Kazablanka: klavir je tu, ali Sema nema

 

Ni Bogi ni lepa Ingrid nisu videli Kazablanku. Ako je film imitacija života, ovo je imitacija imitacije.

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Kazablanka. Imala sam samo jedan cilj: ući u Rikov bar i popiti piće. Omaž mom, i ne samo mom, najomiljenijem filmu –„Kazablanka“.Plovidba od Barselone do zapadne obale Maroka trajala je dan i noć. Bilo je jutro kad smo uplovili. Nedelja.

Kazablanka je za mene sinonim za istoimeni film, Rik i Ilza, Hamfri Bogart i Ingrid Bergman, slatki crnja Sem, kako za klavirom peva „Dok vreme prolazi“.„Kazablanka“,remek-delo Holivuda iz 1942. godine, reditelja Majkla Kertisa, i danas je u samom vrhu najboljih ostvarenja.

Tromilionski grad-luka meka je turista koji odmah hrle ka drugoj po veličini džamiji na svetu…. Na samoj je obali Atlantika, s najvišim minaretom od 210 metara. Brojke, brojke… navodno 60.000 ljudi može da stane u nju. „Korniš“,atraktivno stecište bogatih, šetalište prepuno restorana, duge peščane plaže, pa Stara medina, dobropoznati miris Orijenta, tu i tamo motaju se mačke oko nogu.

Duh filma vodi me i ka izboru taksiste. Gori su nego ovi naši na aerodromu. Navalentni. Za 20 dolara dogovorila sam se da me vozi Aziz. Mlad, prijatan, studirao u Parizu, odlično govori engleski. Hoću odmah u Rikov bar. Pokazujem mu adresu skinutu sa Interneta. Čak sam zapisala i broj telefona, za svaki slučaj. Pratim slogan iz filma: „Ako želite avanturu, ovde ćete je naći!“ Uvek sam za avanturu.

Aziz mi odmah kaže da to nije originalni bar iz filma, već jedan drugi, u srcu medine, starog dela grada. Hoću da uđem u oba. Navodno, ovo je kafe, a ono je bar. Aziz ne zna da sam pre polaska na put proučila sve i saznala poraznu činjenicu sa neumoljivog Interneta: Rikov bar je, zapravo, fejk preduzimljivog Amerikanca. Još pre šest godina, 2004, napravio je repliku Rikovog bara, i zgrće pare. Pravi bar je u –holivudskim studijima! Drugačije i nije moglo, jer je ovaj propagandno-melodramski film sniman u jeku Drugog svetskog rata, 1941, a premijerno prikazan sledeće godine u novembru, u Njujorku. Ni Bogi ni lepa Ingrid nisu videli ni „K“ od prave Kazablanke. Grad je u to vreme bio opasno mesto, stecište izbeglica, kockara, šićardžija i ratnih profitera, članova Pokreta otpora, a pod uticajem Višijeve Francuske.

Stižemo na pjacetu. Lepa zgrada iz tridesetih godina prošlog veka, deo zidina stare medine. Vrata kafea su zatvorena. Kažu nam, otvara se tek u podne. Aziz me vozi ka onom „pravom“ baru, u srcu medine. Vozi krivudavim prljavim uličicama i staje preko puta nečega što zaista deluje da je iz vremena rata. Firma, na kojoj piše Rick’s restaurant i kabare. Ulazimo kroz ne znam koliko godina od muva pljuvanu zavesu od plastičnih froncli. Polumrak. Jedva razaznajem barmena i jednog gosta. Barmen nimalo ljubazan, gost puši. Atmosfera opskurna. Barmen ne dozvoljava fotografisanje. Pokušavam da ponudim nekoliko dolara, ne pali. Ne može, i gotovo. Izbija memla, ne deluje mi da sam na sigurnom. Možda je ovo mesto, ipak, bilo inspiracija piscima scenarija.

Vozimo se dalje.Nešto posle podneva, vraćamo se na mesto Rikovog kafea, replike. Ulazimo. Odmah kraj vrata, ogroman livrejisani momak, kraj njega izbor probranih šampanj boca, suveniri. Majica sa Bogijevim likom, petnaest dolara, pepeljara 20 „baka“.Razglednice restorana, gratis. Ovo je najskuplji restoran u gradu. Na meniju francuska kuhinja. Vrti mi se film u glavi, sve liči, ali ipak, ako je film imitacija života, ovo je imitacija imitacije. Prostor na sprat, beli lučni svodovi, skupe pločice od majolike, separei sa kaminima, lampe sa perlicama, šank. Tu je i klavir. Ali, Sema nema! Vlasnik se nije potrudio da bar napravi autentičnu repliku Semovog pijanina, sa intarzijama i šarama.

Sedam za šank, da nazdravim u čast onih čijim sam duhom krenula u ovu marokansku zabit. Naravno, pozivam i Aziza, koji mi je ne samo šofer, već i fotoreporter. Između odlične „mente“, kažu najboljeg čaja baš ovde u Maroku, i „džek denijelsa“, biram, naravno, ovo drugo. Pljunuo bi me Rik da sam uradila drugačije. Konobari sa fesovima. Azizova limunada, saznajem na kraju, staje tri, a moj „džek“ dvanaest dolara! Posle uživanja nema kajanja.

Četiri sata vožnje i bazanja po Kazablanki okončala sam kako sam zamislila.

Neki novi Sem svira u Rikovom kafeu, ali tek uveče. Naš „kruzer“ je tada već napustio luku Kazablanke i krenuo duž obale Afrike.

B92

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Najčitanije