„Imate fenomen, što se tiče mene lično, da za 40 godina koliko radim, u poslednje ti godine me studenti pitaju za savet da li da se učlane u neku partiju, da bi dobili odgovarajući posao“, kaže profesorka beogradskog Univerziteta Srbijanka Turajlić, koja je u svakodnevnom kontaktu sa mladim ljudima.
Većina građana misli da partijska knjižica kao uslov za dobijanje bilo kakvog posla nije samo relikt davnih, socijalističkih vremena, niti mračnih devedesetih, već da Srbija sve više podseća na partokratsku državu.
Građani sa kojima smo razgovarali nisu usamljeni u verovanju da političke partije vuku konce u mnogim aspektima života. Slične kritike, doduše očekivano, stižu od opozicije, ali i od stručne javnosti. Na to upozorava i ekonomista Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište.
„To da je Srbija partijska država, to je vidljivo i vrapcima… Tako da to, praktično, nema potrebe ni obrazlagati”, kaže on.
RFE: A gde vi to vidite?
Evidencije ima previše. Sva neka bolja mesta, svi upravni odbori javnih i javnih – komunalnih preduzeća, praktično se popunjavaju isključivo na osnovu partijske politike i partijskih zahteva, lokalnih ili centralnih. Ako hoćete ulaganje… da li možete išta reći da imate, a da pri tome nemate svog partijskog pokrovitelja koga finansirate, a koji vama obezbeđuje zaštitu da vas ne bi terorisale horde inspektora ili koje čega. Ako hoćete bilo koju veću transakciju da napravite, ako se bilo šta privatizuje, opet to rade partijske ekipe. Ako je reč o upravljanju javnim i javnim – komunalnim preduzećima, dakle ne samo u zapošljavanju, opet je to u odmenu partijskih politika“, ističe Prokopijević.
Demokrate demantuju tvrdnje građana
U Demokratskoj stranci, centralnoj partiji vladajuće koalicije, smatraju da su tvrdnje kako partije gospodare svim sferama života, stereotip koji nema nikakvo pokriće. Ipak, potpredsednica DS-a i njihova portparolka Jelena Trivan, prihvata da političke stranke imaju bitan uticaj na društvo.
„Teško je tako generalno doneti procenu, ali je svakako činjenica da je to zemlja koja ima mladu demokratiju i koja se još uvek nalazi u tranzicionom periodu i da, kao i u svakoj drugoj zemlji, to obeležava i jedno veće prisustvo partija u društvenom životu zemlje. Međutim, mislim da je netačna ta ocena, ta jedna impresija i stereotip koji postoji, da partije potpuno gospodare svim sverama života. Ako je to nekada i bilo, to sada prosto nije tako. Ali je takođe činjenica da u velikoj meri partije utiču na rad bar onoga što se zovu različiti državni resursi“, rekla je Trivan.
Kada se o Srbiji govori kao o „Partijskoj državi“, najčešća ilustracija su Javna preduzeća, koja, kako se više puta pokazalo, vode ljudi kvalifikovani političkim, a ne strukovnim iskustvom.
Tako se nedavno dogodilo da je na čelo PTT-a postavljen jedan folk pevač, koji se ubrzo sam povukao usled pristiska javnosti. Javnosti međutim često promaknu slabije upadljivi primeri iz manjih sredina, a koji podjednako oslikavaju prednost partijske pripadnosti nad školskom spremom.
Tako je u Čačku na primer, na čelu predškolske ustanove čovek koji je po zanimanju oštrač, a u upravi toplane u istom gradu, među čelnim ljudima je i jedna frizerka. Zbog takvih izbora država gubi novac, ukazuje član Saveta za borbu protiv korupcije Danilo Šuković.
„Imate stravično negativnu selekciju kadrova, što je vrlo opasno, i plus imate uske partijske interese koji se ne podudaraju sa opštim interesima. Znači, sve je podređeno partijskim interesima – tako se dele Javna preduzeća, tako se dele projekti, sve se deli po partijskom uticaju i onda propadaju opšti interesi“, smatra Šuković.
U Demokratskoj stranci međutim odgovaraju da politika nije obavezno ispred stručnosti.
Ne mora nužno da znači da čovek koji pripada nekoj političkoj partiji, pod jedan nije stručan, a pod dva da zahvaljujući tome donosi štetu preduzeću. Najbolji primer za to je „Telekom Srbije“, koji nikada bolje nije poslovao i na čelu ima stručnog čoveka, koji je, sticajem okolnosti i član neke stranke. Dakle, mislim da postoji jedan opasan stereotip da je nečlanstvo u nekoj političkoj partiji, nužno preduslov da budete ekspert. S druge strane, to proizilazi iz zloupotrebe mogućnosti, koje su se u prethodnom periodu dagađale, pa su ljudi iz stranaka, bez adekvatnih kvalifikacija, dobijali visoka mesta. Ali, mi se trudimo da promovišemo jedan drugačiji princip. Ja ne mogu da lažem da ljudi u Javnim preduzećima nisu članovi stranaka – negde jesu, negde nisu. Ali je takođe činjenica da, bez obzira na svoju stranačku pripadnost, većina njih svoj posao obavlja dobro, barem oni koje smo mi birali“, objašnjava Trivan.
Političke pritiske najdirektnije osećaju mediji. Čelnici pojedinih stranaka na stalnoj su telefonskoj vezi sa pojedinim urednicima, a istraživanja o medijskim slobodama u Srbiji, više puta su pokazala da su i post-petokotobarske vlasti, nastavile mešanje u rad medija.
I predsednik Nezavisnog Udruženja Novinara Srbije, Vukašin Obradović, smatra da mediji nisu pošteđeni političkih uticaja.
„Partokratija se u medijima zapravo ogleda u jasnoj podeli medija između stranaka. Ne treba biti previše ni politički ni medijski verziran, da bi se uvideo, uslovno rečeno koji je čiji mediji. Ali, klasičan kliše – partijska glasila, pod znakom navoda, je prevaziđen i sada se radi mnogo sofisticiranije. Mediji su svesni da moraju da stvaraju privid objektivnosti kod čitalaca, tako da se trude da se u većem delu njihovog sadržaja ne prepozna zapravo koja partija ili interesna grupa stoji iza tih novina“, rekao je predsednik NUNS-a.
Prilike i ljudi deceniju od 5. oktobra, nesporno su drugačiji u odnosu na neka ranija vremena – Titovu jednopartijsku vladavinu i diktaturu iz doba Slobodana Miloševića, zamenila je parlamentarna demokratija koju čini više od 20 partija.
Mnoga istraživanja ipak pokazuju da su građani nakon rušenja Miloševića očekivali više i da imaju utisak da demokratija i partijski pluralizam nisu u dovoljnoj meri izmenili i karakter takozvane “partijske države”.
Radio Slobodna Evropa