Države u kojima je intenzitet ratnih sukoba bio manji, bolje podnose nasleđe ratnih nemira, dok bivše jugoslovenske republike u kojima se razvila snažna percepcija pobednika, kao što su Slovenija i Hrvatska, lakše konstruišu i neguju svoju istorijsku naraciju, kaže u komentaru za Dojče vele Denis Grac, doktor političkih nauka i član sarajevskog Alumni centra za interdisciplinarne postdiplomske studije.
„Činjenica da se Hrvatska sama oslobodila i izvojevala najupečatljiviju vojnu pobedu za vreme jugoslovenskih ratova iz 90-ih uveliko utiče na odnos vlasti i društva prema ratu i ratnim ranama. U takvoj atmosferi lakše je podneti, ali i potisnuti ratne zločine koji su bili propratna pojava svih ratnih sukoba na prostoru bivše SFRJ“, kaže Grac.
On naglašava da u državama u kojima su ratni zločini počinjeni u velikom obimu i sistemski, kao svrha i metoda realizovanja ratnih ciljeva (stvaranje etnički homogenih republika, genocid nad Bošnjacima u Bosni i Hercegovini) još nema konsenzusa o načinu na koji društvo mora da se nosi sa krvavom prošlošću.
Saradnja je neminovna, ako se želi u EU
Uprkos ratnim ranama, bivše jugoslovenske republike teže Evropskoj uniji, a procesi evropskih integracija nalažu međusobnu saradnju čije se konture naziru tek izborom Ive Josipovića za hrvatskog predsednika. „Veliki iskorak je saradnja u oblasti pravosuđa, posebno u borbi protiv prekograničnog kriminala, u čemu prednjače Hrvatska i Srbija“, kaže politička analitičarka iz Banjaluke Tanja Topić.
„Hrvatska je sve prevode potrebne za ulazak u Evropsku uniju, u delu usklađivanja zakona i propisa, dala BiH i Srbiji, što je velikodušan i dobar gest“, kaže Topićeva. Upozorava, međutim, da se najveći problemi u normalizaciji odnosa vežu za BiH. „Svaki iskorak koji se napravi u ovom pravcu, posebno na relaciji BiH – Srbija biva dočekan na nož i opterećen je frustracijama“, ističe Tanja Topić, podsećajući na reakcije u Republici Srpskoj nakon Istanbulske deklaracije.
„Saradnje uopšte nema među onim državama koje još nisu uspostavile diplomatske odnose (Kosovo i Srbija) ili čiji odnosi su još uvek opterećeni ratom i njihovim ulogama u njemu (Srbija i Bosna i Hercegovina), posebno u pogledu priznanja ratne odštete, organizovanja agresije, preuzimanja odgovornosti za počinjene ratne zločine, međusobna izručenja optuženih i osumnjičenih te u pogledu hapšenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića“, ističe dr Denis Grac.
Nacionalističke politike otežavaju evropske procese
Grac smatra da su nacionalističke stranke glavni faktori opstrukcije napretka u međunacionalnim i međudržavnim odnosima jer nacionalisti „nisu samo katalizatori ratnih sukoba u regionu već i njihovi agregati“. „To je posebno vidljivo u postdejtonskoj BiH, u kojoj upravo nacionalističke stranke svojom izraženo destruktivnom i šovinističkom politikom onemogućavaju prevazilaženje krize i opštedruštveni napredak“, kaže Grac.
Grac tvrdi da je saradnja država nastalih raspadom SFRJ moguća i bez podsticaja (ili prisile) međunarodne zajednice. „Mi nismo samo bili žitelji jedne države, već smo delili i zajedničku kulturu, jezik, pa i pogled na svet. Naša društva su duboko isprepletena, sudbinama, potrebama pa i zajedničkom prošlošću. Bez da prizivam neku staru, sentimentalnu Jugoslaviju, ja se još uvek bilo gde u bivšoj SFRJ osećam dobrodošlim“, kaže Grac.
Više objekat, nego subjekat međunarodne politike
Dr Miloš Šolaja, direktor banjalučkog Centra za međunarodne odnose, smatra da je snažnija regionalna saradnja opterećena „razlikama u političkoj i ekonomskoj razvijenosti s kojima se u ušlo u postsocijalističku tradiciju, ratovima koji su unazadili ekonomsku i socijalnu razvojnu osnovu, nepoštovanjem prava i političkog sistema i korupcijom“.
Upozorava da su regionalne inicijative „znatno formalizovane, sa slabim infrastrukturama, nedosledno sprovedene ili loše finansijski podržane zbog čega nisu naročito efikasne“. Šolaja takođe veruje da se „kroz delovanje regionalnih inicijativa ogleda i uticaj međunarodnih aktera politike, velikih sila i neposrednih suseda što je uticalo na promenu fokusa postavljenih ciljeva i umanjilo intenzitet saradnje“.
Direktor banjalučkog Centra za međunarodne odnose misli da su zemlje u regionu više objekat nego subjekat međunarodne politike. „Zato su procesi poput predizbornog jačanja nacionalnih osećanja, formalizacije borbe s kriminalom i korupcijom i nedosledni razvojni koncepti omogućili starim političkim elitama održavanje na vlasti, ali i stvaranje privida pred međunarodnom zajednicom o jačoj regionalnoj saradnji“, kaže Šolaja.
On dodaje da globalni ekonomski problemi i globalni politički odnosi više nisu toliko pogodan ambijent za lokalne političko-ekonomske manipulacije, pa je realno očekivati da taj pritisak podstakne i unapređenje saradnje. Nekih naznaka ima, kaže direktor banjalučkog Centra za međunarodne odnose, dodajući kako je neophodno snažnije angažovanje socijalne energije što neće ići lako u državama koje ne neguju vrednosti političke filozofije i liberalne demokratije.
Tekst preuzet sa portala www.dw-world.de