Ali Vašington, Distrikt Kolumbije (kako mu je zvanično ime, jer postoji i država Vašington, na krajnjem severozapadu zemlje) ipak je veliki magnet. To mu je potvrdio prošlogodišnji popis stanovništva čiji se rezultati upravo objavljuju „u ratama”, onako kako se sređuju. Broj njegovih stanovnika je u poslednjoj deceniji povećan za nešto preko pet odsto, što mu je omogućilo da po prvi put u ovoj generaciji pređe cifru od 600.000
U odnosu na druge američke metropole – Njujork, Los Anđeles, Čikago, Hjuston i Filadelfiju – samo šest ovdašnjih gradova koji imaju više od milion i po stanovnika – Vašington nije baš mnogoljudan. Ali samo kad je reč o njegovim striktno administrativnim granicama, koje najčešće idu sredinom neke ulice. U njegovom širem području, koje se preliva u dve susedne federalne države, Merilend i Virdžiniju, živi preko pet miliona ljudi.
Popis obavljen lane, u aprilu, evidentirao je tačno 601.723 „Vašingtonaca”, 30.000 više nego pre 10 godina. To je ocenjeno kao veoma dobra vest, s obzirom da je dosadašnji trend bio da u glavnom gradu sve više ljudi radi, a sve manje živi. Vašington je naime odmah posle Drugog svetskog rata imao čak 800.000 žitelja, ali od tada su kuće ustupale mesto kancelarijama za vladine službenike, lobiste, konsultante, profesore, advokate, i njima slične, jer je njegova glavna industrija – politika – u stalnoj ekspanziji.
Cenzus je otkrio još neke zanimljive trendove, od kojih su neki specifični, a drugi opšti, ali važe za celu Ameriku, koja je inače, između dva popisa pokazala da se od ostalih razvijenih zemalja razlikuje i po svojoj demografskoj vitalnosti: za jednu deceniju broj njenih stanovnika je uvećan za 9,7 odsto, pa su u aprilu 2010. popisivači evidentirali da ima tačno 308.745.538 stanovnika.
Glavni grad sa okolinom je, kako je zvanično potvrdio cenzus, postao najbogatiji i najobrazovaniji region nacije. Broj njegovih domaćinstava sa prihodima većim od 100.000 dolara godišnje u protekloj deceniji rastao je četiri puta brže od nacionalnog proseka.
Podrazumeva se da je najbogatija država na planeti dobar poslodavac, a Vašington je sedište njene vlade, mada nisu samo plate iz budžeta doprinele da stekne status najprosperitetnijeg mesta Amerike. U okolini Vašingtona su i sedišta mnogobrojnih privatnih kooperanata vojnog (Pentagon) i obaveštajnog kompleksa (CIA, NSA).
Ali ta plima blagostanja nije podigla sve čamce. Oko trećina popisnih listova konstatuje pad prihoda njihovih potpisnika između dva prebrojavanja. Mnogo onih koji su i pre bili siromašni, postali su još siromašniji.
Vašington je jedno od samo sedam urbanih područja Amerike u kojima je nacionalna manjina (Afro-amerikanci čine samo 12 odsto svih stanovnika) lokalna većina. Ovaj etnički izuzetak nastao je tokom takozvane „velike migracije” crnačkog stanovništva iz južnih država ka severu i zapadu zemlje, u periodu između 1910. i 1930.
Afro-amerikanci danas čine 52 odsto žitelja Distrikta Kolumbije. Kad se najnoviji podaci uporede sa ranijim, vidi se da će oni prestati da budu većina u sasvim doglednoj budućnosti. Koliko 1980, čak 7 od 10 žitelja Vašingtona su bili crnci, 2000 taj odnos je bio 6 od 10, sa velikom izvesnošću da će se egzodus onih koji su po pravilu manje obrazovani, pa prema tome i siromašniji, nastaviti.
Popisne brojke potkrepile su i staru činjenicu segregacije, odvojenog življenja „svojih sa svojima”. Prosečan belac tako živi u 63 odsto belom susedstvu, a prosečan crnac je okružen čak sa 79 odsto onih sličnih sebi. Indeks te odvojenosti pri tom nije najviši u celoj Americi, ali je na visokom, petom mestu.
Samo 49 odsto vašingtonskih Afro-amerikanaca ima posao (uglavnom u uslužnom sektoru: prodavci, šoferi, dostavljači i slično). Sa pridolaskom onih koji imaju visoke plate, rastu i cene, pa je i onima koji rade život sve skuplji, a glavni grad sve neprivlačniji.
Ekonomska kriza je uz to zaoštrila konkurenciju za radna mesta, pa na ona na koja su dosad računali samo oni sa završenom srednjom školom, sada pretenduju i oni sa diplomom koledža. Podrazumeva se da u takvim okolnostima manje obrazovani ispadaju iz prednjih vagona ekonomskog voza.
To najbolje objašnjava Majkl Berni, 23-godišnjak, koji je uspeo da se obrazovno uzdigne iznad svog socijalnog miljea: diplomirao je i muziku i matematiku. Ali uprkos tome, radi kao prodavac sladoleda.
”Posao muzičara zahteva da vežbam 10 sati dnevno, a za posao koji traži matematiku, moram da imam doktorat. A u međuvremenu se mora od nečeg živeti.”