Jedno od 15 zlatnih pravila Žila Žakoba, predsednika Kanskog festivala, koje je objasnio u svojim memoarima „Građanin Kan” (Citizen Cannes) glasi: „Zapamtite da je lice lepe žene razlog što postoji film”.
Kan je zaista oduvek bio rob lepim ženama: Fej Danavej krasi ovogodišnji zvanični plakat festivala, a Merilin Monro je devojka sa postera pratećeg programa „Izvestan pogled”.
No koliko god se divio lepoticama sa velikog platna, Kan je ozloglašen po tome što je zapostavljao žene iza kamera. Australijanka Džejn Kempion jedina je rediteljka nagrađena Zlatnom palmom za „Klavir” 1993, a čak i tada je trofej morala da deli sa Čenom Kaigeom (Zbogom moja konkubino).
Na opšte oduševljenje ove godine su u veoma jak takmičarski program uključene četiri rediteljke, a tri filma – „Moramo da pričamo o Kevinu” (We Need to Talk About Kevin) Lin Remzi, „Uspavana lepotica” (Sleeping Beauty) Džulije Li i „Policija” (Polisse) francuske glumice Maiven – već su prikazana na samom početku festivala kao neka vrsta „dame imaju prednost” učtivosti.
To je omogućilo Remzijevoj da se nametne kao rani favorit za nagradu zahvaljujući izvanrednoj adaptaciji bestselera Lajonela Šrajvera, čime je potvrdila status jednog od najuverljivijih britanskih autora. Tilda Svinton, već viđena kao najbolja glumica, igra Evu Kačadurijan, pisca turističkih vodiča i majku koju grize savest. Njen sin Kevin (Ezra Miler) završio je u popravnom domu nakon počinjenog zločina u srednjoj školi i Eva očajnički pokušava da shvati gde je pogrešila.
„Uspavana lepotica” Australijanke Džulije Li, koja je svoje debitantsko ostvarenje snimila po sopstvenom istoimenom romanu, priča je o seksualno radoznaloj studentkinji Lusi (sjajna Emili Brauning) koja se pridružuje tajnom društvu gde postaje učesnica u perverznoj igri. Ona uzima čaj koji je baca u duboki san dok stari, bogati, smežurani, impotentni muškarci ostvaruju svoje fantazije uz njeno beživotno prelepo telo.
Ženska ruka u policijskoj drami rediteljke Maiven snimljene u stilu rialiti šoua je očigledna u spretnoj mešavini sapunice i srceparajuće sentimentalnosti.
Maiven igra fotografkinju koja je dobila zadatak da prati aktivnosti policajaca iz jedinice za zaštitu maloletnika – raznoliku grupu ljudi sa burnim ličnim životima koji se svakodnevno sreću s užasnim slučajevima zlostavljanja dece.
Nakon osvežavajućeg aperitiva u vidu trilinga rediteljki, u Kanu su predstavljena i tri „muška” ostvarenja. Dok čekaju premijeru dežurnog šok-majstora Larsa fon Trira, novinari su dobili film koji sablažnjava. Debitant Markus Šlajncer u filmu „Mihael” (Michael) bavi se posmatranjem 35-godišnjeg pedofila Mihaela i njegove žrtve, 10-godišnjeg Vofganga.
Ovo nije pohotna horor predstava već horor šou svakodnevne „normalnosti”. Mihael radi u osiguravajućoj kući, druži se s kolegama, zdravo se hrani, slaže pazle sa Volfgangom, a onda, pred spavanje, odlazi kod dečaka na partiju silovanja. Mnogi filmski kritičari u Kanu zapitali su se koja je svrha njegovog filma, osim da šokira?
Iako je Šlajncer objasnio da je hteo bez osude da posmatra nekoga ko može biti prvi komšija i da uzdrma naše predstave o tome ko su pedofili, film ne donosi odgovor na pitanje zašto je Mihael takav.
Izraelac Jozef Sedar režirao je sjajnu dramu „Fusnota” (Hearat shulayim). Nema epohalnije, biblijskije, napetije, setnije teme od odnosa ostarelog oca i njegovog odraslog sina. Naročito kad su obojica profesori na istom predmetu talmudskih studija sa potpuno različitim metodama pristupa materiji. Čak i ako vas ne zanima Talmud, tenzije između oca i sina dostojne epizoda iz Starog zaveta su primenjive u svakoj kulturi.
I braća Darden iz Belgije su dobila sve pohvale od kritičara za „Klinca na biciklu” (Le gamin au vélo) dirljivu priču o dečaku koji se grčevito vezuje za jednu ženu pošto ga je otac napustio. Malo je autora danas koji mogu da nadmaše Žan-Pjera i Lika Dardena u neograničenoj sažaljivosti i besprekornoj emotivnoj čistoti.
Njihovi filmovi hvataju za gušu i bacaju u stanje očaja ali nisu išta manje ubedljivi ni kad vas iznenade – što je uvek slučaj – neuzdrmanom verom u ljudsku sposobnost za nadu i iskupljenje.
Pohvale kritičara
Premda filmovi velikih rediteljskih imena (Almodovar, Malik, Fon Trir, Kaurismaki) – među kojima će se verovatno „lomiti koplja” za glavne nagrade – tek treba da budu prikazani, prva trećina 64. Kanskog festivala protekla je u znaku osvežavajućih i zanimljivih ostvarenja, pa kritičari već govore o jednom od najboljih izdanja filmske smotre na Kroazeti poslednjih godina.