Tunis je imao samo dva predsednika od kada je postao republika 1957. godine, pošto se 1956. godine izborio za nezavisnost od Francuske. Drugi predsednik na vlast je došao dvorskim pučem. Pisao sam o tome da bih, uprkos činjenici da nikada nisam upoznao predsednika Zin el-Abidin Ben Alija, mogao da polažem ispit o njegovom spoljašnjem izgledu, s obzirom na to da me je njegovo lice gledalo sa svakog ćoška. Na predsedničkim izborima dobijao je i preko 90% glasova, što se retko može smatrati dobrim znakom. U internet kafićima ste mogli sresti policajce, što predstavlja još jedan zabrinjavajući simptom. Formalno opravdanje za ovakve postupke bilo je da se specijalne mere moraju preduzimati zbog islamskih terorista. Međutim, oni koji su prihvatali ovu zavodljivu frazu, zaboravili su šta je Sol Belou napisao na početku romana Avanture Ogi Marč: „Svako zna da u ograničavanju ne postoje finese i preciznost; ako ograničiš jednu stvar ograničavaš i onu do nje.“
Ipak, za Tunis se nije moglo reći da ima glomaznu i rasipničku vojnu silu, ili neumerenog diktatora koji svaku zgradu naziva svojim imenom. U poređenju sa svojim prvim komšijama, Libijom i Alžirom, Tunis je dosta uspešno izbegavao ekstreme ličnog megalomanskog despotizma a la Muamer Gadafi i pravog građanskog rata (koji je u Alžiru u skoroj prošlosti odneo živote skoro 150,000 ljudi). Politička atmosfera u zemlji pre se mogla opisati kao konformistička nego kao zastrašujuća. Možda je jedan od razloga što su tuniski demonstranti uspeli da se mobilišu tako brzo i sa tako neposrednim učinkom – odvajanjem vojnog rukovodstva od policije u roku od par dana – bio prosto činjenica da su znali da to i mogu. Verovatnoća da će doći do ozbiljne represije i krvoprolića kakvom su bili izloženi, na primer, demonstranti protiv iranskih verskih vođa, bila je minimalna. Zbog ovoga je, na žalost, verovatno prerano reći da su događaji u Tunisu vesnici narodnih pokreta u drugim zemljama u regionu. (Ipak, Gadafijev sumanuti odgovor na pobunu, lupetanje o perspektivi „boljševičke ili američke revolucije“, delovao je stvarno ohrabrujuće. Bar da znamo da se uznemirio…)
Sećam se da mi je Edvard Said pričao o tome kako bih uživao u poseti Tunisu: „Kristofere, trebalo bi da odeš tamo. To je najpitomija zemlja u Africi. Čak su i islamisti vrlo civilizovani.“ I stvarno, u Tunisu je postojao douceur de vie koji je mogao samo delimično da vas zavara, a koji se sretao na ulicama i trgovima mediteranskih gradića i sela sa vidljivim francuskim uticajem, kao i u veličanstvenom gradu Keruanu, istorijskom centru islama, lokalitetima iz doba Kartagine i Rimskog carstva u samom gradu Tunisu i El Džemu od kojih vam zastaje dah, kao i u istorijski jevrejskom ostrvu Džerba blizu jugoistočne obale. Kada je drevna sinagoga El Griba pogođena kamionom-bombom Al Kaide aprila 2002. godine, država je požurila da pokaže solidarnost i da pomogne u njenoj rekonstrukciji, a tuniski parlament razlikovao se od svih drugih u regionu jer je imao senatora koji je bio Jevrejin. Mladi parovi obučeni u farmerke šetali su bulevarima slobodno se držeći za ruke, i retko sam mogao videti ženu sa maramom, nikab i burku da i ne pominjem.
Prošle nedelje naišao sam na interesantan intervju sa mladom demonstrantkinjom, koja je opisivala sebe i svoje prijatelje kao „decu Burgibe“. Prvi predsednik zemlje, i uporni vođa njenog pokreta za nezavisnost, Habib Burgiba, bio je pod jakim uticajem ideja francuskog prosvetiteljstva. On je doprineo da se, u svesti velikog broja ljudi, zacementira ideja sekularizma kao sastavnog dela samoupravljanja. On je javno prekinuo ramadanski post, izjavljujući da tako dugačak religiozni praznik šteti težnjama moderne ekonomije. Sa prezirom je govorio o prekrivanju lica i lično se angažovao na nizu zakona koji su učvrstili ženska prava. Tokom rata 1967. godine, Burgiba je zauzeo čvrst stav, sprečavajući osvetu prema jevrejskoj zajednici u zemlji, i time izbegao sramne scene koje su se odigravale u drugim arapskim prestonicama. Mnogo pre drugih arapskih režima, Tunis je pokazao aktivno interesovanje za ozbiljan mirovni sporazum sa Izraelom. Takođe je pružio gostoprimstvo Palestinskom oslobodilačkom pokretu kada je on bio izbačen iz Bejruta 1982. godine.
Ne bi valjalo ni idealizovati Burgibu previše – vremenom, on je postao ono što se ponekad naziva „nepredvidljiv“, i u jednom trenutku nesmotreno predložio „uniju“ Tunisa i Libije. Pa ipak, pomogao je da se osigura da sekularizam Tunisa i emancipacija žena budu nešto što je Tunis preduzeo zbog sebe, a ne kako bi udovoljio donatorima sa zapada. Tokom sledećih nekoliko nedelja, biće vrlo interesantno posmatrati kako će se ova dostignuća održati nakon što ih je neukus peronističkog Ben Alijevog režima potencijalno diskreditovao.
Tokom svog boravka, posetio sam Tuniski univerzitet, koji se nalazi pored „Zituna“ (maslinovo drvo) džamije, kako bih razgovarao sa profesorkom teologije po imenu Mongia Suahi. Ona je autor niza radova koji objašnjavaju zašto veo nema svoje uporište u Kuranu. Jedan od odgovora došao je od izbeglog tuniskog islamiste Rašida el-Ganučija, koji je profesorku proglasio za kuffar – nevernicu. Ovo je, kao što svi znamo, samo uvod u to da se ona osudi na smrt kao otpadnik. Malo me je uznemirilo kada sam pročitao da se Ganuči i njegova organizacija, Hizb al-Nehda, opisuju u New York Times-u kao „progresivni“, i saznao da je on na putu kući iz Londona. Protesti su do sada bili primetno oslobođeni teokratskih primesa, međutim, kada sam razgovarao sa Edvardom Saidom, ime „Al Kaide u islamskom Magrebu“ još uvek nije bilo poznato, a zlodela kao što je napad na Džerbu još su bila daleka budućnost. Ostaje nam da se nadamo da će tuniska revolucija uspeti da nadmaši i unapredi nasleđe koje je ostavio Burgiba, a ne da ga poništi.
Prevela Bojana Obradović
Pruzeto sa prijateljskog portala Peščanik.net