Možda u sebi mislite kako mu je politički protivnik sa kojim ga imadosmo priliku uporediti bio osvedočeni demagog Bandić, medijski verglaš, pa mu stoga nije teško bilo održati stvorenu sliku o sebi, ali biti protivnik vlastoljubivog provokatora jakih emocija znači i opasnost od doimanja sladunjavim. Josipović je iz tog megdana izašao prilično neukaljan i za sada njegovo smejuljivo lice sa cvikerima deluje čisto, koliko političko lice može biti čisto, i ono uspešno umiva, politički čisti Hrvatsku. Posle Mesićevih ispada, ratnih pretnji, regionalnih misija na Kosovu i u Federaciji BiH, novom predsedniku Hrvatske pruža se zgodna prilika da ne uprlja svoje lice koje asocira na suzdržanost, promišljenost, dijalog.
Poslušate li i pogledate li bolje Josipovićeve govore, videćete smirenog govornika odanog podrobnom obrazlaganju rečenog, doduše pomalo nerazgovetnog, sa nedostacima u intonaciji, dikciji, ali to su govorničke mane zanimljive retorici, kojom se balkanska politika još uvek malo bavi. SDP-ov kandidat je svojevrsni hrvatski Obama sa lokalnim aromama. On je Obama jer je njegovo umerenjaštvo, trpeljivost, ozbiljnost netipična za Hrvatsku kojoj su dosadašnji predsednici bili cirkusanti sumnjivih biografija. On je hrvatski Obama sa svojim osobenostima jer je njegova biografija satkana od besprekornih značajki: priznati profesor međunarodnog prava, skladatelj. (Naravno, on nije deo manjine u Hrvatskoj, ali na tog „potpunog“ Obamu Balkan će još dugo čekati. Npr., Rasim Ljajić će u Srbiji i pored svih političkih kvaliteta teško ikad postati premijer.)
Josipović je Obama najviše u tome što kao i Obama izaziva nerealna očekivanja. Naime, u svetu primamljivih populizama što na raspolaganju imaju nikad bolja sredstva (primer Berluskonija i njegovog medijskog carstva), pojavljuju se i političari državničkih manira kroz spoljne gestove, ali sve ostaje na prijatnoj vanjštini i smirenosti u obrazlaganju, odnosno, ispod površine svetlih naznaka otkriva se suština neidejnosti.
Obamomanija u SAD-u je splasnula kada je pučina doakala prirodu velikanstva i kulture velikog i kulturnog državnika. Naprosto, Obama sa prepoznatljivim izgledom učenog i ozbiljnog čoveka ove odrednice je prevashodno zavredio odvaganim rečima i odmerenim istupima u javnosti, ali suočen sa zbiljom on gubi te epitete jer su mu sposobnosti, pružena rešenja, tj. očigledno neposedovanje rešenja, otkrili pravu prirodu.
Josipović će isto razočarati Hrvatsku, jer svojim dolaskom na vlast, izuzev promena na spoljnom planu, on suštinski ne donosi nove ideje, jer je razlika između socijaldemokratije i desnice odavno ukinuta.
Spoljne promene mogu zadiviti u prvim mesecima, isto kao što u prvotnom naletu kupci raširenih zenica gledaju u bleštavi izlog. Kupci će jednom ući u prodavnicu i shvatiće da ona ne nudi ništa sem ukrašenog izloga. Na kraju će ih ukrašeni izlog verovatno i nervirati, jer krije unutarnju prazninu.
Svi savremeni političari deluju na opisanom mehanizmu, samo što drski medijski napadači još u svoj politički izlog stavljaju teške i opskurne parole.
Oni daju fantazmagorična obećanja, teraju šegu za vreme ozbiljnih rasprava, zabavljaju publiku dosetkama jeftinih humorista, vade se na svoju iskrenost, neposrednost i time pravdaju poluuvrede, psovke, nevešta poređenja. Bez problema sroče izvinjenja nabijena srčanošću, priznanjem da im je narav ćudljiva, ali i dinamična, otud i radišna. Love birače zloupotrebljenom iskrenošću i pune stranice bulevarskih listova, ali i čaršijskih sudova. Ubeđuju svetinu kako su i pored grešaka i mana odani svetlom cilju boljeg života, socijalne ravnopravnosti, nacionalnih ostvarenja. Svetli ciljevi se razlikuju od meridijana do meridijana.
Ovi populisti su davno razotkriveni u svom populizmu, ali oni ne odustaju već vam se besprizorno nameću upornim marketingom i novim izložbenim postavkama demagogije. Usled truda, upornosti, kupovine putem plasiranja emocija, oni delimično kupuju mnjenje i deo uvek potkupljive inteligencije. Obavezno boje medijsko šarenilo (koje poseduju) u vesele boje golotinje, zabave, lake muzike, ali ne više i u šarenilo razmišljanja. Ko igra ovu uzbudljivu igru nadigraće mnoge, a u konačnom ishodu verovatno i samog sebe.
Čini mi se da u državama veće političke nestabilnosti izrastaju berluskonijevci, a Italija je avangardni primer te političke pojave sažete u: nepresušna demagogija javno objavljena i nemarenje za ideološke i idejne podele, jer one više ne postoje.
Plejada predsednika/premijera vođena je tom politikom, a to nisu grubi samodršci što su vlast ustanovili silom, već demokratski izabrani predstavnici u okviru legalno postavljene demokratije. Ugo Čavez je latinoamerički primerak, a balkanski su Milorad Dodik i Milo Đukanović. Svaki sa svojim lokalnim specifičnostima. U BiH se zapravo svi političari služe demagogijom, medijskom napadnošću, neozbiljnošću kao načinom vladanja, jer to je lako ostvarljivo usled nacionalne/verske posvađanosti.
Dodik se izdvaja grubim makijavelističkim kvalitetima, umešnošću, uspešnim marketinškim radom (koliko god je on brutalan), postignutim zbijanjem srpskih redova, a ovo nije naročito teško postići kada vam Haris Silajdžić, radi zbijanja vlastitih redova, uruči materijal za plašenje Srba. U BiH se tom igrom darivanja darivaju bošnjački, srpski i hrvatski političari, a većinska javnost gaji pogrešan doživljaj da se oni mrze, ne ulazeći u to kakva je to mržnja, koliko je ona isplativa. U BiH je, bez sumnje, pobedila demagogija kao politički legitimitet. Privlačna, dobro upakovana, mašnicama i zvezdicama ukrašena, pesmom opevana, neretko primitivna i pročitana, a onda opet prikrivena ili barem prekrivena. Ta vrsta političkog legitimiteta prisutna je i u naprednoj EU (Berluskoni), ali i u komšiluku (Milo Đukanović).
Druga vrsta legitimiteta, ona iz prvog dela, ona Josipovićeva i Obamina, sklapa ugovore sa drugačijim aranžerima, ali u biti je identična demagoškom aranžmanu. Kulturno delovanje, nepovlađivanje prostakluku, umivenost bez prizemnosti i slično, zapravo je dosadna, beskorisna kultura i ljubaznost političkih licemera. Intelektualniji vladaoci, ušminkane i nenapadne vanjštine, razlikuju se samo u tome što je njihov legitimitet lošem upravljanju državom – pristojnost. U spin krugovima, lobističkim centrima, među marketing majstorima, sjajno je uočeno kako fabrički proizvedena pristojnost može zavesti kupca/birača ako se umori od uvek napadne demagogije pune vulgarizama. Eto, neko voli belu, neko crnu čokoladu. U osnovi, jede se čokolada istog sastava. Drugačija je samo boja.
Zavirimo li još malo u susedstvo, ugledaćemo uglađenog predsednika Tadića, oličenje onoga što nazivamo pristojnost kao politički legitimitet. Izvanredno učinjeni pothvat Tadićevog tima. On je glavni lik predstave i vuče konce drugih likova sa reprezentativnog položaja, bez ispisanih ovlašćenja u zakonu, ali neformalnim odlukama on naređuje drugim likovima. Glavni lik je fin, uglađen, moćan, dobričava pričalica. Čini se da je naivan. Uz to je i lep, holivudski tipski junak. Nedodirljiv u dobroti, jer drugi čine one što ne valja, po sili zakonskih ovlašćenja. On ih nema, on samo palamudi. Holivudski lepotan u Srbiji ostaje lep i moralno netaknut. Politički pristojan. Zadivljeno gledalište upija lepuškastog predsednika, a pokoje gunđalo nazire mu manjkavosti. Kako to da se on, politički pristojan, druži, politički i lično, gajeći čvrsto, svekoliko prijateljstvo, sa prekodrinskim premijerom Dodikom, koji nimalo ne odgovara holivudskom pozitivcu? Prijateljuje politički legitimitet Pristojnost sa političkim legitimitetom Demagogija, demontirajući unutrašnje nevrednosti, lažljivosti marketinških radova, varljivu sjajnost obličja oba legitimiteta, oba vladanja.
Odali su vam šta je posredi u zakonomernostima savremenog političkog vladanja dva srpska prijatelja.
Najposle, nije li i pristojni Obama već pokazao ratno lice gotovo nimalo drugačije od Bušovog? Samo je pokazao pristojnost kao politički legitimet. Pristojnost stvorenu u političkim radionicama za koju se dobija Nobelova nagrada. Kvazipristojnost kruži svetom (a ne samo zavodljiva demagogija), osvaja srca uveseljenih, prima nagrade, smeši se, vodi ratove, ne rešava ekonomske probleme, donosi represivne zakone (medijski zakon u Tadićevoj pristojnoj Srbiji čime se opasno narušava sloboda medija).
Izađite na izbore, poručuju vam aktivisti. Birajte! Između čega? Između pristojnih i nepristojnih. Razlika je u tome što su im rezultati isti.
Tadić ili Nikolić? Kažete Tadić, kažete time i Nikolić. Dodik ili Ivanić? Kažete Dodik. Kažete time i Ivanić. Josipović ili Bandić? Josipović. Ujedno, to je i Bandić.