Januar s Balaševićem, februar s Ninčevićem, mart s Borom, april s Čolom, maj s Pušenjem, jun s Đoletom, jul s Dugmetom, avgust s Jabukom, septembar s Bajagom, oktobar s Harijem, novembar s Bregom, decembar s Merlinom, pa sve ispočetka: godine prolaze, mi stojimo.
Sve je u popularnoj muzici: od dana u nedelji do meseci u godini. Jedna vertikala vodi od maničnog ponedeljka do krvave nedelje, neka druga od utorkaste Rubi Mika Džegera do voljenog petka Roberta Smita, no ovde ćemo se baviti nečim drugim. Ovde nas zanimaju (eks)jugoslovenske popmuzičke kompozicije sa referencama na određene kalendarske mesece
Đorđe Balašević se baš potrudio da otvori ovaj tekst. Na prvoj mogućoj asocijativnoj stepenici svakog protagoniste jugoslovenske popularne kulture, a na pomen januara izranja njegova pesma u kojoj priznaje da „više ne prolazi ulicom Dositejevom“. Priznaje u istoj pesmi i da „ne voli januar“, ali bavio se on januarom i u drugoj, manje poznatoj pesmi. Ta se pesma zove „Prvi januar popodne“ i u njoj se, između ostalog, kaže:
Pomisli u ponoć na mene, na nas,
pomisli na Šoltu, na klince i dom.
Možda novi januar donosi spas,
pomisli u ponoć na mene, na nas.
Rani mraz: Prvi januar (popodne)
Kad nas je Balašević već podsetio na Šoltu, ostrvo koje se vidi sa splitskih prozora, o čemu nas je nezaboravno informisao Oliver Dragojević, kod februara meseca zgodno je prisetiti se muzičke družine Nenada Ninčevića iz vremena kad reč „Balkan“ u Dalmaciji nije nužno bila pežorativna. Tuti Fruti Balkan Bend je bez blama pevao „Ne bojim se drugova tvoga frajera“, uveo je u našu popularnu muziku farmaceutski „product placement“ („Kada se pogase svjetla i popiju kofani“), pa je komotno mogao i da opeva februarski mačorski instinkt u ljudskom kontekstu:
Ja sam mačak februarac
Došlo vrijeme da
Zu zu zujim ko komarac
Kraj tvog prozora
505 sa crtom nije
Sladak kao ja
Ma daj otvori pa me pusti
Što si dosadna
Podsećanje na bombone „505 sa crtom“ je još jedan zgodan „product placement“ detalj.
Tuti fruti Balkan bend: Ja sam mačak februarac
Mart mesec je naročito mio Bori Đorđeviću reklo bi se iz barem dve pesme Riblje čorbe. U „Lakom muškarcu“ kaže se:
Prostački nudim sebe na dar
muški primerak nije škart
pobogu ženo, pređi na stvar
poveruj da je osmi mart
Na početku pesme „Bejbi“, pak, Bora peva: „Kada si otišla s njim bio je 13. mart“.
Riblja Čorba: Baby, baby i dont wanna cry
Ipak, ni sarajevska „struja“ naše muzike nije ravnodušna prema trećem mesecu u godini.
U naslovnoj pesmi prvog albuma Plavog orkestra imamo sledeći početak:
Mornaru, druže
kad odjezdiš jednom
krstaricom u luku
prohladnoga marta
A u jednoj od springstinovskih pesama Suline grane Zabranjenog pušenja, jedan burazer kaže kako je drugi svojoj zaručnici „23. marta prsten na ruku stavio“. Dve nedelje nakon toga, šestog aprila, isti taj Elči iz iste Suline pesme „već je ratovo“, a mi smo, evo, već u aprilu. Među pesmama o aprilu, jedna je svakako najmarkantnija:
Dolaze i vraćaju se s lastama
sunčani i nasmijani dani
opet je u mojoj duši proljeće
da l’ si djevojka il’ žena sada ti?
April u Beogradu uzaludno tražim
usne jedne djevojke što se divno mazi
April u Beogradu miluje joj kosu
ispod Savskog mosta to je možda ona
al’ je drugi ljubi
April u Beogradu, jedno prošlo doba
nosim ga u mislima iz vojničkih soba
april u Beogradu umorno se smiješi
ispod Savskog mosta dok se sumrak sprema
više mene nema
Maj nas vraća u Sarajevo i vraća nas Zabranjenom pušenju, onom izvornom, „zajedničkom“. Vraća nas takođe njihovoj, bez sumnje, ključnoj pesmi: „Nedjelja kad je otiš'o Hase“. Nije to bilo koja nedelja:
Ljudi su išli u kolonama
nikom nije smet'o vjetar što je dun'o
te majske nedelje je došao Osijek
al’ opet je Koševo bilo puno
Pesma o Hasetu nije, naravno, pesma o Hasetu, ili nije samo o Hasetu. To je pesma, rečima sarajevskog pisca, o „jednom drugom, važnijem čovjeku, mnogo zvučnijeg imena. Ali kako se pjesma o tom junaku nije mogla napisati a da ne bude sentimentalna i udvorička na način onih pjesama s omladinskih radnih akcija, tako je adresat posvete promijenjen. Kombinacijom nekoliko stilskih figura, ironije, litote i metonimije, postignut je začudan efekt, i nastala je najljepša pjesma o Titu, od tolikih koje su sastavljane nakon njegove smrti“.
Valjalo bi napisati poseban esej o razlozima zbog kojih mnogima ni danas nije jasna toliko prozirna aluzija. Samo je jedna važna majska nedelja u kojoj je na Koševu gostovao Osijek, da i ne govorimo o rezultatu 1:1; samo je jedan od nas „tukao Engleze, Švabe, Ruse“, samo je jedan mogao da kaže: „mene više nema, al imate još mnogo važnih utakmica“, samo zbog jednog je imalo smisla ono skandiranje „Jugoslavija, Jugoslavija” koje završava u fejdautu.
Sredina godine ponovo priziva Đorđa Balaševića. Pesma kreće ovako:
Došao raspust, blago meni,
škola se ljulja kao brod,
a odrasli su raspušteni
već duži period…
Neki su pričali do juče:
Život je škola… leba ti?
Pustite decu neka uče,
njima će trebati…
Naposletku dođe refren:
Samo da dočekam jun,
sve je drugo pod razno,
samo je još mesec pun,
sve je ostalo prazno…
Samo da dočekam leto,
sve mirno i ćutke,
samo je još mesec pun,
na trenutke…
Ova je pesma iz mitske 1989, godine kraja Hladnog rata. Pesma o julu je ranija. To je ono prvo, epsko, Bijelo dugme sa Željkom Bebekom kao pevačem. Godina je 1979, punu deceniju ranije, dakle, od naše pesme o prethodnom mesecu:
Kad zaboraviš juli
i kad
sve se desi i prođe
tada bih da te sretnem
i nećeš srećna biti
slutim
jer su anđeli i đavli
i narcis i grijeh
potrebni za smijeh
Zbog avgusta ostajemo u Sarajevu. Tačnije rečeno, ostajemo kod Crvene jabuke, sarajevskog benda, mlađe generacije, iz sredine osamdesetih, zlatnog doba sarajevske pop-rok škole, ali „mesto radnje“ pesme je primorje, po svoj prilici neka Dalmacija:
Prođe avgust srećo moja
vrijeme da se rastane
bilo je izgleda previše lijepo
da nam tako ostane
Mislim da bih ono veče
kad si otputovala
da mi nije žao svijeta
isplako tri potopa
Iz sociološke perspektive, ovo je odlična slika jedne letnje romanse koja završava povratkom u svakodnevnicu. To je bila ponešto tipična scena iz osamdesetih godina dvadesetog veka, poslednje mirne jugoslovenske decenije. To je ona tačka kad završava raspust, a školska godina treba da počne.
Septembar je mesec jake simbolike. Momčilo Bajagić Bajaga u tom smislu nije slučajno poručio:
Sećam se slike
ja pre jedno mesec-dva
na slici, septembarski vreo dan
na reku uzdaha sunce se ne vraća
zelena obala, i ti i ja
Mesec u kojem počinje jesen, mesec početka školske godine, ali opet mesec u kojem ne nedostaje vrelih dana, dobro se uklapa u melodijom vedru kompoziciju o godinama koje prolaze.
Ako septembar priziva početke, možda jedini početak koji priziva oktobar je – početak kraja. Dolazak oktobra naročito je mračan u Sarajevu gde su dani u kotlini svakako kratki, a kad okraćaju deluju skoro kao neki dnevni ekvivalent belih noći, kao nekakvi crni dani, dodatno zatamnjeni maglom i smogom. Otud je valjda i pesma „Kad dođe oktobar“ morala nastati u Sarajevu:
Dani se ne vraćaju
dobro sam kad me pitaju
para i vremena
za svakog ko mi ne treba
a koga volim nije tu
Kad dođe oktobar i kiše padaju
ja sjetim se ljeta i pomislim na nju
i nije me sram kad oči zasuze
to stara ljubav piše stihove.
Hari Mata Hari: Kad dođe oktobar
„Dani se ne vraćaju“ je istina koja se nastavlja na istinu da „godine prolaze“ na isti način na koji je oktobar nastavlja na septembar. „Dobro sam kad me pitaju,“ je odličan stih koji istovremeno kao i da varira najpoznatiju misao Svetog Avgustina i na najjednostavniji mogući način opisuje kurtoazan odgovor na pitanje „Kako si“, nezavisno od toga kako se zaista osećate. Kao i u avgustovskoj pesmi Crvene jabuke, ljubav postoji samo leti. Oktobru preostaje nostalgija, i eventualno poezija.
Seid Memić Vajta, međutim, ne misli da sa oktobrom ljubav nužno završava. On kaže:
Budi dobro do oktobra
znaš li stare običaje
tad se ženi i udaje
i mi ćemo tako.
Autor ovih stihova je zapravo Duško Trifunović koji ima ceo ciklus pesama, po jednu za svaki mesec u godini. A jedan konkretan oktobarski dan potenciran je u pesmi „Srce, ruke i lopata“ Zabranjenog pušenja:
Zemlja je bila srušena
valjalo se dizati iz pepela
Radio je tada Avdija
k'o što radi deset armija
Jednog je dana, 23. oktobra
zlatna značka udarna
zasjala na njegovim grudima.
Ako postoji kiša koja je sinonim za depresiju – to je novembarska kiša. Kultna balada iz februara 1992. godine grupe Guns N'Roses ima tu sintagmu u naslovu: „November Rain“. Ipak, mada je ideja o Goranu Bregoviću kao „bagdadskom lopovu“ globalne muzičke scene dosta rasprostranjena, novembarsku kišu je Bijelo dugme opevalo prije „Pištolja i ruža“. To je ona famozna pesma „A i ti me iznevjeri“ iz 1986. godine koja počinje ovako:
Ti nisi ti više
i što mi je najbolnije
nikom na svijetu kao meni nije
liju mi teške novembarske kiše
a ti ne pitaš kako mi je
jer ti nisi ti više
Novembarsku kišu, dakle, Bregović nije „posudio“ od bilo koga, ali „tešku kišu“ možda i jeste od Boba Dilana i Dragoslava Andrića.
I decembar odmah na prvu loptu asocira na jedan konkretan datum. To je, naravno, ovaj Štulićev „trinaesti u decembru“. Međutim, mesec kojim počinje zima, kao i onaj koji iza njega sledi, januar, dakle, onaj s kojim se zima nastavlja i onaj s kojim godinama počinje, idealan je za tužne ljubavne pesme.
Možda i najlepša rana pesma Dina Merlina, „Tebi je lako“ iz 1987. godine, počinje ovako:
Tebi je lako, najlakše
Bog ti je dao najviše
Kada zaspiš kao da umreš
A kada umreš tek tad’ razumiješ
Kako je meni
Tebi je lako, najlakše
Bog ti je dao najviše
Staviš glavu u jastuke
I grizeš me kao jabuke
Zelene
A meni je teško, najteže
Kad decembar tužno zalaje
Kada znam da nisi više moja
Kada znam da drugom sebe daješ
Kada znam da nisi više moja
Odlaziš, a to mi ne kažeš
Meni je teško, najteže.
Ima nečeg jako mentalitetski karakterističnog u razlici konotiranja ljubavne patnje kod Sarajlije i kod Novosađanina, kod Bosanca i Vojvođanina, kod balkanskog Dinarca i kod srednjoevropskog Panonca.
Prvom je „teško, najteže“, najteže na svetu, što bi rekao onaj Merlinov uzor „nikom na svijetu kao meni nije“; potonji pak svoj bol prigušuje, ne širi ga na ceo svet, dovoljno je da prestane da se šeta jednom jedinom ulicom, onom koja se zove po čoveku koji je u Srbiji simbol za racionalizam. Što bi psiholozi rekli, on svoj bol racionalizuje. Dobro, pred njim je svakako cela godina za neku novu ljubav.
Prvom se preklapaju dva kraja, kraj ljubavi i kraj godine. Nije fakat lako kad decembar tužno zalaje.
Izvor: RTS