Tako već duže vreme, tj. otkako je počela era rijaliti programa u nas, čitamo svakodnevno izveštaje sociologa, kulturologa, psihologa i inih analitičara, i dnevnih dušebriznika zajedničke nam duše, kako su prokazani programi sumrak i kraj televizije, apokalipsa, te kako šalju pogrešnu poruku društvu vulgarnostima i prostaklukom i tako to. Sve je tako lepo i na mestu u tim komentarima. Dan posle pijanke i kavge na Farmi danima se raspreda o štetnom uticaju rasprostranjenog tv koncepta. Organizuje se uredna studijska rasprava i onda i tu padne pokatkad teška reč, možda i psovka, a uvek nebuloza, i intelektualno se nadmašuju tzv. fenomenolozi zgroženi nad stanjem nacije koja gleda gnusobe. Jadikuje se nad pitanjem što svi ne mogu samo razmatrati gadosti onako fino i dosadno, onako fenomenološki taj obični koncept zaglupljivanja, kako ga krste… Kako to može naš puk gledati gadosti, pitaju se fenomenolozi? Stvarno, kako se mogu gledati gadosti? To jeste bitno pitanje, zapamtite ga!
I ja se isto to pitam jer oko mene su sve sami fenomonelozi i ne znam nikog, ili gotovo nikog, što kupi kokice i sokove da bi uz njih gledao Velikog Brata. Znam jednog komšiju što mi je svoju pasiju slučajno, bez ustezanja, otkrio u prodavnici pri kupovini grickalica za večernja rijaliti uzbuđenja. Kupovao je semenke, bio je u običnoj trenerici, kulturno je pozdravio prodavačicu i sve prisutne, u kurtoaziji je besprekoran, srčano nam je priznao kako jedva čeka početak svog omiljenog programa i kako žuri na dobru partiju svega i svačega. Bio je običan i veseo. Nimalo gnusan i bedan. Srećan kao i svaki čovek pred omiljenu dozu svinjarija kojima obiluje naš život. Zavideo sam mu. Možda nije izdržao ni do ponoći jer ujutru ustaje rano. Treba obući odelo radnika u pauzi od slatkih vizuelnih svinjarija što život znače. Pored njega znam još nekoliko iskrenih duša što priznaju da se poročno opijaju malim, dragim i lepuškastim televezijskim svinjarijima. Ah, taj divni cirkus spasa koji se stalno nudi onome koji je gladan jeftine zabave u nedostatku pravog gušta.
Lamentirati unjkavim glasom hladnog i brižnog analitičara nad šarenim cirksom neukusa nepoštena je rabota nazvana fenomenološkim promatranjem i brigom za svekoliko stanje, dočim se radi o običnoj bedastoći duha koji žudi za gnušanjem nad neodbranjivim i nad onim što se braniti ne treba. Odista nije teško biti fin. Dovoljno je da pljuneš po Big Brotheru, kažeš kako to, naravno, ne gledaš, izuzev kad praviš fenomenološke akrobacije zarad brige za čovečanstvo i budućnost. Odnosno, ti si onaj koji budno, fenomenološki odsedi dobrih sat vremena ispred tv-a gledajući proste zavrzlame rijaliti likova kako bi izveo složene psihoanalitičke procene. Ti naravno nikad ne konzumiraš kokice i kolu kao moj komšija dok to gledaš jer ti ne uživaš. Ti nisi prost. Prosti uživaju. Ti na gladan stomak altruistički podnosiš primitivizam kako bi slavodobitno doneo zaključak koji zatim s mržnjom iznosiš gnušajući se. To ti dođe kao gledanje pornića sa stalnim snebivanjem.
Praveći te časne i visokoparne fenomenološke osvrte providnog patosa naš fenomenolog nikada ne iznosi potpunu sliku, tj. ne pridržava se fenomenoloških metoda otkrivajući tako svoju pravu prirodu. Odnosno, naš revni fenomenolog stalno ponavlja istu mantru: vulgarnosti, banalnosti, briga za decu i omladinu koji su najviše pogođeni rijaliti programima i slično, i uvek samo to slično. Ne iznosi naš zabrinuti javni objektivista oprečne tvrdnje o svepristunom zabavnom programu. Nikada ne uzima u razmatranje tvrdnju da je to naprosto traženi zabavni sadržaj prisutan u svim epohama, samo sada drugačije predočen i prisutan. Ne uzima u obzir naš fenomenolog optimističke procene prema kojima rijaliti programi umeju kao i drugi uticajni simboli pop kulture izvršiti senzbilizaciju šire javnosti jer njihovi učesnici su po pravilu i pripadnici marginalizovanih i stigmatizovanih etničkih, rasnih, seksualnih i drugih skupina (čije prisustvo i obeledonjenost je već domašaj) sa kojima najšira publika uspostavlja odnos gajeći neretko neočekivane simpatije sa domašajima što se kod nas ne ispituju jer naš analitičar opsednut je vlastitim gnušanjem nad očiglednim jer očigledno je očigledno. I samo to, i ništa više!
Ponavljam, zaista nije teško biti fin, kao što kaže ona parola. Potrebno je samo recitovati prihvaćeni recital o zgroženosti nad tv programom što nam se nudi. Da, što nam se legitimno nudi bez obaveze da bude prihvaćen, bez obaveze da bude drugačiji, bez načina da bude drugačiji jer ljudi su vazda bili gladni raspojasane zabave. A šta ćemo, dragi kritičari, sa svim onim tv i ostalim javnim programima na koje se ne gnušamo?
Zašto se niko ne gnuša na nesnošljivu javnu televiziju? Zašto i kada se to učini, to ne budu gnušanja kao u slučaju rijaliti šoua već mlohavi prekori? Zašto je tako lako i tako milo našem javnom kritičaru opisivanje jedne paklene noći iz Farme, počašćene potom najgorim atributima, a tako teško i nemoguće opisivanje besmislenosti sa scena nacionalnog pozorišta što se ne usuđuje ikoga i išta kritikovati? Nadam se da pod kritikovanjem, gospodo, još uvek, barem u teoriji, ne smatramo doskočicu, pošalicu i parodiju Narodnog poslanika nespretno prenetog u savremeni trenutak bez nedvosmislenog markiranja ličnosti i pojava. Zašto je naš vrli javni čovek rad da danima i noćima davi svoje bližnje i najdalje o odvratnosti nevine Farme što nevino zabavlja umorne ljude u prekidima umornih života slasnom golotinjom, seksom i psovkom koju više ni u kafani ne može pronaći umoreni čovek umorene zbilje?
Zašto je bedastoća savremenog duha odabrala lake mete umesto teških skrivenih mesta odakle izbija istinska gnusoba i prava pornografija? Zašto ne osvane u mnogim redovima naše javne reči osvrt na kulturne ustanove umesto osvrta na kulturološke pojave iz domena subkulure kada se želi utvrditi stanje u kulturi? Zašto se ne napadne opskurna pozorišna scena? Zašto se ne napadne nekakav novi teatar, nazvan gradskim, što publiku zamajava prizemnim humorom izvodeći Pacijenta dr Frojda čime se opasno podilazi sujeti mnoštva u mraku nečega što se naziva kazalište, a to je, složićete se, mnogo opasnije, nego podilaziti publici dok gleda pornografiju i naravni hardcore u vrhuncu jer ovo prvo podilaženje stvara opasnu društvenu perverziju o građanima što idu u pozorište i konzumiraju vrednosti koje potom pokazuju visoko uzdignute glave koja nikad neće priznati da je bolje bilo da gledate iskreno prizemni Grand Kabare nego predstave sa reportoara naših etabliranih pozorišta? Zašto se ne iznese zahtev za hrabrim, angažovanim teatrom ignorisanjem sadašnjih? Da li biste pristali da u svom omiljenom pozorištu gledate spaljivanje domaćih idola, npr. partijarha Pavla u sasvim novom čitanju? Kako biste odreagovali na predstavu u kojoj se u dugom, veoma dugom i uznemirujućem kraju, čitaju imena ubijenih Bošnjaka u Srebrenici, onako kako to čini novi hrvatski politički teatar kada katarzično i dokumentaristički čita imena stradalih Srba u Oluji? Zašto na našoj pozorišnoj sceni ne stanuje bes i krtika kada sve oko nas zaslužuje bes i kritiku?
Bolje je da gledate Farmu i prihvatite bilo koju vrstu neoprimitivizma, možda katkad i napravite fenomenološki obrt, nego da gledate javnu televiziju (bez kulturnog, obrazovnog, dramskog i dokumentarnog programa) i odlazite u pozorišta što hoće samo da vas obogate patvorenom klasikom ili zasmeju jeftinim, naštimanim humorom. Neoprimitivizam je bolji od ovdašnjeg kulturnjaštva. On vas ne laže, a silina njegove autentičnosti je na mahove posve nekontrolisana, nepredvidiva i uzbudljiva i taj šarm više zaslužuje vašu pažnju.
A ako se pitate šta onda preostaje na javnoj televiziji (bez svega pobrojanog), odgovorite sami na to jednostavno pitanje. Taj odgovor iziskuje jednako lak napor kao i razotkrivanje rijalitija i njegove postavke. Doduše, napor je lagan, ali negde zastane u grlu. Gde i šta zastane?
Pa, treba biti fin. Treba otići u pozorište. Treba gledati i trpiti silovanje nesmislenog Narodnog poslanika jer to je Nušić, a kada gledaš njegova dela trebaš se smejati. Još ako je tu Svetlana Bojković u ulozi gospođe ministarke, smej se da te svi čuju! Treba gledati Kosu što napada svetski korporativizam koji kao da je sa druge planete, bez našeg udela. Treba gledati najposle Dnevnik, tu svečanu naviku u pola osam. Treba ismejavati komšije što gledaju Farmu jer to je prosti svet, a prostom svetu se rugaš. I treba, dakako, biti zgađen nad pornografijom jer pornografija je pornografije je pornografija je pornografija. Treba to ponavljati. Treba i to ponekad pogledati, ali ne priznati si to gledanje i punoću slatke, očajne i nevine ponude na dnevnom meniju.
Treba ostati puritanac koji nikad neće objasniti zašto ne treba gledati pornografiju i treba vikati pornografija je pornografija jer je pornografija. Iza te slepe tvrdnje ipak se krije nešto više. Krije se bezidejnost ili, još gore, ili još češće, svakidašnji, lepljivi, pobožni konformizam. A konformizam, to je ona glava koju podignete kada izađete iz banjalučkih pozorišta ubeđeni da niste gledali pornografiju jer vi znate šta je pornografija. Ili sam ja samo naivan. Vi sve to odlično znate kao i ja, ali taj lagani napor istinske ljutnje ne treba počiniti jer valja dignute glave hodati umorenom zbiljom. Treba biti pristojan! Zbilja, da li danas treba biti pristojan? Kako danas biti pristojan, a da se ne gadiš sam sebi?
Dobro veče, draga televizijo, želim debelu, veliku porciju rijaliti šoua. Želim Vendi, Ekrema i sve bekrije, kurtizane i probisvete! Želim da njih gledam sasvim nefenomenološki! Želim tri sata vizuelnog alkohola i gluposti umesto zbiljnog koji mi ne seda! Želim obrgliti nevinu ponudu gluposti i zatomiti zauvek sve prosvetiteljske kanale mog tv ekrana. Želim cirkus što ne krije da je cirkus! Želim Farmu, a ne Dnevnik RTRS-a! Želim da svi požele samo čestitu glupost umesto podle!
I najposle, hoću da pristojni i nepristojni ovog trenutka i u ovom trenutku zamene uloge, a do tada slušajte John Cooper Clarka dok osloboditeljski izgovara I don't wanna be nice. Taj željeni osećaj oslobođenja (maker bio i šimera, ali punokrvna šimera), odnosno ono što neće da čini naša kulturna scena zaogrnuta pokroviteljstvom dobrih ktitora pred kojima moraš biti pristojan.