Na tom talasu najavljena je i knjiga Emira Kusturice „Smrt je neprovjerena glasina“, koju nude Novosti iz Beograda. U jednom razgovoru sa piscem koji više ne krije svoje ime i prezime, a pokušao je da uhvati novi koren i prozove se Nemanja – to se označava kao trač u koji se ne može verovati. U knjigama ove vrste, prvi problem je žanrovske prirode – reklo bi se da je ovaj roman poznatog filmskog reditelja zaista roman, ali u tkivu teksta i u „pismu“ ne prepoznaje se ništa od romana. Stiče se utisak da je reč o jednoj vrsti memoara, ili autobiografske proze, ali se i tu mora zastati. Osećajući ovaj problem, i sam je pisac u pristupu ponudio ključ za čitanje ove proze: „Kao što sam u filmu predstavljao prošlost, isto sam činio i u životu.“ Malo dalje, ovaj ključ je preciznije određen: „Čovjek je sklon zaboravu, a tehnika zaboravljanja vremenom postaje presudna ljudska vještina“. Tako ovde otpada i mogućnost tumačenja neke vrste memoara. Ovo pisac čini kako bi pobedio navodno zaborav, i bira neku prošlost „da zaborav ne postane običan kontejner“.
Možda stvar i nije u žanru, jer ovo su sećanja koja je pisac stilizovao tako vešto da se zapravo sećanja sasvim oslobodio.
Iskazi u romanu kreću se od floskula o pijanom B. N. Jeljcinu, koji uništava Rusiju, do Sarajeva i nekakvih sporova sa Hrvatskom koja je dobila veću autonomiju od Srbije. Pisac veruje da će u ovih 17 priča ponuditi ono što je važno da se razume „druga polovina 20. i prve decenije 21. veka“. Sve se priče završavaju nekim prepoznatljivim retorskim lajt-motivom – gde sam tu ja? Sigurno je ovaj pisac uskočio u roman, kao što je uskočio u dnevnu politiku. Iz njegovih sećanja izbrisano je hiljadu dana i noći Sarajeva pod opsadom, a nema ni Srebrenice, jer ima samo onoga što je pisac izabrao iz sećanja, tako da se ovde i roman i memoari pretvaraju u neku vrstu neproverenih glasina koje pisac popunjava floskulama. U tkivu ovih sećanja brižljivo su uklonjeni tragovi devedesetih godina, pa se piščevi susreti sa Alijom Izetbegovićem i Miloševićem – dati u jednoj vrsti naknadnog izbora prošlosti – pretvaraju u jeftinu feljtonistiku, dostojnu nekih večernjih novosti. Verovatno zbunjen ovim odjekom svoga dela, pisac pokušava da u pogovoru, preko intervjua prikaže neku vrstu svoje primenjene poetike romana. Njemu je Matija Bećković „jednostavno biblijska ličnost“, jer on je Jovan Zlatousti i utoliko njegova pojava, kao i sve pojave ovde, nije verifikovana u meri u kojoj to zaslužuje. Tu je i Vuk Jeremić, koji mu je blizak sa svojim konzervativnim idejama, mada pisac nedvosmisleno kaže da očekuje Nobelovu nagradu. Tu je i floskula Matije Bećkovića – uze mu je Ljosa isped nosa. Ovo je zapravo politički roman trača sa tezom koja deluje kao proteza, da se dokaže kako je rat bio bolji, pa čak i to da rata uopšte nije bilo. Bez daha za građenje proznih iskaza, i bez smisla za tekst moderne proze, ovaj Emir nudi politički trač u koji se sigurno ne može verovati.
Dok se ne oglase kritičari, ova se proza mora uzimati kao nepotvrđena činjenica.
Zapisi iz palanke
Preuzeto sa prijateljskog portala Peščanik.net