Uspela sam da do doručka nabrojim nekih trideset, onda sam odustala. U ranim godinama me izvesno nisu budili sa takvim rečima, nego sam sama saznavala. Sećam se živo kubanske krize, kada smo uistinu svi sedeli oko radija (televizija je bila u području naučne fantastike za obične građane), i čekali hoće li pući i po Evropi, odnosno po nama. Sećam se izraelsko-egipatskoga rata, kada je prijateljica Jevrejka došla da nekoliko noći spava kod nas, jer su je na poslu i u komšiluku svi počeli vređati. Policija me je ganjala po zamrznutim beogradskim ulicama zbog vijetnamskoga rata, a leti zbog laoškog i kambodžanskoga rata. Navijali smo za indijskog generala Džagžit Sing Auroru, samo zbog imena, u jednom od indijsko-pakistanskih sukoba: ušao je i u podrugljivu pesmu na fakultetu, zajedno sa Valterom koji je branio Sarajevo.
Prvi rat koji mi je najavio moj docnije stalni najavljivač ratova bio je kiparski, 1974. Stvar je bila tako ozbiljna da smo morali pobeći iz Grčke na neko vreme: voz se vukao više od celoga dana zbog vojnih konvoja samo od Atine do Soluna. Kod kuće smo se iznenadili kako su rat objašnjavali odnosima na Kipru, a ne političkim spletkama Henryja Kissingera, koji se time ne malo hvalio – izazvao je vojni puč iz Grčke, srušio izabranu vlast na Kipru, i omogućio krizu koja još traje, i koju nije prekinuo ni ulazak polovine Kipra u EU. Vratili smo se, do najavljenoga rata između Turske i Grčke ipak nije došlo. Onda je neko vreme vladao relativni mir, sve dok se g-a Thatcher nije odlučila da obnovi slavnu i krvavu tradiciju kolonijalnoga rata, u kojem vojnici ginu bogu iza leđa za nekoliko kvadratnih kilometara savršeno nezanimljive i nekorisne zemlje. Za sledeći veliki rat su se složili Irak, Bush stariji, moj rođendan, i putovanje u Grčku sa prijateljima. Probuđena vešću ujutro, svih dvanaestak sati do Atine sam u društvu pakleno pametnih komentatora – onih na radiju i onih u autu – slušala razvoj događaja. Ovaj rat je bio sasvim poseban: bio je uvod u nešto što se spremalo kod kuće. Gledali smo ga kao uvodne lekcije. I uskoro sam zaista bila probuđena sa istom vešću: ovoga puta je to bilo tu. Na ekranu staroga Amstrada PPC se svetlilo pismo sa pozivom na mir, koji smo pisali do duboko u noć, na TV ekranu je dugo bio samo sneg, dok se nisu pojavila lica koja su koliko sinoć obećavala novi dan, i lica u uniformama sa brojem 1 na rukavu. Nekih godinu dana docnije, stigla je vest i o predvidljivo najkrvavijem ratu u spletu ratova – onom u Bosni. Između dva početka smo, kako se i priliči, pravili planove kako se izvući: jedan je bio – preseljenje u Sarajevo. Posle je bio i popravni rat, sa vazdušnim napadima na ciljeve u Srbiji i na Kosovu. Granada (neko se možda seća?), građanski/kolonijalni ratovi u Latinskoj Americi, Izrael i druge zemlje (nekoliko puta), Liban, ratovima izbrazdane Azija i Afrika: kažu da nijedan dan posle završetka Drugoga svetskoga rata nije prošao – bez rata. No u zadnjih četrdesetak godina, otkako sam im bila u relativnoj blizini, otkako je dostupno daleko više informacija, i otkako je rat temeljito promenio moj život, naučila sam da se gadno bojim rata. Nije da sam nešto posebno prepatila: na mene su pucali i za vreme mira i za vreme vojne diktature, izgubila sam manje-više sve od materijalne osnove i dobar komad karijere, najgore je bilo to što sam se šest sati vozila po blatu iza haubice usmerene u moje lice… Čini mi se, naime. da sada dobro znam šta ga izaziva – tačnije šta dovodi ljude do toga da se predaju ratu, kada imaju milione drugih opcija da prežive duže i kvlitetnije.
Na rat danas navode informacije organizvane u propagandu – reči i slike, koje neko usmerava u rat, a tome pomažu rezerve oružja, ludost voditelja i kobna prilepljenost na privililegije, profit i vlast. Oni uglavnom i pobeđuju – molimo se da se to ipak ne desi socijalnim pokretima na južnoj obali Sredozemlja. Ne bi smeli pobeđivati kada bi građani u većini bili tvrdo pacifistički vaspitani, i to ne samo na kriznom području, i kada bi na svaki nagoveštaj netolerancije reagovali kao kolektivna i masovna mirovna policija. Na početku najnovijega rata sam se ozbiljno prepala, jer se kod kuće pojavio tekst koji kazuje sve što je za rat potrebno u formulativnom obliku, savršeno precizno. Pretprošle srede je čitalac ljubljanskoga dnevnoga lista objavio pismo – zanima me pre svega KO mu je to objavio – u kojem jasno objašnjava zašto iz društva treba izdvojiti Rome. Ne predlaže, doduše, šta sa njima uraditi: raspon je, pretpostavljam, od strožega tretmana do iseljenja i istrebljenja, jer argumentacija je takva da omogućuje mnogo mogućnih rešenja. Možemo predstaviti tri grupe argumenata: estetski argument, ekološki argument, i ekonomski argument. Romi ne žive na način koji je estetski prihvatljiv, posebno, kako autor ističe, u Evropi; zagađuju prostore u kojima žive, jer nisu dovoljno čisti i uredni, te time ugrožavaju ekološku ravnotežu; konačno, ne doprinose ekonomskome prosperitetu društva – upravo suprotno – svojim više nego skromnim zaradama, a svojim znanim kriminalnim aktivnostima još i škode.
Do danas niko nije javno reagovao na ovaj eklatantni primer strukturalno besprekorne propagande, koju ipak dosta dobro generički poznajemo, tako da je nepotrebno navoditi jasne primarne istorijske uzorke. Konačna realizacija takve propagande ne može biti drugo nego uništavanje drugoga. Priznajem da ima i prethodnih, manje užasnih faza: Romima treba lepo objasniti da su građani nižega reda, da su sami krivi za svoju društvenu situaciju, da je bolje da sami izvedu neka od predloženih rešenja, da mirno priznaju i izvine se za svoje grehove prema većinskom kolektivu, ukratko da se diskretno umaknu iz žarišta posmatranja savesnih posmatrača zabrinutih za lepu, čistu i bogatu evropsku Sloveniju.
Problem nije u jednoj glavi: problem nije ni u mnogima, jer možda smatraju da na takve ispade ne treba ni reagovati. Problem bi morao biti u svakoj glavi, u ugrađenoj navici prepoznavanja svakodnevnih ratova, malih izvora otrova koji mogu postati veliki. Prepoznavanje izvesno podrazumeva uvlačenje glave u kantu za đubre – neprijatno, ali bolje nego u kofu krvi. Stepeni izražavanja svakodnevnoga rata su mnogobrojni i različiti, ali ne treba se zavaravati: oni na dugi rok proizvode narkozu, koja ljude privikava na svakodnevni rat, na grozdaste frustracije u kojima se razrašćaju lične greške i gubitci i prevode se u kolektivne. Neobraćanje pažnje nije rešenje, premda je, priznajem, elegantno. Sebi zameram da sam uopšte spavala u satima koji su prethodili ratovima. No uvek je tu bio neko ko motri šta se događa, ko brine, ko je budan kada ratovi započinju. Možda se od toga može načiniti građanska inicijativa? Društvo za instantna reagovanja u pismima čitalaca – za početak?
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net