Pisac „Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji“ govori o svom detinjstvu u Zagrebu i Slavoniji, odrastanju u beogradskom nadrealističkom „laktu“, Miljkoviću, Vasku Popi, zabranamai „književnoj republici“ u berlinskom susedstvu
Više od decenije književnik Bora Ćosić (1932) sređuje uspomene. Njegov život, zasad, ima pet tomova. Objavljivani su tumbe i preko reda: upravo je izašlo „Najkraće detinjstvo u Agramu” (Durije, Zagreb), iza njega, hronološki, sledi „Consul u Beogradu” (Prosveta, 2007), pa „Novi stanar” (B-92, 1998), zatim knjiga koju će tek napisati – o kući u Rovinju, gde je proveo skoro pola života, a peta uskoro izlazi u beogradskom LOM-u („Doručak kod Mažestika”), i najesen, u Nemačkoj.
U razgovoru sa Ćosićem, na sajmu knjigau Lajpcigu, pokušavamo da rekonstruišemo taj bogati život, skriven iza rečenice: „Rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, odrastao u Berlinu, gde i danas živi.”
Može li se, posle sedam i po decenija, pisati precizno o vlastitom detinjstvu? Može, kaže. „Detinjstvo u Agramu” je skoro lirska knjiga, nema više ironije, prisutne u njegovim romanima, ukojima je to detinjstvo karnevalski opisao, dodaje.
To su primarna znanja koja malo dete stiče. Moj otac Luka, siromašno dete, otisnuo se u svet iz Like, u Gospiću učio zanat. Posle se oženio mojom mamom, Desankom, iz slavonske srpske familije Mioković, bogate. Vekovima su tu živeli, bili sveštenici u maloj župi pored Gradiške, u selu Medari. Generacija mog dede prekinula je tradiciju – moj deda imao je vinograde, imanja, vrtove francuske. Baka je bila Austrijanka iz Graca. I tu sam provodio letau detinjstvu nalik Prustovom, začaranom, sve do 1941, kada su došle ustaše. Dedin brat je bio čuveni prvak srpski u Hrvatskoj, lekar. Njegov unuk je veliki arhitekt, Aleksandar Cvijanović, koji je s Gropijusom napravio onu zgradu Pan Amerikena, kao i zgradu Bauhausa u Berlinu.
U Zagrebu nije bilo tako.
Živeli smo skromno, otac je bio trgovački pomoćnik. Baka me je naučila da čitam i pišem u četvrtojgodini, zato imam vrlo „čvrsta” sećanja, jer sam razne firme, imena, još tada umeo da pročitam. Rodio sam se u Zvonimirovoj ulici, živeo u Mrazovićevoj, slepoj ulici, uterusu, kao da sam se tu rodio. Odrastao sam između stanice i Kaptola, oko Tomislavovog trga. To su „vedute” koje sam obnovio skorašnjim boravcima u ovom gradu.Još pamtim te sive kuće zagrebačke, iako sam imao četiri godine. Bio sam starmalo dete, išao na čaj kod jedne osamdesetogodišnje gospođe što je stanovala iznad nas, i vrlo smo ravnopravno razgovarali. Sećam se i mlađe gospođice u koju sam bio zaljubljen, pa sam joj svirao na mandolini pred prozorom. Od tatinih prijatelja, izdvojio bih mog krštenog kuma, Rudolfa Bićanića, jednog od najvećih hrvatskih ekonomista, levičara,zatvaranog kao takvog, ne znam kako se on sprijateljio sa skromnim trgovačkim pomoćnikom?
U istoriju će Bićanić ući i kao ratni viceguverner Narodne banke u egzilu,čovek koji je posle rata izdejstvovao povratak zlatnih rezervi u Jugoslaviju.
Godine 1937. porodica Ćosić dolazi u Beograd: „Dobrim slučajem, jer bismo možda stradali u Zagrebu da smo ostali tamo kad je izbio rat”. Otac postaje šef poznate gvožđare preko puta Skupštine, kod Avrama Filipovića, kasnije „Feruma”. Počinje drugi život:
Beograd ima tu energiju koju ne zna baš uvek da iskoristi, ali, tu uvek nešto vri. A Zagreb je još uvek zatvoren, kako je Krleža govorio, „svračji zakutak”.Sa finim ljudima, koji su u manjini, većina su malograđani, ili došljaci. Bio je to veliki preokret.
Završio je Prvu mušku gimnaziju, u Dušanovoj, manje elitnu od Druge i Treće, jer je to bio Dorćol.„Sirotinja, naravno pametna, Jevreji, deca trgovaca, zanimljiv ambijent”. Opisao ga je mnogo kasnije, u knjizi još neobjavljenoj na srpskom, „Ptičji razred” (izdanje „Folio”), nadrealističkoj priči o jednom razredu u kojem đaci stalno živei ne izlaze nigde.
Posle mature 1950, upisuje čistu filozofiju na Filozofskom fakultetu, završava sve ispite, ali neće nikad diplomirati:
Rano sam digao ruke od bilo kakve škole. Već 1952. bio sam urednik lista „Mlada kultura”, kao i Ivan Ivanji… Posle je došla saradnja u književnom časopisu „Danas”, 1962. do 1963, u kojem je Steva Majstorović bio urednik, a svi mi – teška avangarda. Bio je fin i otvoren čovek, osnivač NIN-a, s Najdanom Pašićem, Zirom Adamovićem. Stalno je imao probleme zbog nas, išao u Gradski komitet na ribanje. Posle 57 brojeva su nas ukinuli. Uređivao sam neku šašavu rubriku, „13. strana”. U njoj smo plasirali sve, nepoznate za našu sredinu, avangardne pisce iz prošlosti, od Lotreamona, Edvarda Lira, do dadaista. I već sam objavio dosta malih eseja, kasnije skupljenih u knjizi „Sodoma i Gomora”, 1962.
U to vreme, vezan je za generaciju nadrealista – neke od njih smatra svojim duhovnim očevima. Stalno odlazi kod Aleksandra Vuča i u čuveni salon Dušana Matića:
On je imao te čajanke nedeljom, popodne. Rade Konstantinović je odlazio redovno, Mija Pavlović… Bilo je malo surevnjivosti, čak i u tom naprednom, avangardnom krugu. Mene je, recimo, veoma promovisao Bihalji, koji je bio izuzetan čovek. S njegovom ćerkom se družimo dan-danas u Berlinu, gde se rodila, jer je Bihalji 1929. u Berlinu vodio časopis „Linkskurve”, s Brehtom, bio je „velika faca”. I Oskar Davičo mi je bio veoma blizak i za prve moje knjige pisao recenzije. Ali 1968. smo se razišli, kada je CK, čiji je bio član, odobrio napad na Čehoslovačku.
Beogradski život Bore Ćosića odvijao se dobrim delom u krugu između Zelenog venca, Pop Lukine, Zmaj Jovine (Kneginje Ljubice), Knez Mihailove, gde je stanovao, u nadrealističkom „laktu”.
Šta se u beogradskoj avangardi sve dogodilo na tih dvesta metara! Tu je, na tom potezu, bila redakcija zenitistička, Zenitova, Micićeva, a na ćošku Kneginje Ljubice i Obilićevog venca, preko puta Uprave grada,stanovali su Marko Ristić i Aleksandar Vučo.
O tome svedoči i u spomenutoj „geografskoj beletristici”, „Doručak kod Mažestika”.
A opet, kod Ivanjija u kući, preko puta JAT-a, na Bulevaru, u broju 26, bila je druga važna kuća, puna pisaca. U njoj je živeo i Vasko Popa, pa se tu upoznamo. I onda sam ja bio u svim njegovim antologijama, „Urnebesnik“ i ostalim. Tu sam čitao njegove pesme, ceo ciklus „Igre”, koji je bio napisan rukom. Dođem kod njega, on leškari i čita mi svoju poeziju. Voleo je da kumuje naslovima mojih ranih knjiga, recimo, izmislio je onaj za prvu moju knjigu, „Kuća lopova”, pa za „Tutore”.Tu su bili i Zoran Mišić, Branko Miljković, s kojim sam se znao još od studija.
Miljković bio je strašno komplikovan, nesrećan čovek. Grandiozan talenat, imao je svetsku pesničku frazu u sebi. A s druge strane, nesrećan. Izgledao je kao težak provincijalac koji ne ume da se obuče, koji je jurio prostitutke po železničkoj stanici, a na fakultetu se zaljubio u „klozetfrau”, alkoholičar. Ponekad sam ga izvlačio iz neprilika. I onda je izbila ljubavna afera s nekom gospođom, koja se završila tako što je otišao u Zagreb i kroz nekoliko meseci stradao.
Ali, pamtim ga po mnogo čemu, imam čak i neke originale njegove, jedan veliki arhiv, koji sam ovih godina sredio, sa pismima, ne samo mojim nego i mojih prijatelja.
Bora Radović je imao 18, Vava Hristić, u kratkim „hlačama”, 17, a Veca Lukić 16 godina, kada su došli kod mene u „Mladu kulturu”. A ja „čak” 20! I to je bila moja generacija, uz Konstantinovića, jer sam se dotle družio samo sa starijima, bio sam nekakav dvadesetogodišnji „anfan teribl”. Pisali smo prve romane koje danas smatraju nadrealističkim, ja „Kuća lopova”, „Anđeo došao po svoje”, a Radivoje Konstantinović: „Daj nam danas”, „Mišolovka”, „Čisti i prljavi”… To su bile toliko zamršene knjige, da su ideolozi, čak i neki dobri pisci, bili protiv: Mihailo Lalić, koji je bio urednik u Nolitu, rekao je da je to „kontrarevolucija”. I onda se Bihalji doseti: „Izvin’te, drugovi, vi smatrate da su ove knjige kontrarevolucionarne, a istovremeno nerazumljive. Kako jedna kontrarevolucija može biti nerazumljiva? Nije onda opasna!” I tako se izvučemo.
Tada se družim i sa Brankom Vučićevićem, skoro svako veče društvance od nas deset–petnaest viđa se u Kinoteci. Koja je do šezdesetih imala grandiozne cikluse za malobrojnu publiku – skandinavski ekspresionizam, američka nema komedija… I onda 30–40 dana svako veče ideš i gledaš lude stvari!
U to vreme Bora Ćosić je već sarađivao na radiju, u emisiji Irme Flis o filmu. Te priloge je sakupio u knjizi „Vidljivii nevidljivi čovek”, koju je Fadil Hadžić objaviou Zagrebu. Sprijateljuju se. Ćosić nedugo zatim za njega piše scenario za film „Desant na Drvar”.
Knjiga koja je 1969. dobila NIN-ovu nagradu, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ izašla jekao prvo privatno izdanje u zemlji:U izdanju autora, u štampariji Saveza gluvih Jugoslavije, s Mašićevim dizajnom.
Krajem šezdesetih, nastupaju problemi druge vrste. Oni zbog kojih je „umro” u Beogradu.
Sedamdesete su bile dramatične za mene: nije smelo da se pojavi ni moje ime, a kamoli da objavljujem. I kao što je Andrić pisao za vreme okupacije svoje glavne knjige, ja sam od 1973. do 1977. napisao „Tutore” od 800 strana. Zahvaljujući tome što je moja tadašnja supruga Lola bila zaposlena na televiziji, nekako smo preživeli. A onda nastupa novi val otopljenja. Vasko je i dalje u Nolitu. I Miša Stambolić, koji je objavio sijaset onih knjiga „Sazvežđa”, velikiintelektualac.
Insistiramo da pojasni okolnosti svog statusa „zabranjenog pisca”. Naš sagovornik podseća da je to period u kojem je Latinka Perović bila na vlasti.
Ne mogu da tvrdim da je ona lično telefonirala, ali, kad pomenem njeno ime, pošto je ona sad veliki liberal, svi u Beogradu se bune i viču na mene, da ne diram Latinku. A ona je oličavala tu vlast koja je bila rigidna, dok je Tito nije „skinuo”. „Uloga moje porodice” igra u Ateljeu već 60, 70 puta, ima čitava jedna grupa koja napamet zna replike i dobacuje svake večeri, dok Zoran Radmilović izmišlja nove, koje uopšte nisu moje. Čarobna, prelepa atmosfera, a ta neka osoba, Mira Trailović nije mi rekla koja, stalno je kljuca telefonom: „Skini to”, „Skini to“. I na kraju je morala moj komad da skine. Kao što su skinuli „Kosu”, za koju sam pravio srpsku verziju, sasvim novi dijalog. Ali, dođupitomcivojne akademije ijedan kaže: „Ovo je napisano protiv JNA”, iako je bilo napisano protiv američke vojske u Vijetnamu!
Početkom devedesetih on i Lola odlaze u Rovinj, gde ih, iako su Srbi,„nisu dirali čak ni u to ratno vreme, jer je to bila Istra, srećom“.
Piše obimni antiratni esej „Dnevnik apatrida”, koji u nastavcima objavljuje tadašnja nezavisna „Borba”. „Da, vi ste bili moja prva urednica u tom ratnom razdoblju u Borbi”,podseća me moj sagovornik.
Drugi je bio Nenad Popović, koji objavljuje „Apatrida” u Zagrebu, u jeku rata, kao knjigu. U vreme kad Martić bombarduje Karlovac, mi idemo iz Rovinja u Zagreb na promociju. A tamo, stotine ljudi došlo zbog jednog, ne samo srpskog pisca, nego i pisca na srpskom jeziku, na ekavici. Prononsirani nacionalista Branimir Donat govori o toj knjizi, zajedno sa Velimirom Viskovićem. To je bio veliki obrt. Dalje, zna se već šta je bilo…
A bilo je da je posle jedne slučajne stipendije, Berlin postao prilika za novi život. Tamo je Bora Ćosić objavio dobar deo knjiga koje je napisao u protekle dve decenije, od početka rata (njih 25–26), a mnoge su na nemačkom imale po više izdanja. Ne boluje od egzilantskog sindroma, niti nostalgije. U „Novom stanaru” opisuje, s velikom dozom humora, zgode koje je doživljavao sa novim susedima, Nemcima. Ironiše na račun njihovih stereotipa o njegovoj zemlji, i svetu iza nekadašnje gvozdene zavese.
U Berlinu, moja druga supruga Lidija i ja, imamo veliki krug prijatelja, uglavnom Nemaca. Naš ulica je mala književna republika: Tu je naša Irena Vrkljan, u kući preko puta Imre Kertes, u našoj, književnica Elizabet Plezent, žena reditelja Petera Zadeka, autorka knjige „Nepisani memoari Katje Man“, prvi sused na spratu je književnica američkog porekla Ajrin Diše, udata za advokata koji je branio Honekera, tako da mi, pisci, imamo i advokata ako zatreba! Imrea Kertesa upoznao sam pre nego što je postao nobelovac, bili smo kod istog izdavača u Berlinu, „Rovolta“, koji je uskoro „otkačio“ mene i Kertesa, i onda on dobije Nobela! On nam je prisan prijatelj, ponekad dođe na večeru sa suprugom. Iako lošijeg zdravlja, piše neprekidno, ima poriv da još nešto uradi. Mi smo istovremeno ranžirna stanica, jer nema naših ljudi koji ovde prolaze a da ne svrate. Lidija, koja je objavila književni i kulinarski vodič o Istri, odmah pravi specijalitete. Deca su nam rasuta, njeni sinovi su u Hrvatskoj, ja u Beogradu imam ćerku, na Voždovcu, sada bez posla, i unuku, prvakinju višestruku u karateu.
Uz brojne nove nagrade (priznanje Grasove fondacije i Velikameđunarodnu nagradaLajpciškog sajma knjiga), u juluće u Hemnicu dobiti inagradu „Štefan Hajm“. Prvu nagradu iz fondacije ovog velikog borca za demokratiju, pre tri godine, dobio je Amos Oz…