U jednom vicu koji kruži Internetom, dolazi političar kući, u oduševljenju grli suprugu i kaže: „Sve je gotovo, izabran sam!”, a ona će uzbuđeno: „Stvarno? Ne lažeš?”. „Ne, sada za to više nema potrebe”, odgovara poštenjačina.
Našeg političara iz ovog vica savršeno definiše izreka da je to čovek koji jedno misli, drugo radi, a treće govori, a po „odokativnom” metodu posmatranja prilika u regionu, reklo bi se da je ta definicija političara prilično bliska građanima ovih prostora.
E, sad, za neke je to opis pripadnika jedne profesije koji govori najgore i o njemu i o toj profesiji, dok će drugi tim rečima naglasiti da je u pitanju „rasan” političar, pravi „majstor zanata”. Da li političar zaista treba da bude takav? Ili, kakav bi bio foto-robot idealnog političara ako bi bio sastavljen od najpoželjnijih karakteristika nama najbliskijih, dakle onih sa područja bivše Jugoslavije?
Ivan Milošević, vlasnik konsultantske firme MC-2 Public Affairs, koja je sprovela brojne komunikacijske kampanje za komercijalne i političke klijente, daje koncizan odgovor: zgodan kao Tadić, bogat kao Đukanović, efikasan kao Dinkić, načitan kao Josipović, nacionalista kao Dodik, lukav kao Dačić, zabrinut kao Nikolić, moderan kao Jovanović.
– Nigde na svetu ne postoji klasična „škola za političare”. Uspešno bavljenje politikom je zato redak spoj talenta, ličnog šarma, izuzetnog instinkta i upornosti – navodi Milošević i dodaje da su dobri političari neretko oni koji su inače neuspešni u svojoj osnovnoj profesiji. Oni koji su uspešni na poslu, imaju porodične obaveze, bave se sportom – jednostavno nemaju dovoljno vremena da se posvete stranačkom radu. Zato se često u više strukture političkih stranaka probijaju pojedinci koji imaju višak vremena i koji su u trenutku učlanjenja u stranku bili nezaposleni, besposleni i neostvareni na drugim poljima ljudskog delovanja.
Još je Makijaveli pokušao da nađe profil idealnog političara, razmatrajući poželjne i nepoželjne osobine koje bi trebale da krase pravog vođu. On je zaključio da političar treba da bude istovremeno lukav kao lisica i ako je potrebno hrabar kao lav, podseća Branko Radun, istoričar i politički analitičar.
– Iako je poznat kako mislilac koji je promovisao amoralnu tezu „cilj opravdava sredstvo” u politici, čak i on govori o potrebi vrlina kod političkih vođa: srčanost, mudrost, ali i držanje reči i obećanja narodu. Nama su potrebni pošteniji, hrabriji i karakterniji političari nego što ih imamo – smatra Radun.
Dr Neven Cvetićanin, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka, daje nešto konkretniju i kompletniju sliku idealnog političara na Balkanu i kaže da bi, između ostalog, trebalo da ima fizički izgled, takt i harizmu Borisa Tadića i široku kulturu hrvatskog predsednika Ive Josipovića, koji je univerzitetski profesor prava, ali i profesor kompozicije na muzičkoj akademiji. Pored toga, trebalo bi da poseduje energiju, pragmatičnost, inteligenciju i šarm Zorana Đinđića, razboritost i smirenost Milorada Pupovca, lidera Srba iz Hrvatske, kao i poštenje, skromnost u materijalnim stvarima i nekoruptivnost Vojislava Koštunice.
– I, konačno, da se poslužim jednim primerom iz prošlosti, smisao za humor i diplomatičnost Nikole Pašića. Dakle, foto-robot idealnog političara je: obrazovan i kulturan čovek socijalnodemokratske i evropske provenijencije, koji će znati da razume i svoj narod i njegove potrebe, ali i potrebe čitavog regiona, pa će umesto sukoba proizvoditi stabilnost, bezbednost i blagostanje – ističe Cvetićanin.
Ocenjujući da su srpski političari često inferiorni u odnosu na druge u regionu, Radun kaže da su naše vođe uvek u defanzivi u odnosu na hrvatske i muslimanske.
– Osim toga, oni su mnogo više posvećeni borbi za svoje nacionalne interese nego naši lideri. Stoga bi im, ako ne kao uzor, a ono barem kao opomena, mogli poslužiti primeri kako se drugi uporno i agresivno bore za svoje vitalne državne, nacionalne i ekonomske interese – ističe Radun, koji smatra da je uspešan lider onaj koji pravi realan kompromis između stranih pritisaka i interesa zajednice koju predstavlja.
Cvetićanin ocenjuje da na Balkanu prolazi vreme političara koje je „napravila” ulica i koji su jednim delom bili u institucijama sistema, a drugim delom su pripadali političkom podzemlju. Javnost se zasitila takvih „sirovih” tipova u politici, koji su se ponašali kao „slonovi u staklarskoj radnji” i od kojih je u prošlosti bilo samo štete, dodaje on. Sada Srbija i region traže dostojanstvene političare koji se neće ponašati na uličarski način – stoga političari koji pretenduju da dominiraju regionom, posebno u kontekstu evropeizacije našeg podneblja, moraće da poseduju retku kombinaciju obrazovanja i kulture, diplomatičnosti i odlučnosti, pragmatizma i razboritosti.
I Ivan Milošević ukazuje da je teško nasleđe devedesetih u Srbiji neverovatno uticalo na način kako političari razmišljaju i dejstvuju. Političari uče jedni od drugih, manje uspešni kopiraju modus operandi uspešnijih, objašnjava on i podseća da je tokom cele jedne decenije, nažalost, najuspešniji političar bio Slobodan Milošević.
– Način na koji je on vodio stranku i državu ostao je kao recept za političare naredne decenije. Suštinski, isti ljudi koji su glasali za SPS i danas donose pobedu na izborima. Glavni zadatak današnjeg političara jeste samo da prepozna u kojoj meri su se njihovi stavovi promenili usled poraza te politike i da im ponudi ono što žele. Od najmanje do najveće stranke, svi su kopirali SPS po strukturi, kadrovskoj politici i odnosima sa medijima. I danas su najpopularniji političari koji govore slične stvari kao Milošević i nude mešavinu socijalne pravde i umerenog nacionalizma – zaključuje Milošević i dodaje da će do smene u ponašanju verovatno doći tek u sledećoj generaciji, kako političara, tako i glasača.
Politika