Ta prokleta čvrsta većina!
Henrik Ibzen
Stroge političke definicije zahtevaju opredeljenje od ozbiljnih demonstranata, odnosno jasno postavljene zahteve na jasno naznačene adrese. Taj uslov banjalučki protesti u celosti još uvek ne ispunjavaju, ali to ne umanjuje njihovu bitnost i višeznačnost. Žarko Puhovski je rekao za zagrebačke proteste da su pokazali dubinu, ali ne i širinu očaja aludirajući na odsustvo konkretnih zahteva, što mu opet izgleda kao da prosvednici možda nemaju nameru da se ponašaju u skladu sa zadatim okvirima parlamentarne demokratije. Ali možda su definicije kojima se Puhovski vodi anahrone, jer dosadašnja politička teorija nije imala iskustva sa posve novom i osobenom vrstom političkog nezadovoljstva iniciranom nekonvencionalnim medijima.
Sama organizacija tzv. fejsbuk demonstranata je neinstitucionalna, neformalna, neposredna i dolazi iz nutrine nezadovoljstva, i kao takva je sasvim neposredna i nepoznata dosadašnjoj praksi. To neformalno okupljeno nezadovoljstvo je unatoč očekivanjima artikulisano, a artikulisanost se ne ogleda samo u radikalnom zahtevu za rušenjem vlade, već u svojevrsnom sistemskom anarhizmu. Ili da budem konkretniji: u anarhizmu koji ruši, ali želi ostati u okvirima sistema.
Naime, savremeni politički nezadovoljnik, koji je posredstvom novih medija i tehnologije blisko upoznao svoje sanezadovoljnike, okuplja se u šarolikoj grupaciji sa nakupljenim osećanjem gneva prema svemu što je etablirano: elite, akademije, konvencionalni mediji, politička rukovodstva… On oseća da realnost ne izgleda onako kako je predstavljaju tradicionalni mediji (televizija, radio, štampa, film) jednako jako kao što oseća loše političko vođstvo i bedastu intelektualnu elitu koja je u nezaustavljivom padu jer je svojim konformističkim konstrukcijama, po pravilu, štitila i održavala korumpirane političke elite.
Naprosto, novo političko nezadovoljstvo, viđeno npr. u Hrvatskoj, radikalno se usmerava na celokupni izgled, narav i vrednosni sadžaj sistema, ali ne na defetističko-nihilistički način iz kojeg bi se mogla izvući pretpostavka da postoji težnja za uspostavljanjem nedemokratskog uređenja. Ako se i upadne u stanje haosa, mnogo veću političku odgovornost će snositi sadašnje medijske, političke i intelektualne elite nego onih koji ih prozivaju i marširaju u zajedničkom koraku radikalne desnice, radikalne levice i radikalnog centra, jer su uzročnici trenutne društvene i političke krize članovi zatvorenih elita, a njihova pokvarenost i nepoštenje su sve prozirniji zahvaljujući novim medijima i novim oblicima grupnog samoorganizovanja.
Na primer, za kompromitujuću fotografiju na kojoj navodni pripadnici obaveštajne službe ispituju članicu studentske organizacije uoči banjalučkih protesta (što je izazvalo opravdanu sumnju u primenu metoda zastrašivanja), doznali smo posredstvom mobilnog telefona jednog od gostiju u studentskom kafiću. Neposredni okidač za bes u Tunisu je snimak napravljen mobitelom. Dakle, budi nas nepatvoreni, čisto dokumentaristički, realistički prikaz stvarnosti oslobođen procesa medijskog uređivanja spram kojeg se stvorila razjedajuća sumnja koja nam više ne dopušta da verujemo konvencionalnim medijima. Detektovan je gubitak poveranja u klasičan medij i njegovu obloženu sliku stvarnosti, koja je sve samo ne istinitost, a fascinantnu ljutnju iz nepoverenja stvara veličanstveni prizor ogoljene istinitosti neklasičnog medija pomoću kojeg savremeni čovek može povratiti dostojanstvo u sadejstvu sa poželjnom uključenošću u politiku za kojom su vapili filozofi. Inicijacija u posmatranje novih prizora (posledično i u politiku) su novi mediji (sa novim društveno-političkim horizontima) koji od nas prave režisere, urednike, stvaraoce, a ne puke objekte. Političko neslaganje koje proizilazi iz neočekivanih saznanja, za koje su ljudi doznali posredstvom nekontrolisane tehnologije i medija, u svojoj osnovi je radikalno jer ga pokreću radikalna saznanja o lažljivosti svojih vlada, akademija, crkvi, uobičajenih medija.
Stvorio se kontroli nepodvrgnut virtuelni javni prostor koji se drsko i sinhronizovano upliće u stvarnost jer se mnoštvo zbližilo otkrićima nepravdi i laži. Nakupljeno osećanje i mišljenje je u snažnom nadiru i još uvek je neizdefinisano u potankostima, ali jasno odzvanja osnovna poruka: vlade, univerziteti, crkve, akademije, mediji, u sadašnjem obliku i vrednosti, izgubile su poverenje, značaj, uverljivost, korisnost i grubo su izneverili ciljeve kojima služe. Njihova elitizovanost, ograđenost i učahurenost su spoznati solidarnošću bespregledne grupe samoorganizovanih političkih delatnika sa čežnjom što se pretvorila u težnju za krupnim zahvatima, a to, ipak, nije težnja za izlaskom iz predstavničke demokratije, već za potpunim i svakovrsnim poboljšanjem kvaliteta predstavništva, što mnogima (odgajanim na ranijim teorijama i praksama) može izgledati kao obična anarhija zbog nedoživljenosti ovakvog intenziteta nezadovoljstva, i zbog radikalnosti koju ono sasvim opravdano nosi u sebi. Današnji protesti što pogađaju bezočno korumpirane i nestabilne demokratije su dugo odgajana želja, stvorena neočekivanim efektima tehničkih dostignuća na političku svest, i ona se napokon transformiše u volju nemalog dela građanstva što izlazi na ulice (ili razmišlja o tom iskoraku) sa legitimnim anarhizmom koji hoće ceo sustav da dovede u pitanje (bez namere da ga se zauvek odrekne) zbog njegove kvarnosti i očigledne neupotrebljivosti za opšte interese. Otud iskazani gnev demonstranata u Zagrebu (dosad nezabeležen u ovako obelodanjenom vidu) prema instituciji Katoličke crkve. Zanimljivo je odsustvo otvorene i izričite intelektualne podrške hrvatskim protestima pod plaštom mlakih intelektualnih uvijanja, a zapravo radi se o gnušanju elitističkog svetonazora prema prostom i običnom plebsu koji se usudio pobuniti i u nekim Vinkovcima.
U ovom kontekstu se mogu razmatrati i februarsko-martovski protesti u Banjaluci jer oni, koliko god da su skromni, toliko i plene svojom neobičnošću i privlačnošću, a isto su organizovani učešćem novih medija i uprkos klasičnim medijima što su gotovo bez iznimke u službi podobnog sistema izdvojenih elita. Neobičnost krasi aktuelnu političku pobunu jer Banjaluci su do sada bili strani izrazi političkog nezadovoljstva u socijalnom vidu bez etničke ikonografije, a neodoljiva privlačnost ih krasi jer se bezmalo svako može osetiti kao onaj mirni šetač u toj još uvek maloj povorci koju bi mnogi da časte atributima marginalno i efemerno. Malobrojnost banjalučkih prosvednika ne umanjuje njihovu neobičnost i privlačnost i može se iskoristiti za potkazivanje sramne pasivne većine čija odsutnost i tišina boli malobrojne osvešćene kao što Ibzenovog narodnog neprijatelja boli ta prokleta čvrsta većina protiv koje treba vikati i kada te proglašava smešnim, nebitnim i ludim. Tvrđava proklete čvrste većine preti da uguši uspostavljeni banjalučki glas naroda.
Mario Vargas Ljosa kaže da je tihi saveznik svih političkih potresa nepredvidivost. Naše političko tlo je od zvaničnih merača dobilo prolaznu ocenu, ali šta ako banjalučke prosvednike obuzme razorno osećanje nepravde i izgubljenog dostojanstva? Šta ako Banjalučanin spozna lažnost svojih institucija? Šta ako ga naljuti izjava premijera ili predsednika da su njegovi socijalni protesti antisrpski i protiv Srpske kao što ga je razljutila izjava o ukidanju boračkog dodatka? Šta ako Banjalučanin zapadne u jako hrvatsko stanje iz kojeg nema povratka? Šta ako si napokon prizna koliko ga vara ceo sistem priznatih institucija koje mu kreiraju život? Šta ako shvati da ne treba prošetati samo pored zgrade megalomanskog naziva Palata Republike, već i pored Doma Sindikata, zgrade episkopata, RTRS-a, Univerziteta, Akademije nauka i umetnosti? Šta ako Banjalučanin probudi Prijedorčanina, Trebinjca, Mostarca i Sarajaliju? Šta ako svi oni zaista shvate da vlast na zajedničkom nivou nije formirana skoro šest meseci? Šta ako svi oni probuđeni izuzmu um i telo iz eksploatacije etnifikacijom, a to je i prvi preduslov za uspešnost banjalučkih protesta?
Ukoliko se svesrdno i u celini želi i hoće osporiti legitimitet aktuelnom političkom ponašanju, uvreženom u širokom rasponu od vlade preko studentskih organizacija (što sramno ćute!) do crkve, po modelu koji primenjuje hrvatsko građanstvo, najpre se u javni prostor mora nametnuti nedvosmileni zahtev za ekonomskim i socijalnim temama umesto etničkih, verskih i poratnih. Iskustvo javnog sučeljavanja nezgodnim propitivanjem odgovornih na političke teme ekonomskog i socijalnog sadržaja nedostaje Banjaluci i Republici Srpskoj. To iskustvo nam duguje javni servis, ali i mi sami sebi. Nepostojanje tog iskustva nas drži u deprimirajućem stanju koje Karl Jaspers naziva etos političke diktature i u tome glibu smo najzaglibljeniji u okruženju.
Banjalučko proleće sa Peščanikovom maksimom „Ako vam je dobro onda ništa“ izaziva određene nade, ali nad tim prolećem nadvilo se mnogo sumnji i neverice. Sa potpunim pravom, skepsa se pita postoji li među nama politička hrabrost koja je spremna na ozbiljne i kontinuirane proteste u kojima ćemo strelovitim humorom i kritikom izvrgnuti ruglu sve institucije koje nam uređuju živote? Za početak, jeste li spremni ismejavati Srpsku pravoslavnu crkvu, ovdašnji čvrsti bedem malograđanskih života koji se ogovara u intimnom šapatu, ali ne i u javnom istupu? Jeste li spremni ne dozvoliti da se iz zajedničkog budžeta milioni izdvoje za hirove Emira Kusturice presvučene u tlapnju o Andriću i kulturnom podvižništvu? Jeste li spremni odreći se nepoštenih i prevaziđenih kulturnih ikona? Jeste li spremni sa mirom i osmehom dočekati opasku da su vaši politički zahtevi antisrpski? Jeste li spremni naljutiti se na tu osudu i one što je donose? Pitanje je jednostavno: Jeste li spremni otkazati svoju poslušnost? Odgovor je složen i daće ga, ako ne ova generacija, onda zasigurno sledeća jer skuplja se previše neiskazanog sarkazma, ironije i ljutine prema krupnom kapitalu koji je od nas sakrila omanja skupina oveštalih populista i čuvara sadašnjeg morala koji se meri besćutnošću. Omanju skupinu održava i prokleta čvrsta većina čiji čvrsti stisak udruženih apatija i licemerja traži od nas milostive poglede zbog jada i patnje jer, vele nam pritvorno, ne može se ništa učiniti, a ova svakidašnja jadikovka zaslužuje gnušanje zbog neiskrenosti i skrivenosti.
Od istog autora