Poštovali su ono što izgovori, beležili, pamtili. Dok im se obraćao, uviđali su kako njegove reči, i kada u njima ima demagogije, ne gube smisao, jer su nadahnute visokim ciljevima. Premijer je bio filozof velikog znanja koji je suvoparnost teorije zamenio praktičnim, kako bi isprobao primenjivost teorijskih modela koje je smatrao civilizacijskom nužnošću u maloj i razorenoj zemlji. U njegovim obraćanjima puku Srbije osetila se naklonjenost običnom čoveku. On je verovao da svako može shvatiti položaj u kojem se nalazi mala i razorena zemlja i govorio je šta je potrebno učiniti da zemlja ne bi više bila razorena, ali da bi i dalje imala na umu da je mala.
Javnim istupima plenio je jer se udaljavao od ruha zvaničnosti, političke frazeologije, teorijskih sintagmi. Koristio se živim jezikom birajući reči svakodnevnice, ugrađujući ih u celinu skrojenu da objasni prosečnom građaninu Srbije zašto je poslejugoslovensko područje relikt predmodernog vremena. Nije se libio zaći u dubinu ovdašnje istorijske, nacionalne i socijalne dubioze, preoblikujući naučno utvrđene stavove u rečnik većine, kojoj je sasuo u lice istinu o srpskom mitomanstvu, nazadnosti našeg kolektivnog identiteta, večitom anahronom poklonstvu idolima narodnog održanja.
Đinđić je, dakako, razumeo tragizam srpske političke snage, sastavljene od crkve i poezije, umetničkih nadahnuća i duhovnih poleta, tamo gde umetnosti i duhovnoj ekstazi nije mesto. Nije hteo da svoju svest o našoj zaostalosti, proizašloj iz istorijske nužnosti i vlastite budalaštine (kojom sada manipulišu konzervativni krugovi), zadrži za sebe i beogradske salonaše. Nije hteo sumnjati u sposobnost naroda da prihvati bolnu istinu o svom hroničnom defetizmu, jer terapija koju je nudio vraćala je vitalnost i plodnost najranjenijim delovima naroda.
Prevideo je da balkanski narodi veruju u čuda alternativne medicine i domaćih travara. Njegova stručna dijagnoza hladnokrvno je detektovala boleštinu i podrobno je objasnila i imenovala. Sujeta obolelog nije izdržala precizne reči i, usled uvećanog bola, narod pomisli kako ih doktor Đinđić vređa, ponižava, uništava. Sujeti obolele većine više je odgovarao umilni, ljubavnički odnos samoprozvanih iscelitelja, namerenih na vođenje ljubavi sa masom. Više su joj odgovarale i prazne analize praznih poličara, pune stručnih dijagnoza i termina, oblikovane tako da nikoga ne dotiču. To je ono udarničko insistiranje doktora Koštunice na teorijskoj samobitnosti dok ponavlja reči suverenitet i teritorijalni integritet u javnom prostoru. Doktor Đinđić nije hteo sakriti od bolesnog istinu o njegovoj bolesti, drugi su hteli bolesnog uveriti kako nije bolestan, ili da je vrlo malo bolestan.
Kompetentan političar, kakav je bio Đinđić, razumeo je svetske procese, ali je i sa empirijskom sigurnošću poznavao unutarnje procese na ograđenom prostoru predsavremenog doba. Bio je izuzetno neobična i retka vrsta u domaćoj politici kojom su se odvajkada bavili ljudi usplahirenih duša. Antipod političkom profilu uobičajenog srpskog vladaoca rastrojenih živaca, obeleženog sumnjama, paranojom, nepristojnošću, neurastenijom i manijom veličine. Bio je prototip profesionalnog političara nepreglednog znanja spojenog sa praktičnošću, upućenog u životnu vrevu.
Ostavljao je utisak strastvenog čoveka u govorničkim nastupima, a telesnim pokretima što prate izgovoreno otkrivao je životnost. Bio je političar svestan odgovornosti vladara i kada je činio sumnjiva dela, nije sumnjao u njihovu krajnju svrhovitost, koja će se pokazati u budućnosti. Posednik filozofskog i sociološkog znanja obuhvatio je svojim pogledom društvenu ukupnost.
Precenio je narod koji je služio, jer tu dalekovidnost plebs nije u stanju videti, a snage mešetara i šarlatana odlučno su se ujedinile u degradiranju premijera niskostima spuštenim na uši sludelog sveta, spremnog da poveruje u Đinđićevo izdajstvo, plaćeništvo, služenje zapadu.
Zoran Đinđić je ubijen od svog naroda, koji ga, kako je i on sam primetio, nikada nije voleo. Proradio je u mehanizmu tog naroda neuračunljivi strah od reformatora.
Umesto prihvatanjem reformskih poduhvata, narod je odgovorio mržnjom prema onome koji bi da menja, praćenom strahom da se prizna lična nesavršenost. Nije li inspirativni premijer počesto spominjao ličnu zamenicu Vi, kada je ukazivao na probleme u društvu?!
Mladi su ipak pronosili njegovo ime jer su, još nevinim očima, pre zakoračenja u životne nesavršenosti, uvideli nužnost menjanja. Stariji su samo konstatovali sluđenost, bez pristanka na ponovno školovanje.
Jedna od najbolnijih istina jeste usamljenost premijera mislioca. Svaki tragično stradali pojedinac osjetio je nedostatak tuđih ruku iskreno položenih na svoje. Đinđić je bio jedan od njih. Naizgled je imao pregršt političkih istomišljenika, saradnika, pomoćnika, ali njihovo prisustvo je bilo tek telesno. Umom je malo ko bio u njegov blizini. Najbolji dokaz je današnje nepostojanje kontinuiteta Đinđićevih zamisli, nepostojanje prirodnih nastavljača puta koji je Đinđič prokrčio, a koji je danas obrastao zbog neodržavanja.
Ubijeni srpski premijer je i drugi put ubijen neodmerenim uveličavanjem i nekrofilskim izlivima saosećanja bezosećajnih. Zapravo, dr Zoran Đinđić je konaćno ubijen pretvaranjem u modernu pop ikonu koja simbolizuje nesrećnog i neshvaćenog pojedinca, nad kojim će svako uzdisati, ali se niko neće nad njim zamisliti. O njemu se ne razmišlja, osim u razmerama javnog eksploatisanja, prigodnih govorancija, otkrivanja besmislenih pojedinosti, pravljenja kulta na mladosti i lepoti ubijenog.
Prenaglašava se njegov kosmopolitizam i svestranost, čime se skreće pažnja sa Đinđića političara na Đinđića filozofa, pisca, fotografa.
Ne, gospodo, Zoran Đinđić je bio prevashodno političar, premijer Srbije. Možda će jednog dana mladež nositi lik sa njegovim bedžom, ali neće znati odgovor na prosto pitanje: Ko je bio Zoran Đinđić?
Smeštanjem kvalitetnog profesionalnog političara tragične sudbine u druge oblasti želi se stvoriti tragično sećanje puno hvalospeva, himni, pesmi, svečanosti, ali bez analiza, razmišljanja, diskusija. Šta mislite, šta bi poželeo Zoran?
Kao student Banjalučkog univerziteta ponosan sam što je jedno od najboljih izlaganja dr Zoran Đinđić održao studentima u Banjaluci, ali sam posramljen kako i koliko se sećamo ubijenog premijera Srbije.