Finansiranje političkih stranaka u Srbiji godinama se odvija mimo zakona, a partijske kase, odnosno način prikupljanja i trošenja novca, niko ne kontroliše.
Prema istraživanju „Insajdera“ televizije B92, izveštaji o finansiranju stranaka u Srbiji svode se na montirane izveštaje jer mehanizmi kontrole zapravo i ne postoje.
Godinama unazad, iako građani Srbije plaćaju rad svih stranaka kroz budžet, to političarima, po svemu sudeći, nije dovoljno, pa je javna tajna da nekoliko biznismena finansira sve stranke.
Analiza „Insajdera“ pokazuje da prećutnim dogovorom sve stranke u Srbiji godinama raspolažu novcem čije poreklo nije poznato, a da istovremeno krše i zakon koji su same donele.
Prelaskom cenzusa i ulaskom u Skupštinu stranke rešavaju pitanje svog finansiranja. Za rad parlamentarnih stranaka izdvaja se mesečno 0,15 odsto novca iz budžeta, što u ovoj godini iznosi oko šest miliona evra.
Pojedini biznismeni finansiraju skoro sve parlamentarne stranke kako bi od onih koje su u vladajućoj većini obezbedili donošenje propisa koji doprinose njihovom daljem bogaćenju, a od opozicionih dobijaju ćutanje. Priznanice da je neki biznismen dao novac nekom političaru ne postoje, taj novac ne ide preko računa.
Sve je to deo zajedničkog posla između političkih stranaka i tajkuna, od kojih i jedni i drugi imaju velike koristi – kaže Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.
Najveći biznismeni iz vremena Slobodana Miloševića koji su to i danas jesu Miroslav Mišković, Milan Beko, Danko Đunić, Predrag Ranković Peconi, Stanko Subotić Cane, Vuk Hamović, Vojin Lazarević, Zoran Drakulić i Bogoljub Karić. Predstavnici svih stranka, međutim, uglavnom tvrde da od domaćih biznismena ne uzimaju novac i da rade u interesu građana.
Velimir Ilić, doduše, priznaje da je imao ponudu, ali ju je odbio, dok Dragan Šormaz (bivši funkcioner DSS) kaže da “kad je bilo dosta vlasti, bilo je i novca”.
Na pitanje da li je čuo da je Mišković finansirao DSS, odgovara: “Čuo sam da jeste on neko ko pomaže DSS-u. E sad… na koji način, opet vam kažem, ja ne znam.”