Godinama je među najozbiljnijim kandidatima za Nobelovu nagradu, a prošlog meseca mu je uručena Velika nagrada frankfurtskog sajma za mir). Izraelski pisac David Grosman (1954, Jerusalim) u poslednje vreme u žiži je zbog međunarodnog uspeha svog novogromana „Do kraja zemlje“. Ovo delo koje je na sajtu „Amazona“ proglašeno knjigom septembra, uoči Beogradskog sajma knjiga,pojavilo se i na srpskom u prevodu Davida Albaharija, u izdavačkoj kući „Arhipelag“. Knjizi koja opisuje sudbinu porodice vojnika u bliskoistočnom konfliktu sa kojim Izraelci žive decenijama, život je dopisao najpotresniji epilog: Grosmanov mlađi sin Uri, pri kraju služenja vojnog roka, poginuo je u poslednjim satima izraelsko-libanskog sukoba, 2006, spasavajući drugove iz pogođenog tenka.
Sa Grosmanom smo razgovarali telefonom, u predahu između njegovih američkih i evropskih turneja.
Junakinja romana „Do kraja zemlje” je Ora, majka vojnika, koja sve vreme beži od mogućih loših vesti sa ratišta gde sin odlazi dobrovoljno, dan nakon što je odslužio vojni rok. Zašto ste glavnu ulogu u priči o ratu poverili ženi?
To je bilo neizbežno jer je dobar deo knjige o životu porodice i malim trenucima u kojima se oblikuje neko ljudsko biće i njegov život. Majka ima jači primalni kontakt s detetom, koji se stvara još dok ga nosi u stomaku: čitao sam u nekom naučnom časopisu da svaka žena koja je bila trudna čitavog života zadržava u telu neke ćelije embriona, fetusa. Zato je ona odanija svom sinu nego vojsci, vladi i ratu. Žene su, osećam i skeptičnije prema velikim sistemima – vladi, vojsci – koje su muškarci stvarali tokom istorije i koji na neki čudan, iskrivljen način više pružaju muškarcima, čak iako oni više ginu u njima. Zato mi je bila potrebna ona, Ora.
Ora traži spas u bekstvu. Je li to njena slabost, ili snaga?
I jedno i drugo. Ona beži, ali to nije samo bekstvo, ona nije eskapista, jer ipak čini nešto aktivno. Šta joj preostaje? Ne može sprečiti sina da ode u kampanju. Obučen je za to, svi drugovi su mu tamo, muškarac je, želi da bude deo te „igre”. U tome je, u isto vreme, njena snaga – ona pruža čudan, adekvatan otpor u mislima, a opet ne ostaje pasivna i bezosećajna. Ne znamo hoće li uspeti da spaseživot svom sinu Oferu, ali, u svakom slučaju ona svog bivšeg prijatelja, Avrama, vraća u život tokom tog lutanja.
Ali ni bekstvo nije večito, ona se na kraju ipak mora vratiti…
To ne znamo, hteo sam da ostavim knjigu otvorenom kako bi svaki čitalac izabrao svoj kraj priče. I ja nagađam da će se vratiti, ali, to je neka vrsta „magijskog“ delovanja, koje deluje čudno, ali kad vam se neka strašna opasnost nadvije nad glavom vi ponekad činite nezamislive stvari koje deluju iracionalno. Ali šta je racionalno u toj situaciji: sedeti kod kuće i čekati glasonoše da vam saopšte vest o smrti? Ona samo čini nešto vrlo, vrlo ekstremno u vrlo ekstremnoj situaciji.
U pustoši Galileje, gde oni lutaju, nema drugih tragova istorije, osim grobova vojnika stradalih u skorašnjim sukobima…
To nije pustinja, Galileja je najlepši pejzaž u Izraelu, s mnogo zelenila i rastinja, i taj kraj nije bez istorije, ima u njemu tragova i jevrejske istorije kao i one Bliskog istoka i istorije čovečanstva. Ali ja sam izabrao da govorim samo o modernoj istoriji, od nastanka države Izrael, podignute na hiljadama grobova izginulih vojnika. Izrael je zemlja najizloženija sukobima, sudeći po spomenicima poginulim u tim bitkama, što je razumljivo – mala zemlja, a toliki su pali za njenu stvar.
Ljubavni trougao oko kog se plete zaplet kritičari su uporedili sa kultnim Trifoovim filmom „Žil i Džim“, a Oru sa Anom Karenjinom i madam Bovari. Da li su u pravu?
Književnost je puna ljubavnih trouglova i svaki pisac piše ih na svoj način. „Žil i Džim“, iako volim taj film, nije bio moj izvor inspiracije. Uvek se zastidim kad me uporede sa velikim piscima, mada shvatam potrebu da se pisci upoređuju. Ta vrsta komplimenta uvek je dobrodošla, ali na kraju krajeva, ipak sedite sami za pisaćim stolom četiri i po godine pokušavajući da budete samo svoji.
Upečatljiv epizodni lik je Palestinac, taksista, koji koristi Oru da usred noći pored vojnih punktova u Jerusalimu preveze bolesnog arapskog dečaka u ilegalnu bolnicu za Palestince. Da li ste bili na takvim mestima, ili ste ih izmislili?
I bio sam, i izmišljao, pokušavam da shvatim našu stvarnost kroz različite tačke gledišta, to je jedini način da je razumete; jer, u situacijama nasilja uvek ste u iskušenju da je vidite samo iz svog ugla, ali u tom slučaju nemate dodir s tom stvarnošću, već sa vlastitim košmarima i onim što želite da vidite i niste kadri da se suočite sa stvarnošću
Vaša junakinja u jednom trenutku pomišlja da bi kod tih očajnih palestinskih izbeglica i sama mogla da traži „politički azil?“
Jevreji, koji su tokom cele svoje istorije bili izbeglice, morali bi da imaju razumevanja za sličnu tragediju drugih ljudi. Ali, budući u sukobu s Palestincima, mi ne želimo da razumemo jad i bedu njihovog izbeglištva. Iako bi, u svakoj drugoj normalnoj situaciji, naša instinktivna reakcija bila da se identifikujemo i saosećamo sa njihovom sudbinom. Orina snaga je u tome što je u stanju sve to da oseti, i zato ona ponekad deluje kao desničar, a ponekad kao krajnji levičar. Izraelska publika je s uzbuđenjem reagovala na ovaj roman. Mislim da je to zbog toga što Ora pomaže da izađemo iz okvira kategoričnih političkih stavova i da se slobodno krećemo između različitih tačaka gledišta, da dodirnemo stvarnost u svim nijansama, da ne budemo ni previše zaštitnički, ni previše izolovani. Ta priča dopušta, najpre meni, a možda i ponekim čitaocima, da povratimo svoju individualnost, da ne budemo samo marionete situacije.
Decenijama ste mirovni aktivista. Pre više od dve decenije bili ste otpušteni jer niste hteli da na radiju ne objavite vest o formiranju Palestinske države, nedavno, na jednom od mirovnih protesta, policija Vas je napala… Nazirete li rešenje za kraj sukoba Palestinaca i Izraelaca?
Većina ljudi je protiv rata, ali istovremeno, većina i u Izraelu i u Palestini, više ne veruje u opciju mira. A kad ne verujete u to, onda gubite rat i postajete žrtva tog rata. Nisam naivni optimista, ja sam realista, mislim da su prepreke ogromne i da postaju sve veće i veće. A ipak, ne vidim drugog rešenja koje će nama i našim susedima Palestincima garantovati život, osim mira i podele teritorije između Izraela i Palestine i stvaranja nezavisne palestinske države. Istrajavam u borbi za mir, čak i kad sam očajan, mislim da je važno makar samo podsećati ljude da alternativa postoji, jer većina u to ne veruje. To činim i kroz politički angažman, i putem svojih knjiga. Zato je ova knjiga neočekivano šokirala Izraelce, jer su iz nje shvatili koliko nas taj rat košta i da svi plaćamo u toj situaciji rata, očaja, žrtvama koje podnosimo svako na vlastitom polju.
Rat je uglavnom bio tema vaših publicističkih a ne proznih knjiga, zašto ste to sada prebacili u lepu književnost, je li ona ubedljivija od usamljene mirovnjačke borbe?
Ne to nije tema iz moje publicistike, to je tema iz moje stvarnosti,a pisci pišu o svojoj stvarnosti, pa i ja. Pišem o onom što pokušavam da razumem,a jedini način da razumem jeste kroz priču koju pričam. Uvek sam se na neki način bavio tim konfliktom, počev od mog romana „Osmeh jagnjeta“, 1973, prvog romana ikad napisanog o tom sukobu, napisanog 16 godina posle okupacije,a nije ih mnogo o tome napisano ni sledećih decenija. Nisam uvek direktno pisao o toj temi naše stvarnosti, jer sam uvek tražio dobru priču i osećao sam da je već mnogo toga što je rečeno postalo kliše, a ja nisam želeo da pišem klišee, nego i o drugim stvarima. Život je kratak i hteo sam da pišem o bračnom životu, ljubomori i seksu, o podizanju dece…
Podizanje dece u zoni konflikta vidimo i kroz lik Momika, iz Vašeg romana „Vidi pod: ljubav“,opsednutogtraženjem čudovišne „nacističke zveri“ u svom podrumu, kojuodrasli spominju… I Orin sin kao dete sabira brojeve stanovnika okolnih „neprijateljskih zemalja“, računa koliko to Izrael ima neprijatelja?
Da, deca ovde odrastaju sa tim saznanjima, ali, na čudan način, bili biste iznenađeni atmosferom koja vlada među mladima u Izraelu. Možda zbog tog egzistencijalnog straha, vrlo su široki, energični i puni oduševljenja, prosto cvetaju, pozorišna, književna i muzička scena su neverovatno bogate kod nas u Izraelu, to je jedna od naših protivrečnosti, koju je teško razlučiti,a koja ga čini tako fascinantnim mestom…
Ide se u pozorište, uprkos bombašima samoubicama koji po povratku iz njega možda vrebaju naokolo?
Vi u Srbiji to najbolje znate iz iskustava vašeg bombardovanja. Zato ne pišem samo o ratu, očajanju, već o punoći življenja, i to je u središtu moje knjige, punoća života, i podjednaka porcija egzistencijalnog straha, one idu zajedno, ne možete imati samo jednu od njih.
Citiramo Oru: „Ovo je moja zemlja. Nemamgde da odem, ali, u isto vreme, ova zemlja nema šanse.“ Slažete li se s njom?
Samo delimično. Mesto gde živim je moj dom i moj mirovni angažman u potpunosti je posvećen tome da Izrael na kraju postane pravi dom našem narodu, prava otadžbina, sada to još nije, biće kad bude uspostavljen mir. S drugom polovinom njenog iskaza se ne slažem, on odražava nešto konkretno: Izrael je u opasnosti, nekad je to opasnost iznutra, nekad Iran, a ipak, ukoliko budemo razmišljali kao Ora, postaćemo pasivne mete i nećemo moći da se iščupamo iz svega toga. Verujem da manevarski prostor postoji, da možemo da poboljšamo stvar, kroz proces dijaloga. Tako što ćemo obnoviti mirovni proces, pregovarati… ima mnogo načina, mi ni jedan ne pokušavamo. Samo se nadamo da će, nekako, opasnost nestati sama od sebe. Neće nestati, moramo sami to da pokrenemo.
Pišući ovu knjigu hteli ste, kao kakvim činima, da zaštitite svoje sinove, regrute, od tragedije. I kad se tragedija desila, a Vaš život postao izložen javnosti „kao otvorena rana“, kako ste rekli, kako ste se osećali pred tom sličnošću između stvarnosti i knjige, pred raskorakom između nade i ishoda nadanja?
Kada sam pisao s tom nadom, nikad nisam pomišljao da reči mogu da zaštite život od projektila ili metka. Bio sam poput moje junakinje Ore i njenih nada. Osećao sam da treba da budem uz svoje sinove što više mogu. To je jedan od razloga što sam napisao ovu knjigu. Mnogo je roditelja u Izraelu koji su propatili ono što smo moja porodica i ja propatili, a nisu napisali ovakvu knjigu. To je naša stvarnost, živimo strepeći za svoju decu, ponekad za nas same. To je izraelska protivrečnost: duboki egzistencijalni strah i duboka žudnja za životom, život pod visokim naponom. Ova knjiga odslikava obe stvari. To što se meni desilo, gotovo da je nebitno za samu priču. A opet, ne kažem da je nebitno. Taj aspekt života u Izraelu daje još jednu dimenziju ovoj knjizi. Ali knjigu treba čitati kao umetničko delo: kroz pedeset godina, kad se niko na svetu ne bude sećao ko sam ja bio, ljudi će ovu knjigu čitati kao roman, kao priču.
Ova knjiga je, ipak, spasla Vas, pružila Vam utočište od tragedije, kada se ona desila, nastavili ste da pišete. Nije bilo drugog izbora?
To je moj život. To je moj način da nastavim da živim. Vratiti se priči, kreirati likove, zamišljati situacije, udahnjivati život likovima… To što sam učinio bio je način da ponovo izaberem život. Za mene je pisanje oduvek bilo način da razumem ono što mi se dešava, pa je tako bilo i u ovoj situaciji, da ponovo pronađem svoje mesto, nakon što je moj svet uništen. Da, bio je to način da ponovo izgradim sebi dom.
Kad god smo dosad razgovarali, Vi i ja, u poslednjih petnaest godina, tema je bio konflikt, pečat koji on ostavlja na živote običnih ljudi. O čemu sada pišete, hoćemo li, sledeći put, promeniti temu?
Ne mogu da otkrijem temu: više od godinu dana radim na nečemu što ne znam ni sam kako da opišem, kao knjigu ili kao tvorevinu, jer je to kombinacija proze, teatra, poezije, i to poezije u velikoj meri. Prvi put pišem pesme. To je jezik kojim moja knjiga želi da bude napisana, ovog puta.