Ono što me je uvek posebice nerviralo jeste zakasnela pamet ovdašnje inteligencije koja maligne pojave podrobno opisuje u danima kada je maligno odsečeno ili otpalo sa gadnog tela Balkana, a iza napisanog stoji datum kada je maligno vladalo. Datum je ispravan, ali to je samo dnevnička beleška (ne i objavljena publicistika) otromboljenog pisca sakrivenog u sobi kužnog zadaha cigareta i knjiga u kojima se izgubila sloboda dočim se pamet sujetno i beskorisno dokazivala samom sebi. Ja pišem današnji datum, ali u taj dan i puštam ove redove.
Moje najavljeno izdvajanje iz nepoštenog intelektualnog prilaza gnusobama sadašnjice ograničeno je politički mračnom Banjalukom i politički nepostojećom Republikom Srpskom. Šta god vi napisali protiv aktuelne vlasti i kakve god ozbiljne poremećaje detektujete, vi nećete promeniti nezabrinutu uspavanku oko reke Vrbas. Šta god opasno bolesno, vi i slični uvideli, konzilijum nekakve udružene alternative se neće sastati i objavljeno će ostati usamljeno. Vaše objavljeno i objavljeno ostalih sličnih vama. Mrak sunčane i noću osvetljene Banjaluke, i za nju nepostojećeg ostatka Srpske, neće dopustiti čitanje upozorenja sa margine. Ostatak je umrtvljeno zelenilo protkano Bosnom, Savom, Drinom i, usled političkog nepostojanja, ostatak nikada neće primetiti izrasle defetizme. Ostatak Srpske, bez umišljenih aleja, trgova, univerziteta, pozorišta, ima pravo na to. Ostatku jedared oprostiti. Ostatku sada oprostiti. Banjaluci ne oprostiti sada, a ni kada sve ovo prođe.
Mišljenja sam da je npr. Srbija srećna zemlja jer poseduje više Srbija i pluralitet kakav nemaju njeni susedi, ali da je nesrećnica okovana budalastim junačenjem glasonoša što proglasiše dve Srbije. Srbija je srećna, ali svoju sreću ne uočava zlobnim predstavama nekolicine iluzionista. Srpska je bez pluraliteta i dualiteta, a iluzionisti nisu na zadatku jer su svesni koliko je velika naša nesreća, dubok naš bunar, mračan naš mrak. Ne postoji ni potreba da se mažu oči montiranim javnim diskursom različitosti jer narod je ogoljeno biće što radi, kopa, hoda, pije, jede, pati, pati, pati, drobi o svojoj patnji i taj narod se vuca po Semberiji, Podrinju, Hercegovini, Posavini, a u središtu tog naroda odvojeni i odrođeni deo tog naroda koji ne zna kako je van središta. Odrođenici u središtu glume lagodnost ili žive lagodnost. Ogoljeni narod i obučeni narod namazanog glavnog grada pušta isti krik neznanja, gluposti, ludosti, megalomanije i taj krik stvara opasnu političku veličinu kojom se umiruju strahovi.
Politička glupost bosanskih Srba, nesposobnih da dostignu većinsko promišljanje u okvirima neradikalnih ideja, ustoličila je na vlasti duševno neuravnoteženog Radovana Karadžića sa njegovim poetskim titrajima smeštenim u predeo politike zavodljivih nacionalnih snoviđenja. Memoari i dnevnici Karadžićevih saboraca verodostojno svedoče o pogibeljnoj odsutnosti osnovnih skrupula i razuma, bez čega je nezamisliva savremena politika prevrtljive diplomatije i napornih pregovaranja. Osornost ratnog i prvog posleratnog rukovodstva najčešće se pretvarala u grubi ignorantski odnos prema onima sa kojima se moralo pregovarati. Ta provincijska uobrazilja samodostatnosti dovodila je Miloševića do ludila u vreme kada je bio garant mira na Balkanu i zasigurno će istorija morati uvažiti dokaze političke nedoraslosti i nesavremenosti političkog rukovodstva Srpske.
Danas, nakon konačnog otklona od esdeesovskog kontinuiteta, Srpska je oblikovala novi izgled aktuelne postavke sačinjene od ljudi imunih na ikakve ideološke predznake. Stvorena je politika čiste vlastoljubivosti oslobođene nacionalnih stremljenja (sem u sferi jalovog demagoškog independističkog marketinga) i socijaldemokratskog prizvuka u koji su se upakovali.
Ali, onaj ogoljeni i obučeni narod, što nije misleće političko biće i što nema intelektualnu pozadinu, (već samo lošu glumažu neprikrivene lokalne bedastoće) oblikovao je novim krikom Njega.
On je visok, krupan, ne asocira i ne može da asocira na nestabilnog pesnika, jer bio mu je jedini opozicionar nesaglasan sa njegovom nacionalnom politikom, a i on nije poetičan. Oko njega se zbio, okupio i dogodio narod i krik je pretočen u skandiranje. Njemu je data na oblikovanje i čuvanje zajednička sudbina. To je učinjeno nagonski i u granicama opsednutosti kolektivnim protivnikom, čime tinja potmuli sukob kolektiviteta, mada je površina oslobođena stalnog nasilja.
Činjenica da je On nagonski izabran velikim događanjem i zbijanjem srpskog naroda podseća na događanje naroda okupljenog oko Miloševića sa kojim bi mnogi da Ga porede. Ali, On i Milošević nemaju sličnosti u fazi nastanka. Predsednika Jugoslavije i Srbije izabrala je anahrona intelektualna elita sa sumnjivim utemeljenjem, ali je pokušaj da se objasni valjanost tog izbora postojao. To opet jeste i nagonski izbor, ali kao nepromišljeni gest u razmišljanju dok je Dodik naprosto krik iz grla ovog naroda, a ne akademika. Previđanje tog podatka osnov je za daljno previđanje u pravljenju poređenja između dva političara ozbiljnih razlika. Milošević beše političar suvoparnih beseda i nasilničkih činova samodrštva i represalija prema kosmetskim Albancima, ali i govornik odmerenih reči bez javno iskazane netrpeljivosti. Nije si dopuštao ispade, gafove, psovke. Baš po želji akademika. Dodik je političar psovki, uvreda, rasističkih izjava, šovinističkih ispada; on se tiska među narodom, peva, slavi, pojavljuje se na sportskim borilištima, koncertima. Baš po želji naroda koji voli vođu što hrli u njihov zagrljaj.
Sličnost postoji prema zlonamernim konstruktorima koji bi Dodika da pretvore u svekrivca i regionalnog uzurpatora. Isti ti Mesića su videli kao mirovnjaka i kada je on zveckao oružjem.
No, sličnost postoji zapravo zbog zvanične, javne tišine i Dodikovog samodrštva na unutarnjem planu i to se ne imenuje ili se potrebna definicija uvija u oblande sličnih, ali višesmislenih značenja. Opskurnu javnu scenu Srpske On je stavio u svoj džep i rukom čvrsto drži taj ionako slabašan džep. Za razliku od Miloševića koji je vodio intelektualne i propagandne borbe sa istomišljenicima i drugomišljenicima kako bi ih sve stišao i pod svoje stavio, Dodik može sa lakoćom ućutkati ćutologe Srpske. Opisani ostatak Srpske vodi surovu egzistencijalnu borbu, a opisana lepršava Banjaluka gotovo da nema pisce, kolumniste, publiciste, jave delatnike, novinare. Pojavi li se sumnjivo lice javno će proći nezapaženo jer uticajni mediji bave se dnevnim podnošenjem izveštaja Njemu, crnom hronikom, antisarajevskom propagandom… Privatne tv stanice su RTRS 2, 3… Ostali mediji nemoćna su margina, a do njih dolazi jedino neprimetna manjima što je i sama margina.
Narod koji je pustio krik i stvorio Njega smanjuje svoju brojnost, ali oni što odustaju od Njega rezignirano se povlače i ne zamećuju opoziciju, jer sličnost je odviše upadljiva. Ako bi postojao neki novi On u opoziciji, možda bi i prišli tom opsenaru, a ovako puštaju neke druge očarane da uživaju u sadašnjem opsenaru.
Republika Srpska odista politički ne postoji jer je prostor političkog sukobljavanja, suprotstavljenog delanja, promišljanja, polemisanja, biranja, sužen koliko i prostor koji je Đukanović posle dvodecenijskog truda suzio među tamošnjim kršnim gorama. Drugost sadašnjoj glavnoj sceni Srpske mlitavi su prividi drugosti i Srpska je crna poput susedne Crne Gore jer iz nutrine naroda ne proizilazi zdrava politička opcija, već sklonost da se ispusti krik željan grubog silovanja. Silovatelj je demokratski izabran vlastoljubac naslonjen na nejako telo koje pogrešno misli da mu je pretnja susedno nejako bošnjačko telo na koje se pak nasadio neki drugi napasnik. Formalna demokratija me možda sprečava da napišem: to je diktatura, ali ne i da napišem to je dodiktatura.
Ponavljam, Srpska politički ne postoji još od svog nastanka, a svojim novim velikim izborom dodiktature zavlači se u opasni avanturizam drskog ponašanja, samovoljnog nastupanja, prkosnog i iracionalog delovanja obučenog u lažnu nacionalnu posvećenost socijaldemokrata neosetnih na socijalne brige. Politički subjekt koji je pod stalnom lupom regiona i sveta ne bi smeo dozvoliti sebi stalnu političku glupost iznutra.
Dokaz lokalne bedastoće je činjenica da ovo napiše nekoliko usamljenih pregaoca, a još manje ih to izjavi ili objavi. Dokaz lokalne bedastoće je činjenica da se dodiktaturi i njenim ispadima Banjaluka smeje kao zabavljačkim dosetkama. Kada premijer kaže psovku, publika se ovde zasmeje poput čedne devojke uzbuđene zbog nevaljalih reči, a potom se dočeka nova gadost i ponovo smeh, uzbuđenje… Radost? Mogu napisati i tu reč, jer šta je radost ako nije smeh na licu zabavljenih i razjarenih. Ako ništa drugo, ovde je mnogo zanimljivije nego u Crnoj Crnoj Gori jer Milo nema taj narodski, zapaljujući smisao za humor.
Pišem iz neistorijskog trenutka i bojim se kakva će istorija postati ovaj trenutak u kojem se bojim napisati radost, jer me plaše radosni.