kojoj evropskoj zemlji, osim možda u Vatikanu. Ili, možda baš u Vatikanu! Međutim, posle mnogo traganja i usklađivanja produkcijskih uslova, rešio sam da to bude u Francuskoj. U jednom ribarskom kvartu u lučkom gradu Avr. U gradu bluza, soula i rokenrola.
U Francuskoj u kojoj glavni moto: „sloboda, jednakost, bratstvo“ kao da više ne važi?
Bratstvo ipak možete naći svuda, čak i u Francuskoj, a sloboda i jednakost su oduvek zvučali suviše optimistično. Gde to postoji?
U Evropskoj uniji?
Eh.
Postoji u Vašem filmu, u kojem čitavo naselje bratski i jednako učestvuje u spašavanju mladog Afrikanca-imigranta?
Svakako se nadam da postoji, jer bismo inače živeli u „mravljem društvu“ koje je Ingmar Bergman često pominjao da dolazi sledeće.
Vi na šaljiv i human način, govorite o važnoj temi?
Ovo je prvi i poslednji put kako ću sebe da uporedim sa Čarlijem Čaplinom i da kažem: samo činimo ono što osećamo. Ovaj problem osećam veoma dugo i sada sam ga podelio sa vama.
I ukazali nam nam na način kako možemo da rešimo problem? Ukazali nam da ima nade?
Filmsko stvaralaštvo je kompleksna stvar, ali ono što sam želeo da kažem i da pokažem jeste solidarnost. Drugi naslov mog filma je solidarnost. Solidarnost je reč koja nam već dugo nedostaje. Solidarnost je možda način za rešenje ili bar ublažavanje problema. Ona već dugo nedostaje ljudskim bićima. Nedostaje Evropi.
„Avr“ je pre svega priča o Evropi?
U mentalnom smislu Evropa više ne postoji. Čak ni Srbija više nije ono što je nekada bila.
Srbija bi da se priključi Evropskoj uniji?
Da budem iskren, nema tu mnogo čemu bi se trebalo priključiti.
Zašto?
Prvo, Evropska unija se pretvara da je demokratska unija, a nije. Drugo, Srbija može da joj se priključi pre nego što se unijom ne raširi nacionalizam. Treće, ne verujem Evropskoj uniji.
Ima li u Finskoj nacionalizma?
Ima alkoholizma!
A da li je nova partija u Vašoj zemlji, nazvana Pravi Finci, nacionalistička?
Živim u Finskoj čitav svoj život evo već 54 godine i vrlo dobro znam koliko ljudi mrze političke partije koje se smenjuju na vlasti i koje uzmu pare i odu. Nestanu. Mnogi koji su nezadovoljni, rešili su da se okupe i osnuju nešto što se zove partija, ali oni nisu ni nacisti ni nacionalisti. Oni su navodno populisti i evroskeptici i za njih glasaju samo prijatelji i rođaci. Uglavnom, kao i svi, oni su idioti i nestaće.
Sve je više nasilja u svetu, a Vi uporno čuvate veru u čovečanstvo i filmom „Avr“ širite optimizam?
Uvek sam voleo bajke, ali u stvarnom životu bih voleo da vidim kako vuk, umesto crvenkape, proguta ljude sa Volstrita. Volim ljude, ali volim i pse, jer oni ne govore i ne pričaju, poput ljudske rase, gluposti. Zato u mojim filmovima ima pasa. Već pet generacija mojih Lajki-glumica.
Ima često i tišine, u Vašim se filmovima ne priča mnogo, baš „melvilovski“?
Tišina je prostor bez buke, i meni i mojim filmovima je neophodna. Melvil je imao povezan i istrajan stil. Veoma kontrolisan stil. Mislim da se Melvil uvek smejao u sebi dok je radio filmove i čitao posle šta se o njima piše. Mnogo sam naučio od Žan-Pjer Melvila, od Marsela Karnea, Žaka Tatija, Rene Klera. Naravno, i Čaplina, Bunjuela, Hičkoka. Kada malo bolje razmislim, ja u svet filma nisam doneo ništa svoje. „Krao“ sam ali nisam to mnogo mogao činiti bez skakanja od polurealističkih bajki do ozbiljnih melodrama.
Ima u Vašim filmovima i krupnih kadrova cipela?
Ima ih puno i u Čaplinovom filmu „Svetlosti velegrada“, takođe imigrantskoj priči. Cipele odaju dušu čoveka. Moje cipele su odavno počele da liče na mene.
Mladi Afrikanac iz Vašeg „Avra“ je naturščik?
Jeste. Imigrant iz Angole, bivše portugalske kolonije, Blonden Miguel. NJgovi roditelji su pobegli od strašnog rata i domogli se nekako Pariza tokom 80-ih godina prošlog veka. Blonden ne gvori portugalski, samo francuski. On je iskreno biće, glumac bez ograničenja iako se ja nadam da se on neće posvetiti glumačkoj profesiji jer je talentovan za veće stvari.
Da li je njegov lik Idrise zapravo ikona nade neke nove evropske mladosti?
Ne postoje simboli u mojim filmovima, ali generalno, verujem mališanima više nego svi ljudi oko mene.
I „Avr“ je poput Vašeg filma „Život boema“ na francuskom jeziku, ali je zaista smešno što policajci, ribari i Vaši glavni junaci, govore francuski poput aristokrata?
Napisao sam te „aristokratske“ dijaloge na finskom imajući u glavi francuski jezik koji ne govorim, ali razumem klasne razlike. Sve je to posle prevedeno i na engleski i na francuski i svi su razumeli kako želim da se govori u mom filmu.
Iz francuske kulture uzeli ste još i pevača Litl Boba da igra u filmu?
Ako je Avr francuski Memfis, onda je Litl Bob odnosno Roberto Pjaca, Elvis ovog neobičnog kraljevstva. Iz francuske kulture sam uzeo i sjajne glumce Andre Vilmsa, Žan-Pjer Darusena i rad sa njima bio je privilegija.
Šta još voli Finac u Francuskoj?
Sva sreća što uvek postoji juče i sećanje na večnu i nepromenjivu posleratnu Francusku pedesetih godina. Sve posle toga, naročito od 70-ih, postaje previše stilizovano. Moderna arhitektura povređuje moje oči, baš kao što i elektronska muzika moje uši.
I ovaj ste film snimili istom kamerom, tačno?
Kamera koju koristim pripadala je Ingmaru Bergmanu, ali je on sa njom snimio samo dva svoja filma, a ja osamnaest. Prema tome, ova kamera više nije njegova. Neka počiva u miru.
Već nekoliko puta ste mi obećali da ćete doći u Srbiju pa ništa?
Kada popijem puno piva i votke, zaboravljam na obećanja.
Čujem da Vas je Kusturica pozvao na Kustendorf?
Jeste i voleo bih da vidim to njegovo utopističko mesto filma. Ukoliko budem trezan do zime, doći ću…