Na njegovoj crvenoj zastavi je pisalo samo jedno – Svaka vlast je nasilje nad čovekom. Sveti Augistin je zapisao: „Ustaju neuki, jurišaju i otimaju nebo, a mi sa svojim ledenim naukama, evo, valjamo se u puti i krvi. Zar nas je možda stid poći za njima, jer su nas pretekli, a nije nas stid što ih uopšte ne sledimo.“ To je najsažetija istorija hrišćanstva i hrišćanske crkve, ali i svih nas ovde i sada. Čitao je tu knjigu i Karl Marks i svoje najblistavije stranice o pariskim Komunarima nazvao „Ovo je juriš na nebo“.
Ko sve to nije čitao, pa se tu našao i jedan Srbin, poznati filozof Mihajlo Marković, čiji se već objavljeni drugi tom memoara zove „Juriš na nebo“.
Ovaj filozof je briljantno varirao humanističko iskustvo Evrope i nalazio tragove i naše kulture i naše misli u toj brazdi – a njegova teorija o otuđenju i razotuđenju zaista je blistav primer kako se i u palanci i uprkos duhu palanačkome može pošteno misliti. Njegov juriš na nebo – a o tome govore ovi memoari – završio se sunovratom koji nas je sve zadesio. Opredelio se filozof za Miloševića kome je napisao program za SPS, i sa najvećim ushićenjem blistavu moć svoga uma stavio u službu Radovana Karadžića i njegove bratije, koja je opustošila Bosnu, Balkan i konačno nebeski narod dovela do ambisa i kaljuge. Ohrabrio je ovaj filozof svojim stavom odanog Miloševićevog ideologa, i pesnike koji su pisali himne ubicama, i popove koji nisu štedeli tamjana da blagosiljaju gradoubice.
Ono što je filozof Marković napisao o bosanskom ratu i o slomu Jugoslavije, kao neku vrstu himne balkanskom ludilu, jeste juriš bio, ali u obrnutom smeru – od nebeskog naroda do pakla. I nebeski narodi idu u pakao. To je bilo jasno i svetom Augistinu, ali ne mnogim našim „jamopojcima“ – i takvu reč su skovali noseći mošti i otkrivajući jame. Nikako im nije ponestajalo mastila i papira da slave ratovanja koja su nas do ovde dovela. Nije lako objasniti lomove u glavama i delima često umnih ljudi. Stoga ovde nećemo navoditi ni Markovićeve ni Ćosićeve himne Miloševiću i Karadžiću, a Matija i bratija već su sebe dovoljno objasnili strunama gusala i na stranicama istinoljubivo-rodoljubive štampe. Uspeli smo da nađemo samo jedno objašnjenje za ovakve preokrete kojima ovi ljudi tragično i palanački glupo zatvore svoj krug u tački pogubnoj po njih i po sve nas. Reč je o pruskom caru Fridrihu, koji je bio filozof – mnogi ga zovu Markom Aurelijem novoga doba.
Ostavićemo na trenutak blaženog Augustina i prikazati jednu scenu iz života ovoga cara i ondašnje Nemačke, koja je imala nekoliko stotina državica. One su se naravno, te državice, gložile između sebe, vodile krvave ratove u kojima se pljačkalo i otimalo. Hroničari su zabeležili – i to nije anegdota – da je car Fridrih priredio jednoga dana prijem u Palati i na njega pozvao i diplomatski kor, i sve glumce, pesnike, filozofe, mislioce koje je imao u kraljevstvu. Nacionalni krem ushićeno je očekivao šta će car reći, a bio je mudar, govorio je kratko i filozofski koncizno. Car je rekao: „Dame i gospodo, odličnici duha i umeća slavnoga mi kraljevstva koje nosi zastavu germanske rase, odlučio sam ovih dana da povedem jedan rat protiv susedne kneževine, koja nam o glavi radi. Naravno, gospodo, taj rat će biti krvav, pljačkaški, biće to velika otimačina, rušićemo gradove, nejač će biti silovana, drugi i drugačiji koji neće da se priklone našoj istini, biće zbrisani sa lica zemlje.“ Zapanjene zvanice nisu mogle doći sebi, ali mudri car nije propustio da doda i objašnjenje koje glasi: „Naravno, gospodo, rat će biti prljav i krvav, ali tu ste vi, pesnici kraljevstva mi, da ga opevate kao sveti rat, i vi muzički geniji da ispevate himne i kantate veličini mojih pobeda u mrvljenju drugih, a vi, oci, biskupi i arhibiskupi ste tu da zamahnete kadionicama i da dokažete da sam postupio po volji Božijoj.“
Iz ovog objašnjenja razabiremo šta se dogodilo i sa našom nacionalnom elitom u toku godina razaranja i konačnog uništenja Srbije. A uz mudre reči cara filozofa, mogli bismo dodati još nekoliko reči koje ovaj umni čovek nije izgovorio. Njegovi su Nemci činili to što su činili, pesnici su pevali himne zanosnije od Matijinih i slagali hvalospeve uzvišenije od onih pokojnoga Mome Kapora, ali su vremenom razumeli da to ne ide tako, da se moraju ujedinjavati i miriti sa susedima. Kod nas Srba postoji jedna falinka: stao je rat, razorili smo i uništili koga smo mogli, urnisali smo i upropastili i sebe, ali naši pesnici ne posustaju u himnama, a popovi nastavljaju da odrađuju svojim trudodanim kadionicama. Beogradske knjižare prepune su knjiga o kosovskim božurima i božurima uveocima, a sam ministar vanjskih dela V. Jeremić, na nekoj čajanki kod ruskog ambasadora još ne pokazuje da je razumeo da se pre smrtne i večne ljubavi na prvi pogled sa Rusijom, mora nešto uraditi i na pomirenju sa susedima. I da još jednom pomenemo blaženog Augustina – red bi bio da i Srbi počnu da čitaju ozbiljne knjige, a čuli smo da postoji čak i prevod njegovih Ispovesti na srpski – koji je govorio da zanos jeste prirodno ljudsko stanje, kao i pijanstvo u kojem često tražimo utehu, ali je ovaj svetac i mislilac preporučivao lek koji se zvao „sobria evrietas“ – trezveno pijanstvo.
Predugo smo u ekstazi i valja se osvrnuti oko sebe i videti i razlikovati legendarne prekrasne kosovske božure od političkih božura uveoka kojima nas kite političari ideolozi u Beogradu i Srbiji.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net