Otadžbina je teška reč. Siguran sam da bi trebali prestati da je koristimo neko vreme. Umesto otadžbine, ja bih da slušam sve slabe reči ovog sveta. Na kamenu, spomeniku i u udžbenicima upisao bih reči koje govore obične žene koje nazivam običnima jer ih drugačije ne možemo raspoznati. One su obeležene kao obične dok kupe mrvice sa stola i peru suđe posle obilnog ručka svih onih što nisi obični.
Meni je moja otadžbina malena. Sama reč me svojom goropadnošću okružuje lažnim visinama. Usko mi je grlo moje otadžbine. Ne mogu kroz njega provući svoje reči, a moje su reči slabe i krhke. Ja govorim reči ženskog roda, ali taj rod prihvata sve rodove jer sa podsmehom gleda i na sam rod.
Ponekad pogledam svoju otadžbinu sa mesta gde je zovu domovina. Sasvim drugačije izgleda. Svaki dan bismo trebali otići u domovinu i videti kako izgleda otadžbina, i obratno. Možda bi nestao uspostavljeni red u glavi.
Skoro mi je jedan rodoljub kazao kako postoje reči koje ne bih trebao toliko koristiti iako su to, naravno, i naše reči. Ljudi od reči nikada se ne odriču reči, šarmantno je nabacio. Pogrešio sam što sam mu prokazane reči pokazao u delima neprokazanih pisaca. Nikada više neću pristati na takvu niskost kao što je odbrana napadnutih reči.
Otadžbina zabranjuje mnoge reči, ali u zabranu reči lepo je kao među drangulijama iz Balzakovih romana.
Svaka beseda o otadžbini je poraz proglašen pobedom. Poraz se može pretvoriti u pobedu ponavljanjem tvrdnje da je poraz pobeda. Potrebna je samo upornost, sestra bliznakinja podlaca.
O otadžbini se uvek govori na kraju ili na početku jedne velike istorijske epizode iako atribut veliko treba oduzeti istoriji. Početku pripada ushićenje, neznanje i radost, kraju pripadaju srećni očaj i zajedljivost.
Ljudi koji se okupljaju oko velikih reči imaju velike ambicije. Male reči te prestrave, osveste, rastuže, razneže, pozivaju na promišljanje, na druge reči.
Ko se još usudi mrviti svoj govor u mnoštvo malih reči, a da to nije pisac zaokupljen vlastitim oruđem?
Velike reči ubijaju druge reči i druže se samo sa drugim velikim rečima. Otadžbina je uvek u društvu ambicioznih i svečanih reči.
Grb, zastava i himna su jedini kič na koji se malograđani ne gade. Ako hoćeš da malograđanin shvati bitnost i privlačnost silovitog kiča moraš mu pripretiti krivičnim zakonom, onako kako se to čini u slučaju paljenja zastave, ali taj zakonom odbranjeni kič prestaje mi biti drag. Istinski volimo samo odbačenu lepotu skarednog.
Ako hoćeš da shvatiš upotrebu nesnosno teške i velike reči otputuj u njene neprijateljske zemlje. Po mogućstvu vozom. Voz je najzloupotrebljenije sredstvo romantičnih nazora. Sedi sam u kupe obasjan suncem. Obavezno neka te obasja sunce. Budi pokoran na početnoj stanici. Prisloni glavu uz prozor. Divi se prizorima svoje otadžbine i nećeš primetiti da odjedared šume odmarajuće zelene boje više nisu šume tvoje otadžbine. Voz je jednako romantičan bilo gde.
Izdaja postaje privlačna misao dok stojimo okruženi spomenicima masivnog kamena. Želja da se obrgli izdaja naročito je ostvarljiva u danima prihvaćenog pravoverja. Izdaja započinje osećanjima, nastavlja se rečima i završava se u delu neočekivanog delanja.
Izdaja je divan umetnički čin razotkrivanja.
Sinoć sam pričao sa našim najvećim rodoljubem iz istorijske čitanke. Sedeli smo u crno belom filmu mog sna. Dim je kutljao na sve strane. Stolnjak je bio kariran. Bilo smo zarobljeni u klišeu kafanske bede i boeumluka. U poverenju mi je rekao: Umoran sam od dece što me čitaju, umoran sam od nastavnika što me spominju, umoran sam od vaših glasova i epiteta. Poslednja želja mi je da me više ne spominjete.
Pomislih kako je teška večnost. Kada si tamo svi te spominju i ogovaraju jer misle da si negde daleko gde je veoma lepo, a da nikad nisu čuli ili naslutili utiske večnog.
Pašnjaci, šume, hramovi, deca i lepi gradovi su sinonimi otadžbine. To nikada nisu napuštene fabrike, pusta sela i tmurni ljudi zarobljeni u nekom ružnom autobusu. Otadžbina mrzi svoje rodoljube. Nikada, baš nikada, nije i neće ih prihvatiti u potpunosti. Za nju ne postoji radnik i seljak, postoje njihova verovanja i odanost.
Lepa reč se često kuje da prikrije nečasna dela. Kovači takvih lepih reči nikada nemaju dovoljno finoće u izradi. Možda zato što je zadatak previše težak. Sinoć sam slušao nekog pesnika kako vadi iz utrobe naše zemlje, kako nam reče, zakopane reči što zakopaše krvnici. Govorio je te reči, duge i neobične, a ja sam samo video umor i dosadu na licima slušalaca.
Otadžbina je uvek na sahranama. Trguje sa ljudskim nesrećama. Nikada nije zamotana u crno, niti je tiha, nemirna ili potresena na tim tužnim povorkama. Na skupovima tuge ona je staložena, odlučna, glasna, ponekad čak i vedra.
Ne volim sumnjati u prirode saučešća, ali u saučešće otadžbine ne verujem. Sahrane su njena hrana i potreba.
Otadžbina traži da često na nju mislimo, ali da retko izgovaramo njena slova. I tako čuva svoju posebnost za dane kada nastupa. U međuvremenu, tu je niz preporučenih reči i izraza. Treba samo biti poslušan i dobar, što nikad nije teško.
Ubiti otadžbinu u sebi, to jest ubiti skučene horizonte, ismejane i prozirne, a opet prisutne i poštovane. A kada ubiješ sablast, otkriješ šta se skriva iza paradne zavese zvane zastava. Drugi, tebi slični i različiti, mnogo lepih reči što su tvoje i što su proglašene za tuđe. I mnogo, mnogo namerno zaboravljenih ljudi.
Otadžbina nije osećanje. To je biroktatsko naređenje pristiglo u vaša osećanja kao rešenje.
Rešenjem 33/7 S.Z. se obavezuje na patriotizam. Pravo na žalbu ne odgađa izvršenje rešenja.