Obećanje u politici je ono pomoću čega treba da se procenjuje političar ili politička partija. Ako su obećanja nerealna, onda je na sceni ili neznanje ili ludost. I jedno i drugo vode velikoj šteti, ali i otvaranju loših ili opasnih stanja i sukoba u društvu i državi. Ako su obećanja lažna, onda je na delu prevara koja vodi ka apatiji i nemoći ili ogorčenju građana. Zato treba obrazovati građane, ali i one koji konkurišu za učešće u vlasti, da mogu u potpunosti da sagledaju značenje obećanja i njegov značaj za politički život. Ako se obećanja ne izvršavaju, treba da znaju da ih čekaju sledeći izbori, ali i kazna za štetu zbog izneveravanja obećanja. Odgovorni političari su oni koji poseduju znanje, sposobnost, veštine i razboritost da to što su obećali ostvare. Ako se u međuvremenu izmene okolnosti, koje nisu mogle da budu predviđene, onda su oni spremni da se suoče s ponudom ostavke, koju će građani usvojiti ili im zbog izmenjenih okolnosti pružiti šansu da obećanja koriguju.
Greška u politici se ne može praštati, odnosno ne postoji pravo na grešku u politici. Naravno, pravo pojedinaca na grešku jedno je od najelementarnijih. Svako ima pravo da greši na svoj račun i u okviru svog života. Ako se ono ukida i uvodi stanje bezgrešnosti, u zajednici nema ljudi već samo svetaca ili podlaca. Često se iza čistunskih i moralizatorskih imperativa kriju zle namere. To pravo, međutim, koje važi za pojedinca i njegov život, ne može se prihvatiti u politici. Niko nikoga ne sme prisiliti da se kandiduje za političku funkciju. Kandidatura je stvar ličnog izbora. Ako je to neko izabrao, onda treba da zna da njegove greške u politici snose i drugi. Zbog toga se greška odmah mora namiriti – ako nije izazvala posledice ostavkom, a ako jeste, prekršajno ili krivično, zavisno od prirode greške. Prema tome, kad počnu da greše (iz neznanja, zablude, pogrešne procene ili namerno) oni treba odmah da podnesu ostavku (lični moralni čin) dok greška još nije izazvala posledice, a u slučaju da je greška izazvala loše posledice, da odgovaraju prema veličini štete – prekršajno ili krivično. Kada su u državi dobri zakoni i mehanizmi za njihovo funkcionisanje, greške se odmah uočavaju i kažnjavaju. Na taj način, one se preventivno smanjuju na najmanju moguću meru. Uvek će se u političkom životu grešiti, ali reč je o tome da se greške brzo uoče, da su pod kontrolom i da oni koji ih počine budu kažnjeni.
U politici podjednako treba uzimati u obzir i sitnice i krupne strateške poduhvate. Kada se sitnice zanemare, ili se propuštaju, one mogu teško da naruše politički život države. Sve počinje od sitnica, njihovih previda ili olakog praštanja. Na sitnu grešku odgovornog pojedinca u političkim institucijama treba odmah reagovati i, primereno njenoj šteti, odrediti kaznu. Tako se preventivno sprečavaju moguće krupne greške. Na taj način funkcioniše odgovorna politika, odgovorni političari, tako se gradi pravna država i funkcionišu odgovorni državni organi. Kad je reč o državnim poslovima, ništa se ne sme prepustiti spontanosti i nečijoj volji, makar ona bila i najbolja. Tokom istorije se pokazalo da i najbolja volja i namera lako sklizne u samovolju i uzurpaciju.
Odgovornost podrazumeva odgovorno delovanje i ponašanje prema sebi, bližnjima, drugima, grupama u kojima živi i radi i prema celokupnoj zajednici, odnosno državi i društvu. Tek kad pojedinac sazre i stekne sposobnost za odgovornost, on postaje religiozni, običajni, moralni ili pravni subjekt. Bez razvijene sposobnosti za odgovornost, nema odgovornog pojedinca, ali ni onoga što pojedinca čini ličnošću i kulturnim bićem. Čovek bez izgrađene odgovornosti ostaje u prvoj, biološkoj prirodi (kao jedinka, odnosno biološko biće, koje se ne razlikuje od ostalih životinjskih stvorenja). Tek u drugoj prirodi, u kulturi, on postaje ljudsko biće. Prema odgovornosti može se proceniti i ljudskost nekog bića, ali i kvalitet zajednice u kojoj živi. Ljudi, težeći redu, sigurnosti i stabilnosti, razvijaju sopstvenu, ali i društvenu odgovornost.
Odgovornost prema sebi podrazumeva da se čovek kao ličnost, ali i socijalno biće ne prepušta stihiji i sudbini, već da njome upravlja. Pojedinac ne sme da se zapusti i prepusti, već je dužan da upravlja svojim mišljenjem, delovanjem i ponašanjem. Na taj način postaje slobodno i moralno biće koje stiče lično dostojanstvo i samopoštovanje. Bez te odgovornosti nema ni drugih odgovornosti.
Odgovornost prema bližnjima proističe iz dužnosti prema članovima uže porodice. Odgovornost prema drugima reguliše čovekova savest. To je moralna odgovornost. Savest nalaže pravilo – ne čini drugima ono što ne bi učinio sebi. Savest je odbrana i drugih od samog sebe. Ona prihvata razlike, poštuje ih i omogućava im da postoje. Gde ima savesnih, ima i različitih. Kod savesnih razlike ne vode sukobima, već proširenjima, produbljenjima i bogaćenjima. U drugome i drukčijem ja se ogledam i potvrđujem kao čovečno biće. Savest upućuje čoveka da dobro promisli šta će izgovoriti (da ne bi govorom druge povredio) i da iza izgovorenog uvek stoji delo, značenje ili lepota. Savest je korektiv „ja“ – to je unutrašnje merilo za naše unutrašnje iskaze, dela i ponašanje. Kod savesnog čoveka razvijena je griža savesti – od stida ili nelagode, do kajanja i samokažnjavanja. Savest kod čoveka neguje meru i strpljenje. Ona podstiče izdržavanje i uzdržavanje. Savest za meru uzima svete, univerzalne ideje i vrednosti: istinu, pravdu, ljubav, lepotu, slobodu. Savest je uvek protiv isključivosti, ekstremizma i fanatizma. Njena sredstva za delovanje i ponašanje su dijalog i tolerancija. Jedini veštački strah koji ljudi treba da prihvataju i neguju jeste strah od sopstvene savesti. Svaki drugi veštački strah ponižava i razara čovekovo dostojanstvo. U ljudskoj duši savest bi trebalo uvek da svetli. Ponekad kao iskra, a ponekad kao plamen, kao neko večno svetlo. Ona nikad ne sme da zgasne. Gde savesti nema – nema ni svetlosti ni ličnosti. Savesni pojednici su dobri i građanski hrabri ljudi.
Odgovornost prema profesiji i u profesiji podrazumeva da se pojedinac drži logike poziva. Ne postoji naredba, zapovest, pretnja, koja može da dovede u pitanje logiku profesije i savest. Ko se nje ne pridržava, u pitanje dovodi profesiju. Kad se logika poziva dovede u pitanje, onda se gubi smisao, ali i razlozi za život. Pojedinac kao profesionalac raspolaže s dve jednake moći: moći znanja i moći savesti. Čovek koji poseduje moć znanja, ali ne i moć savesti, stručnjak je bez savesti. Njegovo delovanje na javnoj sceni pogubnije je i od zločinca i od glupaka, jer on zlo na stručan način sprema. Takvo zlo u politici je organizovano zlo čije su posledice nesamerljive. Iskustvo je pokazalo da se s rđavim ljudima ništa ozbiljno i vredno ne može učiniti. Život s njihovim učešćem na javnoj sceni velika je podvala i laž – prevara uvek u njihovu korist. S njima ni u najvećoj opasnosti po zajednicu, društvo i državu ne treba sarađivati, čak ni po cenu dobra i spasa, jer će kad-tad sve biti obesmišljeno i razoreno. Takvo iskustvo odigralo se i odigrava se pred našim očima i s našim životima.
Odgovornost pojedinca kao građanina podrazumeva odgovorno delovanje i ponašanje prema državi i društvu u kome živi. Pojedinac kao slobodno biće odgovoran je i za društvo i državu u kojoj živi, odnosno za odnose i vladavinu za koju se bori i koju bira. Ako se ta vladavina otuđi i posegne za pretnjama, nasiljem i terorom, građanska je dužnost pojedinca da iskaže građansku neposlušnost. Ili ako se prema manjinama (etničkim, religijskim, rasnim, slojevnim) odnosi na način diskriminisanja, odnosno neravnopravnosti, dužnost je odgovornih građana većinske grupe da joj se suprotstavi. Oni moraju da insistiraju na jednakosti i ravnopravnosti svih građana pred zakonom. Niko nema pravo da u pitanje dovodi pojedinačna prava, ali ni kolektivna koja su ograničena individualnim pravima. Biti ravnodušan ili ćutati pred diskriminacijom drugih i različitih isto je što i pristajati na nasilje i prihvatati ga. Pojedinci snose veliku odgovornost za politiku zajednice i države u kojoj žive. Oni stalno treba da se bore za dobar građanski i demokratski poredak.
Odgovornost može da bude individualna i kolektivna. Individualna odgovornost je određena normama i ona je formalizovana lična odgovornost. Kolektivna odgovornost može da bude opšta i solidarna. Prema sadržaju odgovornosti i načinu kažnjavanja i posledicama razlikuje se politička, krivična, građanska i disciplinska odgovornost. Odgovornost u političkom životu zajednice zavisi i od lične i individualne odgovornosti pojedinaca kao njenih članova i od odgovornih u toj zajednici (političari). Za odgovoran politički život zajednice izuzetno je važno učešće pojedinaca. Ne učestvujući u političkom životu zajednice, pojedinac se isključuje iz izbora i prepušta da neko drugi odlučuje o njegovom životu. Nemoć, ravnodušnost, prezir i sačekivanje da neko drugi uradi poslove od opšteg interesa, prepušta inicijativu uzurpatorima, manipulatorima i rđavim ljudima. Posledice njihovog vođenja zajednice katastrofalne su i pogubne.
Istraživanje javnog mnenja koje je inicirao Nansen dijalog centar iz Banjaluke prije nekoliko godina pokazalo je da su građani uglavnom nezadovoljni situacijom u Republici Srpskoj. Takođe je pokazalo da oni smatraju da nisu odgovorni za to. Njihova neodgovornost proizilazi iz nemogućnosti da učestvuju u odlučivanju. Prema njihovom mišljenju, učešće im onemogućava to što nemaju novac ili podršku političke partije. Ispitanici smatraju da obrazovanje, podrška građana i ugled imaju mali ili zanemarljiv uticaj na učešće u politici. Ovo pokazuje kakav je sada vladajući odnos prema vrednostima i vrednosnom sistemu u Republici Srpskoj. Onaj koji ima novac, može sve. Naravno, niko ne ispituje poreklo tog novca i mogućnosti da novac bude upotrebljen u koruptivne i kriminalne svrhe.
Prema ispitanicima, neodgovornost političara proističe prvenstveno zato što je državni sistem neefikasan. Drugi razlog je podrška političke partije (političari su odgovorni partiji, odnosno posebnom interesu, a ne građanima). Treći razlog je neefikasno sudstvo – poslednja instanca za utvrđivanje i zadovoljenje pravde. Tamo gde se ne može namiriti i održati pravda, opasno je živeti. Građani su izuzetno osetljivi na nepravde – jer one razaraju njihovu ravnopravnost i jednakost pred zakonom. Gde su zakoni selektivni, ili gde je omogućena selektivnost u njihovoj primeni, izvor je velikih nepravdi.
Građani razumeju da se njihov materijalni položaj ne može brzo popraviti posle ratova, ali ne razumeju zašto se ne namiruje pravda. Namirenje pravde je uslov uspostavljanja poverenja građana prema vlastima. Njihovi životi su obezvređeni, pokradeni i razoreni od onih kojima je pravo vreme bilo nevreme cele zajednice. Oni kojima je pravo vreme veliko nevreme svih – neljudi su i zločinci. Njihovo ogromno bogatstvo, stečeno na uzurpatorski, hohštaplerski, monopolski, ratnoprofiterski način – mora da bude preispitano. Bez toga nema namirenja pravde, niti gradnje i uspostavljanja vladavine prava, odnosno vladavine zakona. Nema stabilnosti, sigurnosti, reda i normalnosti s uzurpatorima i pljačkašima. A potreba za sigurnošću je u temelju ljudskog opstanka – ona je osnov ljudske osećajnosti i moralnosti. Tamo gde zavlada nesigurnost nema ni osećajnosti, ni moralnosti. Nesigurnost i nered pokazuju odsustvo duha, odlučnosti, odgovornosti i upornosti.
Izjave i preporuke odgovornih iz vlasti poput ove: „Kriminalci i ekstraprofiteri, od sada pošteno“ – ne samo što su štetne, nego su i pogubne za uspostavljanje normalnosti i razvoj društva. Takve izjave šokiraju i umrtvljuju sve koji su iskreno krenuli u promene i istovremeno amnestiraju one koji moraju da odgovaraju. To je primer velike neodgovornosti. Veća je šteta gubljenje nade, vere, aktivizma, nego od izgubljenog kapitala prevaranata i zločinaca. Zbog toga je jedan od prioriteta u uspostavljanju odgovornog društva reformisanje i oporavljanje pravosudnog sistema – suda, tužilaštva i policije. Od profesionalnog odnosa i efikasnosti tog sistema zavisiće namirenje pravde, ali i poverenje građana u zakone i državne organe. Na taj način oporavljaju se državne institucije, a i stiče i prihvata ugled tih važnih profesija za društveni i državni život. Bez ugleda i visokog mesta tih profesija u svesti građana nema ni poverenja u njihove institucije. Treba da se izborimo da one imaju visok društveni status, ali i da ih ljudi koji nose te profesije doživljavaju kao veliku čast. (Prema anketama, u SAD je u proteklih sto godina poziv sudije uvek bio na prvom mestu.)
Nevladine organizacije, odnosno građanski sektor, drugi je snažan spoljni omotač kontrole i kritike vlasti. Prvi omotač su mediji kao javno oko i duh, posrednici između vlasti i građana. Bez javnosti i javnog uvida nema odgovorne i dobre politike. Političari koji drže do sebe uvek će osluškivati i pratiti glas javnosti i javnog mnenja. Oni će držati i do nevladinih organizacija, jer im mogu pomoći u realizaciji određenih projekata i problema, sarađivati na određenim slučajevima, kontrolisati ih i kritikovati. Kontrola i kritika za pametne političare uvek su od pomoći. Kritika u politici je razumno, razborito, racionalno i argumentovano prosuđivanje u političkom delovanju i ponašanju. Zbog toga je ona izuzetno korisna i značajna za političku vlast. Ona pomaže vlasti da donosi valjane odluke i racionalnije i efikasnije obavlja poslove.
Vlast koja se ne obazire na kritiku je sterilna, a ako je odbacuje – ohola. U kritičkom preispitivanu treba uvek prihvatiti „bolji argument“. Bez kritike se ne može uspostaviti, održavati i osvežavati demokratski politički poredak. Za politički život koji prihvata promene, najbolja je formula: kratak mandat onih koji su se prihvatili vlasti i dobro obavljen posao.