Tokom prošlog veka, najmanje tri puta, novine su proglašene mrtvim: kada se pojavio telefon, kada je rođen radio i kada je stigla televizija. Iako danas živimo u vremenu tehnoloških promena, digitalnoj eri interneta i mobilnih telefona, novine još uvek postoje. Jedan od mogućih načina za njihov opstanak ne treba tražiti u protoku vesti, u čemu je internet nepobediv, već na terenu selekcije vesti. Od interneta se ne traži odabir vesti. To ne predstavlja deo njegovog kodeksa. Novine, međutim, slede hijerarhiju i rekonstruišu događaje. Iako većina tekstova obično završi na internetu, ono što novine zadržavaju u arhivama predstavlja osmišljeni depozit.
Već više od dve hiljade godina pozorište je, pored knjige, bilo jedino izražajno sredstvo. Tek nedavno su stigli bioskop i televizija. Ali pozorište je izdržalo. Čak je uspelo da poveća svoj autoritet i harizmu. Svakako, preživljavaju samo najbolja pozorišta. Da li se i za novine predviđa slična sudbina u bliskoj budućnosti?
Pored razmišljanja i saveta (ponekad korisnih, često prevaziđenih) koji se čuju na raznoraznim okupljanjima na temu krize u mas-medijima možda je ponekad dobro osvrnuti se i na one primere koji potvrđuju da se i u »teškim« vremenima može opstati.
Francuski slučaj
Dok ugledni francuski dnevnik Mond (kao i mnogi drugi listovi širom sveta) još uvek nije uspeo da prebrodi krizu u koju je zapao 2007. godine (gubitak od 10 miliona evra i dugovi u visini od 150 miliona evra, izvor Wikipedia), dotle jedan drugi, takođe francuski, satirični nedeljnik – bez razvijene marketinške strategije (tj. bez prostora namenjenog reklami), koji se ne može pročitati na internetu i čija grafika je ostala gotovo nepromenjena od osnivanja lista 1915, bez akcionara koji odlučuju o njegovoj izdavačkoj liniji – s uspehom odoleva krizi štampe. Tokom 2007. ostvario je poslovni promet u iznosu od 31,6 miliona evra sa 6,2 miliona evra dobiti (kao uvek, namenjenih za rezerve), uz povećanje tiraža od 24% – prosečan broj štampanih primeraka u 2007. bio je 503.000 (podaci objavljeni u dodatku dnevnika Korijere dela sera 4. 10. 2008). Ovaj fenomen se zove Kanar ansene, u prevodu Okovani patak. Tajna za ovakav uspeh časopisa, koji se ne bavi tračem i zavirivanjem u spavaće sobe, već istraživačkim novinarstvom, najverovatnije se nalazi u njegovoj osvedočenoj verodostojnosti: denuncijacije (optužbe) i demaskiranje skandala u francuskim vladajućim i poslovnim krugovima praktično bez ijednog ozbiljnog demantija za sve vreme (92 godine) izlaženja.
Nezavisni nedeljnik Okovani patak, jedan od najpopularnijih i najprestižnijih listova u Francuskoj, osnovao je novinar Moris Marešal (Maréchal) za vreme Prvog svetskog rata s namerom da se suprotstavi ratnoj propagandi koja je uzimala maha. Samo u početku (do 1920) saradnici ovog lista bili su članovi komunističke ili socijalističke partije. Sadašnji vlasnici nisu vezani ni za jednu političku ili ekonomsku grupu. Mada je i danas više »levo« orijentisan, časopis žestoko brani svoju nezavisnost kritikujući, bez preferencija, političke partije; žaoke se upućuju bez obzira na političku boju. Omiljena meta – francuska politička klasa. Pored očigledno satiričnog pečata, Okovani patak takođe daje informacije iz kulture: rubrike posvećene književnosti, filmu i pozorištu, kao i dodaci kulturnog karaktera.
Ova novinska kuća je smeštena u lepoj palati u otmenoj pariskoj ulici Sen Onore (Saint Honoré). Umesto svetleće ili iskričave oznake, sasvim neupadljiva mesingana pločica, postavljena kod ulaznih vrata, nagoveštava sedište redakcije časopisa. U dvorištu zgrade namernika »sačekuju« dva žuta pačeta (naslikana na staklu) i natpis: »Okovani patak – 1. sprat«. Posle penjanja drvenim stepenicama stiže se do redakcijskih prostorija. Tu, udaljeni od buke i eksponiranja, marljivo radi 60 novinara-ortaka (sa prosečnom platom 6–7.000 evra mesečno) ne obazirući se na činjenicu da sopstveni kapital časopisa u vrednosti od 91,7 miliona evra omogućava zaposlenima da žive tri godine bez objavljivanja lista.
I sam naziv ovog satiričnog nedeljnika ima dvostruki smisao. Pored bukvalnog prevoda (canard – patak), reč canard u novinarskom žargonu znači bilo »novine« bilo »lažnu vest«. Stoga se ime Okovani patak može protumačiti kao namera da se okuje (pokori) izmišljotina, što ne isključuje drugo značenje – biti okovan (sputan) cenzurom. Izgradivši sopstveni jezik, žargon i stil, list neumorno raskrinkava afere udarajući i »levo« i »desno«. Na svom putu ostavio je mnoge žrtve čije karijere su se »zaustavile« na osam (fiksnih) strana nedeljnika. Na njegovoj dugačkoj listi u bliskoj prošlosti našao se i Erve Gajmar (Hervé Gaymard), ministar ekonomije, koji je, iako se srčano zalagao za smanjenje javnih troškova, bio prinuđen da podnese ostavku 2005, nakon što je Patak obelodanio skandal: ministar je živeo u elegantnom stanu od 600 kvadratnih metara koji je koštao poreske obveznike 14.000 evra mesečno. Za vreme prošlogodišnje izborne kampanje, opet zahvaljujući satiričnom nedeljniku, javnost je upoznata da je Nikola Sarkozi, koristeći se svojim položajem predsednika opštine, kupio dupleks-stan u Nejiu-sir-Sen, za cenu koja je za 300 hiljada evra manja od tržišne. List je takođe optužio Segolen Roajal (Ségolene Royal) da je prikrila vrednost svoje imovine kako bi smanjila porez. Klod Anželi (Angeli), glavni urednik i deoničar nedeljnika (kao i svi ostali zaposleni u Okovanom patku), u nedavnoj izjavi za Korijere dela sera je naglasio: »Mi želimo da informišemo, ne interesuje nas senzacionalizam. Ne zanima nas ‘ko s kim ide u krevet’, sem ako to ne izaziva posledice na javnom polju. Rasida Dati (ministarka pravosuđa) je u drugom stanju? Ime oca je njen problem, to nisu motivi da bi se pričalo o njoj. Satira, humor, vinjete (karikature) i dvostruka značenja predstavljaju instrumente kojima mi iskazujemo stvari koje drugi ne kažu«, pojašnjava Anželi. »Mi smo dopunski časopis. Nismo zamena za dnevne listove i televiziju, već se trudimo da pridonesemo nešto više i da gledamo na društvo na drugačiji način, istovremeno ne obraćajući se samo uskoj eliti.«
I predsednici države bili su često na udaru lista: Širak, zbog jednog slučaja korupcije, dok je bio gradonačelnik Pariza, Žiskar d’Esten zbog dijamanata koje je, između jednog i drugog safarija, primao od darežljivog afričkog imperatora Bokase, Miteran (nadimak u Patku Tonton, šifrirano ime koje je koristila tajna služba zadužena za njegovu zaštitu), a i De Gol (nadimak Monženeral – mongénéral,posle 1958, aluzija na Napoleona III), poznat po pitanju koje je svake srede (dan kad Patak izlazi) postavljao: »Šta prokleta ptica kaže?«
Anželi ipak smatra da rizik da njegove novine postanu istinska sedma sila ne postoji. »Velika moć vodi ka megalomaniji. Mi nismo ovde da ubijamo političare, zadovoljavamo se da zakovitlamo prašinu koja, ponekad, stoji ispod tepiha. Moćnici nas vole ili mrze, ali nas, u svakom slučaju, poštuju«, zaključuje dugogodišnji urednik časopisa (već 37 godina na čelu redakcije).
Možda je baš zato prva dama Francuske izjavila da u Patku ne propušta nijedan nastavak »Dnevnika Karle B.«, duhovite izmišljene hronike o njenim danima u Jelisejskoj palati. Tiražu lista, koji već 16 godina izlazi po nepromenjenoj ceni (1,20 evra), najverovatnije doprinose i dodaci, kao što su nedavno objavljen dosije (o suprugama francuskih predsednika) interesantnog naziva: »Te prve dame koje nama upravljaju« (Ces premieres dames qui nous gouvernent) i dodatak »Televizija, to sam ja!« (La télé c’est moi). Da ne bi bilo zabune, na naslovnoj strani je slika Nikole Sarkozija, a ne apsolutističkog francuskog kralja Luja XIV. Aluzivna igra reči u naslovu razjašnjava se na stranicama dosijea: sličnost između »vladara« nedeljnik pronalazi u Sarkozijevom razmišljanju da direktno imenuje predsednika državne televizije, ideji baziranoj na shvatanju da je televizija narodna stvar i da se o narodu brine šef države.
Tekst preuzet sa www.republika.co.rs