Priča prva
Na prvom susretu, troje Jevreja, bivših logoraša, i dva Japanca preživela nuklearno bombardovanje (jap. hibakuša) preneli su, gotovo dokumentaristički, iskustvo stradanja. Nakajama Takamitsu iz Nagasakija počeo je rečima: »Kao japanski građanin, iskreno se izvinjavam žrtvama koje su podnele ogromnu patnju koju je prouzrokovala moja država«.
Jedina država koja je ikada upotrebila nuklearnu bombu su SAD. Odluku o napadu na Imperijalno Carstvo Japan potpisao je američki predsednik Hari S. Truman, posle šest meseci bombardovanja 67 gradova i odbijanja japanskog cara Hirohita da se preda. Bomba Mali dečak bačena je na Hirošimu ujutro, 6. avgusta 1945, posle tri dana bomba Debeljko na Nagasaki. Na licu mesta je ubijeno ili tokom naredna 4 meseca od posledica radijacije umrlo između 100.000 i 160.000 stanovnika Hirošime i oko 80.000 Nagasakija. Oko 700.000 ljudi bilo je pogođeno nuklearnim napadom. Japan se predao 15. avgusta 1945. Zvaničnim potpisivanjem dokumenta o predaji, 2. septembra iste godine, Drugi svetski rat je i zvanično završen. U njemu je, u holokaustu, stradalo oko 6 miliona Jevreja, što je činilo oko dve trećine evropskih Jevreja. Računajući i druge grupe – etničke, verske, političke – građane SSSR-a, Poljake Slovene, Rome, one sa problemima disabiliteta i dr., broj iznosi između 11 i 17 miliona.
Susreti žrtava nekada sukobljenih strana nisu česti. Zločinci zaraćenih strana češće se sreću. Oni se mrze onoliko koliko je potrebno da zarate, a sarađuju koliko im je profitabilno. Žrtve, uglavnom s druge strane tog biznisa, povezuju slična pitanja, patnja, stid, osećaj krivice. Situacija je, naravno, često komplikovanija: današnje žrtve nekada su bile nasilnici.
Na pitanje-konstataciju nekoga iz publike u Muzeju (i pored sugestije publici da se suzdrži od »istorijsko-političkih komentara«) da je nuklearna bomba, ipak, bila najbrži način da se završi rat i »njihova stradanja« (publiku su, većinom, sačinjavali Jevreji, neki od njih bivši logoraši), Jasuo Makizoe je rekao da su oba stradanja bila »deo iste ljudske tragedije«. Izjava naivna, istorijski ironična, arogantna, čisto fenomenološka, budistička? Trebalo bi znati kontekst, čoveka lično, pa reći. Posle bombe na Nagasaki njegova majka je ušla u kuću i uzbuđeno rekla: »Kada se pojavila munja, izgledalo je kao da sam okružena dugom«. Otac je umro od raka pankreasa, mnogi rođaci takođe od karcinoma (grudi, želuca, pluća…). Američki vojnici koji su bili stacionirani u dva bombardovana grada takođe su u velikom broju oboleli od kancera – radijacija ne razlikuje »podobne« i »nepodobne«.
Ko je čija žrtva? Ko agresor? Koja patnja je autentičnija, zaslužuje više saosećanja? Koja je gotovo opravdana, zaslužena i ne zaslužuje empatiju? Čija »titula žrtve« je nižeg ranga? Ko ima i kamatu na patnju a kome se stradanje obračunava po daleko nižoj ceni? Svakako onome ko je najpre bio vinovnik tuđeg stradanja i tako, kolateralno, doveo i do sopstvenog. Koliko je patnja i samo formalnog pripadnika agresorske strane svejedno manje značajna? Nije li često samo dvostruka žrtva, onoga ko strada od obe zaraćene strane, istinska žrtva?
Rabin Jakob Jungrajs, poreklom iz Mađarske, u junu 1944. deportovan u Bergen-Belsen, podsetio je na one koji su spašavali, npr. japanskog ambasadora Sugiharu Čiune, »japanskog Šindlera«, koji je tokom 1940. spasao oko 6.000 litvanskih Jevreja. Onaj ko na pitanje: »Ko je kriv za holokaust?« odgovori kratko »nemački nacisti«, nije ništa shvatio, rekao je Jungrajs. Samo je Francuska, npr., deportovala polovinu francuskih Jevreja. Treća žrtva holokausta u ovim razgovorima preživela je zahvaljujući Raulu Valenbergu, švedskom diplomati u Budimpešti, koji je spasao od deportacije desetine hiljade mađarskih Jevreja.
Osećaj krivice često je iracionalan. Možda naročito onaj preživele žrtve. Racionalna strana ove iracionalnosti je griža savesti i u ime onih koji bi trebalo da je imaju, a nemaju je. Vladimir Špilman pisao je o »fenomenu« krivice kod onih koji su spaseni iz geta ili logora: »Na njihovim leđima su planine leševa – prijatelja, porodice, vlastite dece, tako reći celog naroda. I tako ti koje je sudbina poštedela muče muke neskrivljene krivice, koja se, kako vreme odmiče, pojačava«. Mnoge hibakuše, takođe, osećaju krivicu preživelih. Griža sasvesti je, kažu, uz kancer, njihov najveći neprijatelj. Povećava je i diskriminacija njihove vlade: japanska država, sve donedavno, nije priznavala potmule, tinjajuće, kancerogene posledice radijacije; čak su i njihovi potomci diskriminisani, jer se njihovi sunarodnici, gotovo sujeverno, plaše naslednih bolesti.
Priča druga
Kada je krajem 2008. godine dolar značajno opao u odnosu na evro, Evropljani su pohrlili na Menhetn ne samo zbog tradicionalnih novogodišnjih sniženja već i da kupuju nekretnine. Taj Projekat Menhetn je dokazao da je ovo ostrvo i dalje jedna od najpoželjnijih svetskih adresa. Tokom Drugog svetskog rata postojao je sasvim drugačiji Projekat Menhetn. U ovoj priči zanimljiv i zbog »sudbinske« igre adresa.
Čak i sami Njujorčani ne znaju puno o projektu započetom na Menhetnu 1942, nastavljenom u državama Tenesi i Novi Meksiko i zvanično okončanom 6. i 9. avgusta 1945, bacanjem nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki.
Bio je dobro čuvana tajna: na desetak lokacija na Menhetnu od 5.000 zaposlenih svako je znao samo deo posla koji sam treba da odradi, ne i »krajnji cilj«. Sve u svemu, zajedno s onima koji su nastavili da rade na Projektu – u državama Tenesi (gde je sedište premešteno u leto 1943) i Novi Meksiko – zaposlio je više od 130.000 ljudi. Pokazaće se da će doneti smrt više od 200.000.
Robert Noris, istoričar, autor knjige Projekat Menhetn, kaže »nije trebalo izumeti točak« i puno razmišljati – Menhetn je izabran jer je »dauntaun« (najjužniji deo) Menhetna imao sve što je bilo potrebno, pre svega sedište Vojne inžinjerije Severnoatlantskog ogranka. Značajna »čakra« Projekta svakako je i zapadna 88. ulica, adresa na kojoj je stanovao »otac nuklearne bombe« Robert Openhajmer. Dve ulice dalje od Crkve sv. Pola i sv. Andreja u kojoj se, više od šest decenija kasnije, sreću žrtve holokausta i nuklearne bombe. Dvadesetak blokova dalje od Škole za etičku kulturu koju je Openhajmer pohađao, ogranka Njujorškog društva za etičku kulturu (odakle, povremeno, prenosim delove nekih diskusija). Tridesetak ulica južnije od Univerziteta Kolumbija gde se, u Holu Mihajla Pupina (u Pupinovoj laboratoriji za fiziku) odvijao značajan deo Projekta i gde je, u punom jeku, bilo zaposleno 700 ljudi. U jednom trenutku regrutovan je fudbalski tim da iz zgrade iznese tone uranijuma.
Dvadesetak ulica dalje od Budističke crkve grada Njujorka, pomenutog hrama šin-budizma, ispred kojeg stoji statua Šinran Šonina (1173–1262), osnivača škole. O njoj malo Njujorčana zna da je, takođe, hibakuša. Statua je u Njujork preneta 1955. godine kao »svedok atomskog razaranja i simbol nade za svetski mir«. Originalno, stajala je na 2,5 km od nulte tačke nuklearne bombe bačene na Hirošimu. Naokolo je sve razoreno. Jedan od retkih hibakuša koji, verovatno, ne oseća posledice radijacije. Sada, u komšiluku u kojem je projekat nuklearne misije započeo.
Priča treća
Jedan od instruktora seminara o mogućnosti opraštanja, koji je pre nekoliko godina održan u Aušvicu, bio je Frank Ostaseski, direktor zen-budističkog Meta instituta u Kaliforniji (koji radi na podizanju kulture staranja o umirućim pacijentima). Nema naročite »instrukcije« za tuđu patnju, ponekad je to samo podsetiti kako je ona, svakako, jedna od životnih stavki. U slučajevima nekih ljudskih drama ono što i najbolji »instruktor« može učiniti je da, jednostavno, ostane prisutan.
Poslednjeg dana seminara u Aušvic Berkenau, tokom noći, žena koja je kao dete bila u jednoj od baraka izašla je vani, sela na kamen u dvorištu svog bivšeg logora i počela da plače. Frank kaže da nikada nije čuo takav plač, gotovo primalan, kao kod životinje. Ostao je gde se zadesio, kao nemi, neprimećeni svedok.
Posle nekoliko dana, na drugom susretu sa preživelim logorašima u Berlinu, ustala je ista žena i rekla: »Ja zaista želim da oprostim. Slušala sam vas tri dana. Ali moje srce je kao kamen. Ne mogu da oprostim. Moj otac je umro u logoru«. Mukla tišina. U Nemačkoj je još uvek teško, naročito javno, pričati o koncentracionim logorima, kaže Frank.
Ustala je druga žena: »Moje srce je takođe kao kamen. Moj otac je takođe bio u logoru. Bio je vojnik, znam da je ubijao ljude. Ne mogu da mu oprostim«. Tišina još dublja, teža, neverovatna, primalna, kao onaj plač. Ne zna se koji od dva oproštaja je teži, oba izgledaju ljudski nemoguća.
Žene su prišle jedna drugoj i pozdravile se. Niko drugi to nije mogao učiniti za njih, samo njih dve, kaže Frank. »Bilo je tako jasno da je tvoja patnja moja patnja. Ne slična mojoj. Već moja.«
Neko mi je nedavno rekao da je ljudska patnja dosadna, uključujući i njegovu sopstvenu. Možda je važnije misliti na to da nas patnja sve izjednačava, i agresora i žrtvu. Slično kao što to čini smrt. Kao najtačniji sat, onaj koji ne radi, ali dva puta dnevno pokazuje apsolutno tačno vreme. Ako ne češće, bar u jednom momentu patnja nas sve nepogrešivo izjednači. To je, čini mi se, više interesantno nego dosadno.
Tekst preuzet sa www.republika.co.rs