Nameru da program „Srbija 2020” pretvori u nacionalni plan razvoja države, i to do kraja prvog kvartala 2011. godine, Boris Tadić će, sudeći po reakcijama relevantnijih stranaka, teško sprovesti u delo. Prema dokumentu, koji je 18. decembra predstavljen na skupštini Demokratske stranke, a koji je za Tadića nadstranački, predstavnici opozicije nemaju nimalo razumevanja, a ni neki od koalicionih partnera DS ne pokazuju preveliki entuzijazam u pogledu ostvarivanja ideja predsednika Tadića.
Šef države i lider DS je pre dva dana izrazio uverenje da će „Srbija 2020” postati nacionalni plan i da će svi društveni činioci dati trezveniji sud o njemu posle novogodišnjih i božićnih praznika. On, naime, očekuje ozbiljnu raspravu kako bi se taj dokument „unapredio, ako je moguće, novim sugestijama i rešenjima”.
Može li to zaista da bude dobra osnova za jednu širu javnu raspravu koja će izroditi opšteprihvaćen plan razvoja Srbije? I da li stranke ovaj dokument mogu da prihvate kao nadstranački? Ova pitanja su najviše, čini se, isprovocirala Dragana Todorovića, potpredsednika Srpske radikalne stranke: „Bože, bože, ima li nekoga u ovoj državi kome pada na pamet da nešto što su napravili Boris Tadić i DS stvarno može da bude nadstranačko i da ima neku trajnu vrednost. Od čega hoćete da počnem: od rekonstrukcije vlade, od dodele Nobelove nagrade, od rezolucije, od odluke MSP-a… Nemojte molim vas.”
U Socijalističkoj partiji Srbije su mnogo otvoreniji za saradnju. Ističući da unutar SPS-a nije bilo razgovora o ovom dokumentu i da ne postoji partijski stav o njemu, potpredsednica socijalista Dijana Vukomanović ipak odaje priznanje DS zbog „učinjenog napora da javnosti ponudi jedan pravac delovanja”.
„Spremni smo na javnu debatu i smatramo da je to jedan dobar inicijalni dokument za jednu širu javnu raspravu. SPS i kao koalicioni i kao strateški partner (samim tim što su i SPS i DS partije levice) otvoren je za svaku vrstu kritičkog razmatranja strategije razvoja Srbije. Mislim da je to jedini pravi način da Srbija postigne preko potreban proreformski i proevropski konsenzus, dakle da se što veći broj najrelevantnijih političkih stranaka uključi u razmatranje strategije razvoja Srbije, pa bila ona u predstojećem petogodišnjem ili desetogodišnjem periodu”, ističe naša sagovornica, ocenivši da je prioritet, ipak, prvih pet godina, odnosno naredni mandat.
I funkcioner G17 plus Vlajko Senić smatra da je strategija za narednih 10 godina važna, ali je sada, kako naglašava, prioritet realizacija tekućih projekata i ispunjavanje obećanja zbog kojih su im građani dali podršku na izborima 2008. godine. A, kako dodaje, dobar je svaki plan koji nudi rešenje nezaposlenosti i rast BDP-a.
Naprednjaci i narodnjaci su, kao i radikali, kritički raspoloženi prema planu „Srbija 2020”. Za Srpsku naprednu stranku je to, kako ističe Marko Đurić, član Glavnog odbora SNS-a, tek spisak udvostručenih neispunjenih obećanja vlasti iz 2008. „Promene ne mogu doneti oni zbog kojih su promene neophodne. Umesto novih obećanja bez pokrića, vreme je da režim preuzme odgovornost za rezultate svoje politike, čije su domete iskusili svi građani”, kaže Đurić.
Da bi jedan dokument postao nacionalni plan, on mora da promoviše državne, a ne uskopartijske interese kao što to čini DS, ocenjuje Petar Petković, portparol Demokratske stranke Srbije, čiji je lider Vojislav Koštunica u nedavnom intervjuu ocenio da je ovaj dokument „praznjikav, ako ne i potpuno prazan”. Petković dodaje: „Vlast koja obećava bolji život tek za deset godina, a čiji je učinak za dve i po godine bio više nego porazan, Srbiji ništa dobro ne može doneti”.
Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović je ubrzo po obelodanjivanju ovog dokumenta ocenio da je ideja političkih i ekonomskih reformi „Srbija 2020” osuđena na političku propast. „Banalno je i neodgovorno prema razočaranom društvu da se kreiranje budućnosti i predlozi koji bi trebalo da definišu naše živote u narednih 10 godina pišu daleko od javnosti, javno svode na nekoliko gromoglasnih parola, zaobilaze parlament i one na koje se odnose”, rekao je tada Jovanović, navodeći, pored ostalog, da prvo moramo da preživimo 2011. godinu da bismo menjali Srbiju do 2020.
Politički analitičari Miodrag Radojević i Đorđe Vukadinović saglasni su da nema gotovo nikakve šanse da Tadićev plan dobije opštu podršku. Taj plan će podržati samo oni koji inače podržavaju predsednika Tadića – kako među političkim partijama, tako i u drugim društvenim strukturama.
„Ništa nije sporno što predsednik republike pokušava da napravi konsenzus i dobro je što postoji jedan takav dokument strateškog karaktera. On predstavlja dobru polaznu osnovu za raspravu o strateškim pravcima razvoja Srbije za deset godina. Podrška ovom programu zavisiće i od kampanje predsednika za usvajanje tog dokumenta”, smatra Miodrag Radojević iz Instituta za političke studije. Prema njegovom mišljenju, to će biti deo buduće predizborne kampanje, a Tadić će ići i na kartu dobijanja podrške civilnog društva i možda će se više obraćati građanima nego samim političkim strankama.
Ne ulazeći u sadržaj plana koji je, prema njegovim rečima, više-manje spisak lepih želja protiv kojih malo ko može imati nešto protiv, urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović kaže da je „poenta” da se plan ne predlaže kao stranački ako se želi konsenzus u vezi s njim. „Pošto su kod nas i tržište i ministarstva i intelektualni resursi stranački izdeljeni, onda je iluzorno očekivati da bi plan mogao imati drugačiju sudbinu. A da se ozbiljno mislilo da se oko njega okupe sve snage, ’pakovanje’ bi bilo drugačije. To može da bude samo predlog DS na koji bi se onda i drugi planovi nadovezivali i zajedno se tražila neka strategija”, ocenjuje Vukadinović.
Politika