Nora Verde, Posudi mi smajl (Meandarmedia, 2010)
Pisanje sebe kao seksualne manjine, kao bilo koje manjine uostalom, nije lako. Pre svega, treba priznati pred svima, reći istinu i suočiti se sa posledicama, koje, u slučaju seksualnih manjina u našim balkanskim i homofobnim društvima mogu da budu krajnje neprijatne i da izazovu teror većine. Zbog toga autori/ke pribegavaju upotrebi pseudonima, kao sigurnog utočišta, sigurne kuće koja će im obezbediti relativan mir i nastavak uobičajenog života.
Knjiga koja je uzburkala duhove i uznemirila javnost u Hrvatskoj a i šire, jeste roman dnevnik Posudi mi smajl potpisan od strane osobe koja sebe zove Nora Verde. Radi se o ispovednoj prozi pisanoj beskrupuloznim jezgrovitim stilom i jednako provokativnim rečnikom koji pokušava da predstavi život “tridesettrogodišnje lezbe” u današnjoj Hrvatskoj, s tim da se ovaj toponim može promeniti i primeniti na većinu balkanskih društava. Ovaj pseudodnevnik prati životopis devojke koja odrasta u Dalmaciji, spoznaje svoju različitost na fakultetu i kasnije nastavlja svoj život kao novinarka tiražnih novina koja se bavi popularnom kulturom i rubrikama tipa Poznati i Zabava.
Nazvao sam roman pseudodnevnikom jer ne postoji klasična žanrovska organizacija, odnosno ne pratimo naratorku iz dana u dan, već se tekst organizuje prema tematskim celinama, te tako podseća na zbirku kolumni ili blogova. U ovome se krije čini mi se i najveća mana teksta. Tematska organizacija uzrokuje nejednak kvalitet teksta jer o nekim temama ona ima da kaže značajno više i promišljenije od prosečnog teksta u El, Vogu ili Kosmopolitenu, a u nekima se, pak, taj nivo zadržava i to umnogome unižava vrednost celine. Takođe, od dnevnika se Posudi mi smajl razlikuje i po odnosu koji naratorka ima sa čitaocem. Dnevnici su, po defaultu, tekstovi koji se pišu za sebe, čak i kada se koriste u romanesknoj formi. Oni su ono što bismo današnjim rečnikom nazvali ultimativni ispovedni žanr. Kod Nore Verde, nasuprot tome, postoji jasna svest o čitaocu/teljki koju prepoznajemo u direktnim obraćanjima, te zahtevima za komentar, a tome u dnevniku nije mesto. Zbog toga, takođe, tekst gubi na autentičnosti. Ako je, dakle, naratorka svesna da će se njeni “dnevnički” zapisi štampati i objaviti, onda ona ima velik manipulativni prostor, te se gubi glavna draž dnevničke proze koja se plastično može nazvati i zavirivanjem u tuđi ormar. Drugim rečima, dovodi se u pitanje poverenja između čitaoca/teljke i podrazumevanog autora/ke da je reč o istinskom dnevničkom zapisu koji, eto, zahvaljujući njemu/njoj, imamo prilike sada ekskluzivno da čitamo. Konačno, ako sve ovo uzmemo u obzir, zbog čega bismo zaista verovali u sve ono što piše u tekstu. Upravo u ovoj tački čitava konstrukcija pada.
Zaista, imajući u vidu i proklizavanja u kvalitetu pojedinih poglavlja, kao i povodom priličnog broja opštih mesta koji prate pisanje o homoseksualnosti, može se činiti da se radi o nekome ko piše kolumne za neki ženski časopis, a poznato je na koji način oni funkcionišu. Zbog svega toga se može činiti da je Nora Verde jedan veliki lažnjak, balon pušten u homofobnu sredinu, ali veoma svesno ograničen i ograničavan na pomodno shvatanje homoseksualnosti, sa posebnom potrebom za harmonizacijom između društva kao celine i homoseksalne zajednice kao manjine. Ova pacifikacijska strategija već sama po sebi vodi književnost u vode u kojima joj mesto nije.
Dobra strana knjige je svakako ono što bih, bez imalo ironije i sarkazma, nazvao razvojni put jedne “lezbe”. Praćenje drugosti i različitosti od najranijeg detinjstva, detekcija stanja prozak nacije (postoji izvestan broj sličnosti između ova dva romana), povest o izgubljenoj generaciji mladih u Hrvatskoj koji najpre preživljavaju težak rat, a zatim i tranziciju i usput se odaju raznim drogama, sve su to mesta o kojima nikako nije suvišno pisati, naprotiv. Verovatno u tim pričama treba tražiti uspeh knjige i njenu relativnu kontroverznost. Naime, naratorka priča bez imalo ulepšavanja, ona je buntovnica i ne preza od toga da stvari nazove pravim imenom, kako kada govori o sebi, tako i kada govori o svemu što je okružuje, bili to tranzicijski gubitnici i dobitnici, korporativni mediji ili seksualna različitost.
Postoji takođe i jedna fina tragičnost u njenom ispovednom tonu koju ne bi trebalo zanemarivati. Pripadnost manjini nužno vodi ka tome da se na kraju ostane sam. Taj nagoveštaj konačne usamljenosti je senka koje je naratorka itekako svesna i zbog toga se roman i zove Posudi mi smajl. Ona nije u stanju da bude optimista u trenucima kada realno sagleda svoj život, kada izmeri pros and cons, kada učini SWAT analizu. Potreban joj je tuđi osmeh, tuđa ikonica osmeha da je okači sebi na lice ili prsa i da tako naoružana nečim lažnim, ipak krene u novi dan.
Roman Nore Verde, ma ko se krio iza ovog pseudonima, lako se čita. Ako zanemarimo napomene o verodostojnosti onda bih ga mogao nazvati dobrim, posebno što ga prati doza potrebne, gotovo pankerske drskosti da se kaže i ono što možda nije tačno i što možda i ne bi trebalo. Međutim, suviše je stvari koji mute ovako jasan pogled na njegovu vrednost. Već sama ta činjenica, poput poslovičnog “ali – što devojci sreću kvari” govori dovoljno.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com