Teško da će nam biti bolje, lako da će nam biti još gore. Izgleda da opet neće da raste ono što treba da raste. Ako bude ponovo neka koalicija koja nas je usrećivala od prošlih opštih izbora, onda to zaista podseća na test inteligencije koji je napravio Albert Ajnštajn, tvrdeći da 98% ljudi nije u stanju da ga reši. Za ovu priliku i za još neupućene u ovaj test, akteri su prilagođeni prilikama u miloj nam državi gde, takođe, samo 2% onih u samom vrhu koalicije zna odgovor, ali samo zato što su scenaristi koji dramu pišu tako što se sve podređuju njenom kraju. Dakle, prvo kraj, a onda se konstruiše zaplet.
Činjenice:
1. Imate 5 kuća u 5 različitih boja.
2. U svakoj kući živi persona druge nacionalnosti.
3. Tih 5 persona piju posebna pića, puše određene cigare i drže različite ljubimce.
4. Niko nema istog ljubimca i ne puši iste cigare, niti pije isto piće.
Podaci:
1. SNSD živi u crvenoj kući.
2. HDZ 1990 drži psa.
3. SBiH pije čaj.
4. Zelena kuća je levo od bele kuće.
5. Vlasnik zelene kuće pije kafu.
6. Persona koja puši “Pall-Mall” gaji ptice.
7. Vlasnik žute kuće puši “Dunhil”.
8. Čovek koji živi u kući u centru pije mleko.
9. HDZ živi u prvoj kući.
10. Čovek koji puši “Blend” živi pored onog koji drži mačku.
11. Onaj koji drži konje živi pored onog koji puši “Dunhil”.
12. Vlasnik koji puši “Blue Master” pije pivo.
13. SDA puši “Prince”.
14. HDZ živi pored plave kuće.
15. Čovek koji puši “Blend” ima suseda koji pije vodu.
PITANJE: KO GAJI RIBE ? Postoji samo jedno rešenje koje zadovoljava sve nabrojane uslove.
Naravno, čitaocima neće biti teško da pronađu odgovor negde na internetu i da se tako pred sobom svrstaju među onih 2% sa pristojnim IQ. Ali, oni koji stalno dozvoljavaju da ih se laže i da im se servira gotov odgovor, spremni su da i o sebi misle sve najbolje bez pokrića.
Za ovu prigodu osvrnula bih se samo na strane investicije kojih su puni programi, rezolucije, deklaracije, principi, ciljevi, a o javnim izjavama da ne govorim. Ma, nisu milioni u pitanju, već milijarde. Gde su do sada, samo se pitam, i šta je to doprinelo da ovde mahom dolaze prevaranti, firme pred stečajem i ovi iz susedstva kad zafali publiciteta u kampanji. U praksi sam, naravno, morala da izučavam i ono što se zove politički rizik i kako su firme, za koje sam nekada radila, procenjivale nivo tog rizika.
Više se posla i investicija dešava u zemljama gde je opasnost i po fizičku bezbednost daleko veća nego kod nas, a mi se hvalimo da nijedan vojnik mirovnih snaga nije stradao, osim u saobraćajnim nesrećama. Te strane firme koje procenjuju politički rizik imaju drugačije aršine nego što mi mislimo. Coca Cola, na primer, prodaje svoje proizvode na najopasnijim mestima na svetu. Kazahstan je pre nekoliko godina smatran kao zemlja sa najvećim političkim rizikom na svetu i reklo bi se da nije vredno poslovati sa njima. Ali, u isto vreme, jedna multinacionalna kompanija, čija specijalnost su potrošačke robe, imala je 120 zaposlenih u Almaty (Alma Ata) i u tri godine udvostručili su posao. Mnogo je primera kompanija koje ulažu u objekte na najopasnijim mestima. Kada je Coca Cola izgradila pogon u Angoli, pobunjenici su još napadali vladine jedinice.
Međutim, većina kompanija smatra da su mnogo opasniji oni politički rizici koji se ne manifestuju u tako „jednostavnim“ oblicima kao što su pobune, ratna dejstva i slično. U istraživanje takvih rizika potrebno je mnogo investirati – i vremena i novca. Kompanije koje ih ignorišu kasnije se suoče sa vrlo neprijatnim i skupim iznenađenjima.
Diskriminacija u korist omiljenih lokalnih preduzeća
Na primer, jedna poznata industrija piva investirala je više od sto miliona eura u Češkoj, a onda se suočili sa gubicima. Lokalne pivare su snižavale cene znajući da će im vlada subvencijama nadoknaditi gubitke. Stranom investitoru je, međutim, rečeno da su one ukinute. Ili, slučaj kompanije koja je otvorila firmu sa ciljem da napravi mrežu benzinskih pumpi. Strategija je bila da se uvozi visokokvalitetan benzin, jer je onaj proizveden u domaćoj rafineriji bio lošeg kvaliteta i vremenom uništavao motor automobila. Nakon što su uložili znatna sredstva, vlada je pod „pritiskom“ (i novčanim) uvela kontrolu kvaliteta uvoznog benzina, a cena dobijanja uverenja je bila tako visoka da strani investitor nije mogao da konkuriše cenom i povukao se.
Ovo su samo neki primeri sprege vlade sa podobnim i omiljenim firmama. Odnos između specijalnih interesnih grupa i vlade može da se manifestuje u raznim oblicima i istraživanje ovakvih rizika zaista zahteva dosta truda i sredstava kako bi se ukalkulisali rizici.
Autokratski režimi i politička korektnost
Koliko je rizično poslovati sa autokratskim režimima ili, čak, diktatorskim, zavisi od toga da li taj režim ima podršku Zapada. Poslovanje sa Suhartovim režimom, recimo, u Indoneziji donelo je znatan profit investitorima.
Iskrenost vlade
Po pravilu, kompanije bi morale da budu bar malo skeptične prema obećanjima vladajuće strukture. Dešava se da ih namerno dovode u zabludu, ali i da budu iskrene u svojim namerama, samo što to ne mogu sprovesti. Najbolje što investotor može da uradi je da ispita kredibilitet preispitujući prošla obećanja i poslove, te da prouči trenutno stanje i odnose političkih struktura. Čak i u zemljama gde istorijat kaže da vlada ispunjava obećanja i poštuje dogovor/ugovor, „tim za vanjske odnose“ mora vršiti pritisak kako bi se postigle željene promene i izvršilo obećano.
Ekonomska kriza ne mora nužno biti pogubna za poslovanje
Loša i neefikasna politika doprinosi da se produbi ekonomska kriza i frustracije u firmama. Ali, mnoge firme (naravno, nikad javno) vole ekonomsku krizu i uglavnom se radi o firmama koje proizvode lokalno i izvoze, sada jeftiniju robu, u razvijene zemlje.
Poštovati snagu lokalne vlasti
Opštinske strukture su izuzetno važne za uspešno poslovanje, nekad čak i više od državne.
Sigurnost imovine
Rizik eksproprijacije i nacionalizacije je sve manji u svetu. Ali, ne može se do kraja zanemariti, jer u očajnim vremenima vlada poseže za očajnim merama.
Trgovinske barijere
Trgovinske barijere su sigurno manje nego prethodnih decenija, ali su se pojavile one teže vidljive – necarinske. Klasičan primer necarinske barijere u razvijenom svetu je kada je Francuska, u pokušaju da oteža ili zaustavi uvoz video-rekordera iz Japana, odredila da se njihovo carinjenje može vršiti samo u jednom malom pograničnom mestu.
Znaci da bi se protekcionizam u ovom obliku mogao pojaviti su povećali minus na državnom računu, rastući deficit spoljnotrgovinske razmene, itd.
Kontrola cena, neefikasnost javne administracije ili birokratije, neefikasna vlada, korupcija (indeks percepcije korupcije)… Sve su to činioci koji se procenjuju u sklopu političkog rizika i određuju vredi li investirati ili će biti skuplja pita od tepsije.
Sad se vraćam na početak teksta. U onoj slagalici ko s kim, ko protiv koga, ko će kako, kako ko vidi državu, forsiranje mog na uštrb njihovog, kao subvencija, kao stimulacija, kriziranja, forsiranja, inaćenja, referendumisanja, otcepljenja…koliki je faktor političkog rizika u državi koja ima četiri miliona stanovnika, iscepkanu privredu, konfrontaciju lokalnog sa višim nivoima vlasti, 40% nezaposlenih, deficit svega, a najviše pameti i znanja, a suficit potrebe da se ništa ne uradi za opšte, a sve za lično?! Evo, i da se zemlja podeli, RS izglasa nezavisnost, pita li se ko kakve i koje će to kompanije doći? Ko će zaista profitirati na tome? Narod?! Grohotom da se nasmejem!
Imam potrebu da i ovaj tekst završim sa dva citata: „Sve su države veštačke tvorevine, nijedna ne raste na grani, sve tvore ljudi i od toga zavisi kakve će one biti” (Mihajlo Mihajlov) i „Mi robujemo teritorijalnom principu, a ravnodušni smo prema propadanju ljudi koji čine narod. Arogantno odbijanje kompromisa uvek je povećavalo cenu koju smo morali plaćati.“ (Latinka Perović).