Dokumentarni film: Selo bez žena (Srđan Šarenac, Srbija-Hrvatska-Francuska 2010, 83 min.)
Zabrđe je selo u južnoj Srbiji koje ima samo osam stanovnika, a svi odreda su neoženjeni muškarci. Šarenac se fokusira na trojicu braće Janković u ranim tridesetim godinama- Zorana, Rodoljuba i Dragana. Oni žive u propaloj kući i bave se poljoprivrednim poslovima, pre svega ovcama. Najstariji Zoran je i najagilniji u potrazi za ženom, dok je najmlađi Dragan tvrdoglav i prkosan, on neće nikada napustiti selo i nikada neće oženiti Albanku. Radije lista Playboy iz kog iseca fotografije golih lepotica i lepi ih po zidovima.
Kada Jankovićima u goste stigne prijatelj iz susednog sela sa ženom Martom, lepom Albankom koja izvanredno govori srpski, Zoran dobija direktan podsticaj da stupi u kontakt sa albanskim devojkama. Prva prilika, sabor na Pešteru na koji treba da stigne tridesetak Albanki, propada jer zbog problema sa vizama stižu samo tri devojke. Zoran ne odustaje, i učlanjuje se u društvo srpsko-albanskog prijateljstva koje organizuje sastanke srpskih samaca sa albanskim ženama u Skadru. No, tek tu ga čeka razočarenje…
Selo bez žena je formalno savršeno sklopljen dokumentarac, sa dramaturgijom svojstvenom igranom filmu. Šarenac na taj način tretira i glavne likove, izdvajajući njihove svakodnevne radnje i snimajući ih u krupnim kadrovima u ključnim emotivnim trenucima. Drugi plan priče čine detalji seoskog života (reditelju se očigledno posebno sviđa pevac Jankovićevih) postavljeni u kontrast sa proizvodima modernog doba. Ovde se ne radi samo o živopisnoj suprotnosti oljuštenih zidova stare kuće i sjajnih fotografija iz Playboya polepljenih po njima, već i o načinu razmišljanja- Zoran ne shvata da provodadžiji iz Skadra treba da pošalje imejl sa svojom slikom, već piše pismo i u kovertu stavlja sliku na kojoj je sa prijateljem, te zove provodadžiju da mu objasni ko je on na slici i da treba da mu vrati tu fotografiju. Na to ovaj odgovara, „Ne mogu da ti vratim fotografiju koju šalješ mejlom.“
Selo bez žena u nekim delovima ostavlja utisak prerežiranosti za jedan dokumentarni film. Muzike je suviše, pored originalnih kompozicija Dejana Pejovića (u kojima komični efekat drombulje posle nekog vremena počne da nervira), tu je gomila narodnjačkih hitova- sa svadbarski nezaobilaznom pesmom „Jutro je“ Nade Topčagić- uglavnom upotrebljenih tako da se naglasi smisao slike, pa dolazi do efekta pleonazma.
Fotografija Pabla Ferra je izvrsna, svaki kadar je tako postavljen da nepogrešivo izaziva željeni utisak, a boje su potpuno prirodne. Ksenija Petričić montira te kadrove i scene kao u igranom filmu, što je sasvim u skladu sa Šarenčevom dramaturškom postavkom. I pored povremenog osećaja izveštačenosti, uglavnom izazvanog ispeglanošću materijala i preteranim korišćenjem muzike, Selo bez žena stvara upečatljivu sliku ruralne Srbije, njenog propadanja i mentaliteta njenih stanovnika, bez ikakvog ulepšavanja ili degradacije koji bi možda služili „boljoj prodaji“ filma.
Selo bez žena prikazano je prošle godine na nizu međunarodnih festivala poput amsterdamskog IDFA, te ZagrebDoxu i Slobodnoj zoni, a trenutno se prikazuje u zagrebačkom Dokukinu.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com