Prema njegovom mišljenju, Titu je pošlo za rukom da pod sloganom „bratstvo i jedinstvo“ osnaži pozicije, ali građani bivših jugoslovenskih republika imaju različito mišljenje o pokojnom vođi.
Oni koji se s radošću sećaju života u zajedničkoj komunističkoj državi, opisuju sebe kao „jugonostalgičare“. Britanski analitičar primećuje da takvih ljudi ima u svim delovima nekadašnje SFRJ, jer je zemlja koja je uspešno „balansirala“ između velikih sila i koja je bila jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, doživljavana kao značajan akter na međunarodnoj sceni.
USTAV IZ 1974. POSEJAO „SEME NACIONALIZMA“
Kada je čovek koji je predstavljao sinonim za Jugoslaviju preminuo u maju 1980, sahrani su prisustvovali brojni svetski zvaničnici, ali i domaći zvaničnici koji tvrde da je upravo Tito krivac za sukobe koji su započeli samo 11 godina nakon njegove smrti. U tom kontekstu, Bel navodi reči bosansko-hercegovačkog političara Raifa Dizdarevića, partizana i potonjeg šefa diplomatije SFRJ, koji smatra da je „seme nacionalizma“ posejano Ustavom usvojenim 1974, budući da je na taj način oslabljenja federalna struktura, bez sprovođenja neophodnih ekonomskih reformi.
Dizdarević, jedan od „Titovih drugova po oružju“, tvrdi da su bogatije republike dobile naklonost birača, jer su se „glasno zapitale“ zašto treba da daju subvencije siromašnijima. „Kada smo odlučili da krenemo u pravcu decentralizacije, nismo dali šansu ekonomiji, već smo dali vreme republikama da iskažu svoje stavove“, smatra nekadašnji komunistički zvaničnik iz BiH.
PARADOKSI „BRATSTVA I JEDINSTVA“
Mada je za vreme Titovog režima bilo zabranjeno isticanje nacionalnih obeležja republika koje su se ujedinile 1945, britanski analitičar ocenjuje da „ono što je bilo daleko od očiju, nije bilo daleko od srca“. Stoga, on tvrdi da je „probuđeni nacionalizam“ predstavljao buđenje iz sna zvanog „jedna Jugoslavija“. Paradoksalno ali istinito, neke od najžešćih borbi tokom rata u Hrvatskoj vođene su u blizini takozvanog „Puta bratstva i jedinstva“. Samo godinu dana kasnije, krvavi scenario ponovio se i na Mostu bratstva i jedinstva u Sarajevu.
POLITIKA IDENTITETA
Kao posebno zanimljiv, Bel navodi podatak da je „legenda o Titu“ izbledela mnogo brže nego sećanje na druge istorijske ličnosti. Posle raspada države, uklonjeni su gotovo svi spomenici, dok su ulice koje su nazvane po komunističkom vođi preimenovane. Mada su u Sarajevu i dalje prisutni pojedini simboli iz vremena komunizma, nakon rata u Bosni, u kojem je stradalo 97.000 ljudi tokom tri godine, pripadnici različitih naroda duboko su podeljeni. Muslimani, Hrvati i Srbi, koji su bili susedi, više ne žive jedni pored drugih, i sada je na snazi takozvana „politika identiteta“.
U skladu sa novim shvatanjima, Sarajevo se opisuje kao „muslimanski grad“, a Srbi koji i dalje žive u njemu tvrde da je nakon rata izgrađeno više džamija nego u Teheranu. Bosanski Srbi imaju svoju „mini državu“, čija prestonica je Banjaluka i nastoje da zadrže „poseban status“, proklamovan Dejtonskim sporazumom potpisanim 1995. Ipak, iako je Dejton označio kraj rata, mnogi tvrde da nije ostvaren pomak s mrtve tačke.
Prema mišljenju britanskog analitičara, vlada BiH, koju predvodi Haris Silajdžić, zalaže se za uređenje koje ima sličnosti sa „unitarističkom državom“, što izaziva podozrenje i Srba i Hrvata, koji se osećaju ugroženima. Istovremeno, Bel primećuje da vlada u Sarajevu gotovo i ne funkcioniše. Štaviše, on upozorava da bi predstojeći izbori mogli da predstavljaju šansu za „jačanje nacionalizma“.
Bosanski Srbi, koji nisu zadovoljni svojim statusom, takođe prete da će organizovati referendum o nezavisnosti Republike Srpske, ali britanski analitičar smatra da niko ne bi priznao takvu državu. Istovremeno, potez Banjaluke ugrozio bi i pozicije muslimana, jer „Bosna bez Srba nije Bosna“. Bel podseća i na reči nekadašnjeg hrvatskog predsednika Stjepana Mesića, koji je otišao tako daleko i predložio pokretanje oružane intervencije kako bi bila „slomljena Republika Srpska“.
Analizirajući izjave zvaničnika bivših jugoslovenskih republika, Bel zaključuje da se nijedna od njih ne može pohvaliti „značajnim dostignućima posle Titove smrti“, osim činjenice da su ratovi završeni. „Bosna, Srbija i Hrvatska nisu zavađene države, ali njihove isprepletane istorije predstavljaju teret za svaku od njih“, ocenjuje nekadašnji dopisnik sa Balkana.
Tekst preuzet sa www.danas.rs