Uz sve počasti Valjaonici bakra, „Impol Sevalu“, „Putevima“, „Prvom partizanu“ i „Jedinstvu“, industrijskim velikanima koji su opstali i zahvaljujući čijem poslovanju grad živi, Užičani će poslednje dve decenije pamtiti kao doba sunovrata nekada moćne industrije. Slom ekonomije, koja je važila za jednu od najjačih u SFRJ, počeo je devedesetih, sankcijama i izolacijom. Prvi je nestao „Froteks“ koji je zapošljavao 2.000 tekstilaca. Zgrada ove fabrike, u elitnom delu Užica, prodata je pre nekoliko godina na licitaciji, a danas je jedan od njenih pogona adaptiran u košarkaško igralište. Neslavno je, potom, u istoriju otišla i konfekcija „Desa Petronijević“, čija avetinjski prazna zgrada u srcu Užica seća na nestalu tkačnicu. Poslednje godine prošlog veka načele su i najavile propast građevinskog giganta „GP Zlatibor“ i Fabrike sanitarnih armatura FASAU.
A onda je uzdrmana privreda dočekala otvaranje prema svetu, tranziciju, većinske vlasnike. Očekivalo se da privatni kapital stavi na čvrste noge poljuljanu „Kožaru“, „Gamu“, „Tvrdi metal“, „Zlatiborku“. Međutim, desilo se suprotno, sve ove firme danas su u stečaju, od njih je danas ostalo samo ime. Privatizacija je bila početak propasti do tada ekonomski zdravih kolektiva: autoprevozničku kuću „Raketa“ sa 1.100 radnika i „Mlekaru“ većinski vlasnici odveli su u ambis, trgovinski lanac „Gradina“ gazde su rasparčale prodajući imovinu u bescenje, s katancem na bravi završile su i štamparije „Rujno“ i „Dimitrije Tucović“, u Mokroj Gori oplakana je propast hemijske industrije „Kotroman“.
– Od 25 preduzeća koja su sada privatizovana u Užicu, jedanaest kupoprodajnih ugovora je raskinuto. Od tog broja deset preduzeća je pušteno da propadne, sva su otišla u stečaj, a samo je „Gradina“ ponovo našla kupca. Ostalo je još da se privatizuju „24 septembar“ i „Jelova Gora“, male firme koje teško da će naći vlasnika – kaže Petrašin Drulović, predsednik Samostalnog sindikata Zlatiborskog okruga.
Tajfun koji je zbrisao petnaestak užičkih firmi, osim napuštenih fabričkih zgrada, ostavio je ozbiljne ekonomske i socijalne posledice. U privredi danas radi 5.000 Užičana, a pre dve decenije ova grana zapošljavala je 17.000 lica. U isto vreme broj tekstilnih radnika sa 4.600 sveo se na današnjih 300. Dve sevojničke valjaonice nekada su zajedno imale 7.000 zaposlenih, a danas – u „Bakru“ radi 1.100, u „Impol Sevalu“ 700 ljudi. Svojevremeno jedinstveni SOUR „Prvi partizan“ brojao je preko 5.000 radnika, a sada je računajući sva preduzeća ovog nekadašnjeg sistema zaposleno oko 1.500 ljudi. Najbolji ilustrator pozicije u koju je došla užička privreda upravo je menza „Prvog partizana“. Radnički restoran u kome se dnevno služilo na hiljade obroka danas je privatno vlasništvo i u njemu se, usred fabričkog kruga, organizuju svadbena veselja. Čak i portirnica ove fabrike, na čijim kapijama su u „srećno vreme“ radnici pretresani da ne bi unosili alkohol, pretvorena je u – birtiju.
– Tranzicija je učinila svoje, Užice se više ne može nazvati industrijskim gradom. Od ukupno 22.000 zaposlenih tri četvrtine njih radi u javnim i društvenim delatnostima, penzionera je preko 16.000, na tržištu rada posao čeka 7.000 ljudi – pojašnjava Petrašin Drulović.
Da sve još bude gore, trinaest firmi koje se nalaze u stečaju i od kojih su ostala samo imena i puste zgrade, i dalje su pod omčom države jer na ime doprinosa i ostalih neisplaćenih obaveza duguju skupa preko 20 miliona evra. I tu nije kraj užičkim privrednim mukama. Sve teškoće prati i neslavan podatak da u poslednjih petnaestak godina u ovom gradu nije otvorena nijedna fabrika.
Gradonačelnik Užica Jovan Marković uverava da će 2011. proteći u znaku privlačenja stranih investicija u grad. Prva tema, kaže on, biće nedavno otvorena Slobodna zona u Sevojnu, a zatim i trinaest fabrika koje su u stečaju.
– Kako, izuzev Slobodne zone, nemamo drugih lokacija, investitorima ćemo ponuditi zgrade tih preduzeća koja se nalaze u stečajnom postupku. Problem je što te firme poput „Mlekare“, „Rakete“, „Kože“, „Game“, zajedno državi duguju preko 20 miliona evra po raznim obavezama. Insistiraćemo kod Vlade da se donese uredba kojom će prostori nekadašnjih fabrika biti stavljeni u funkciju lokalnog razvoja. Užice nema autoput, a nije ni dobilo subvencije za zapošljavanje kao neki drugi gradovi. Zato bi bilo korektno da nam država izađe u susret tako što će potraživanja prema preduzećima u stečaju pretvoriti u svoj ulog i subvenciju onim investitorima koji su spremni da u propalim fabrikama pokrenu novu proizvodnju i obezbede što više radnih mesta. Efekta bi bilo i po sam republički budžet, ali i po lokalnu samoupravu – obrazlaže Jovan Marković.
Država kočničar
Gradonačelnik Užica kao primer firme u stečaju čiji prostor bi mogao da bude iskorišćen, ali to država kao najveći poverilac koči, navodi slučaj „Game“. Ovo preduzeće duguje državi četiri miliona evra, od čega preko 80 odsto za doprinose.
– Za prostor ove fabrike bila je zainteresovana namenska industrija „Prvi partizan“ koja je na ovih 5.000 kvadrata htela da pokrene novu proizvodnu liniju i zaposli izvestan broj ljudi. Međutim, otkup fabrike za četiri miliona evra bila je preskupa investicija za oružare, jer su procenili da istu takvu zgradu mogu da naprave za 1,5 miliona evra – kaže Jovan Marković.