Onda kreće kupovina adekvatne garderobe, rekvizita i na kraju obavezna zaštita od štetnih UV zračenja. Što veći faktor, to veća zaštita. Ama, tačno. Ali, prevedeno na našu stvarnost, značenje je malo drugačije. Mi smo kolektivno izloženi štetnom UV zračenju – UV stoji za Usrećiteljske Vlade. Umesto ozonskih rupa, govorimo o rupama u budžetu, novčaniku i svakovrsnoj državnoj i ličnoj imovini. I tu stoji da što veći faktor, manje zlo od štetnih emisionih UV dejstava. Odnosno, što si namazaniji, to si zaštićeniji.
Vizna liberalizacija nam je ključno pitanje. Čim dobijemo vize, sve će biti u najboljem redu. Svako od nas će se, usput, lično pokloniti Usrećiteljskim Vladama što su se izborile same sa sobom i kod EU da nas pripuste u njihove atare. Kao da je sve spremno, koferi spakovani, love kao blata i samo da krenemo put te Evrope. Eh, da nisu štetni UV zraci spržili sve, pa se iskreno pitam od čega ćemo na to turističko razgledanje okolo naokolo Evrope. A i šire, preko evropskih aerodroma. I ne samo to.
Tokom više godina svojski su radili i na tome da se svako od nas oseća bedno kad pruži pasoš preko one šube. Čim vide koji je, ili te pogode sažaljivim pogledom ili sumnjičavo vrte glavom i proveravaju da li si srpski genocidni elemenat ili potencijalni muslimanski terorista. Većina preostalih Hrvata u BiH odavno kroz tu šubu gura onaj drugi pasoš za koji niko ništa ne pita. Ne znam da li mi je gore i kad idem u susedstvo gde vize ne trebaju. Kad čujem ono pitanje: „Dokle idete?“ na hrvatskoj granici, muka mi trenutno pripadne. Je li bitno hoću li u Kutinu, Slatinu ili Makarsku? Pre srbijanske granice pet puta me upozore da ne zaboravim da podsetim službena lica da mi zviznu pečat u pasoš, jer me bez njega neće pustiti da odletim sa beogradskog aerodroma. Na crnogorskoj granici povremeno izbacuju ono pitanje:
„Koliko para nosite?“, pa me razjede bes što nisam bogati Šinavatra kojem su ekspresno dali državljanstvo. Više para, veći državljanin. Kako kod njih, tako i kod nas. S tim što kod nas više para i veći faktor znači i da imaš najmanje dva pasoša, a često i treći – diplomatski ili službeni. Da mi je da doživim da mogu makar malu dozu arogantnosti da ispoljim kad potegnem ovu plavu zvezdoliku knjižicu! Ali, naskoro me ta guja ujesti neće. Jer, sa viznom liberalizacijom ili bez nje, vidi se odakle dolazim. Zato bih više volela da mi viza u svet ne bude samilost nekih međunarodnih UV faktora, već status moje zemlje u kojoj standard raste, poštuju se ljudska prava, obrazovanje cveta, bar pet zvučnih brendova svakom padne na pamet kad se pomene ime moje države, a obavezno usledi i osmeh prisećanja na sjajne hotele u fantastičnoj, potpuno čistoj prirodi do koje vode dobri putevi.
Nažalost, neće nas ni prebrojati do vizne liberalizacije. Ako i bude popisa stanovništva, desiće se nekad 2011. Ili nikad, kako sada stvari stoje. Tako, pre nego nam otvore granice, nećemo znati pouzdano koliko je ljudi napustilo državu u onoj domaćoj verziji vizne liberalizacije rasterivanjem i proterivanjem, odnosno humanim preseljenjem, kako se to zvalo u nekim UV dokumentima, a koliko će ih vizno liberalizovanih otići da kopa, pere suđe, šeta pse ili održava vrtove po EU. Koliko nam je priznato i koliko je kvalitetno ovdašnje obrazovanje, jedino tome se mogu nadati svi oni koje su usrećili diplomama nekih menadžera svačega ili stručnim kvalifikacijama koje je nemoguće i prevesti, a kamoli priznati. Naravno, vizno liberalizovane bh. sluge slaće uredno pare rodbini u domovini, a statistika će se hvaliti kako nam oko 20% bruto domaćeg proizvoda čine doznake iz inostranstva. To neće sprečiti onaj prezir koji se redovno ispoljava prema kolonama pretrpanih automobila za praznike na graničnim prelazima. Ako koji UV krene na kakav put automobilom preko grane, pratnja će ih redovno saterivati u jarak, razmicati na granici ili ih ostavljati da čekaju znojeći se sa plačnom decom u automobilima dok prođe ta važna faca koja se i ne osvrće na sve one koji su zahvaljujući njegovom štetočinstvu otišli da služe kojekome po belom svetu drhteći hoće li dobiti radnu dozvolu, kako će produžiti pasoš i koje su šanse da se domognu nekog drugog pasoša, koji će ih poštedeti tog večnog prezira.
A tek kad čujem ovu mantru o sprovođenju čuvenog Aneksa 7 Dejtonskog sporazuma načisto se izvratim. O kojem povratku pričaju?! Ma, ko nam to priča o procesu povratka?! Ovi što sve čine da rasteraju i ovo što je ostalo ovde? Ovi što uzeše sve što nije za nebo zakovano? Ovi čija je svaka izjava gora od pucnja? Nema te marketinške agencije čije godine rada na promociji bilo čega u ovoj državi neće biti uništene sa samo nekoliko ovih UV zraka! Nema tog povratnika koji neće osam puta biti pokoleban kad čuje naše političke konduktore mržnje! Važno je uzeti pare za održivi povratak, s tim da njih održavaju na vlasti, a povratnike na udaljenosti.
I ne kažem da nisam spadala među one srećnike koji su bez problema dobijali vizu, kao što spadam u one nesrećnike koji su se iz tog inostranstva dobrovoljno vratili. Spadam i one humano raseljene iz rodnog grada i humano izopštene u mestu prebivališta, sa trajnim opekotinama od UV zračenja. Nisam se dovoljno namazala i premazala, a lek za ove opekotine sigurno neće biti vizna liberalizacija. Liberalizacija duše i mozga hoće, jer tada su i manje šanse za ovolike rupe, praznine i štetna zračenja koja stižu odozgo.