Prve asocijacije po pomenu imena Janka Baljka ( Vidimo se u čitulji”, “Vukovar, jedna priča”) neizbežno vode ka destrukciji. Neka me Baljak pogrešno ne shvati, pričam samo o onome šta je on beležio i dokumentovao filmskom kamerom zbog čega ga je Ahmed Burić sa pravom i nazvao “hroničarem samodestrukcije”.
Stoga je iznenađujuća bila vest da Baljak snima film o Titu, o jednoj generaciji koja je živela svoje najluđe godine i dane. Mladalačku bezbrižnost i razdraganost prekinula je vest o smrti druga Tita.
Reč je o filmu “Blue Train” čija se radnja dešava uoči, za vreme i nakon smrti Tita. Radnja ide ovako: Maturanti se 1980. godine pripremaju za izbor za “Princezu maja” i, dok su okupirani ljubavima, uzbuđenjem oko izbora za mis škole i krajem gimnazijskih dana, mediji prenose loše vesti o zdravstvenom stanju druga Tita, a onda i o njegovoj smrti.
Sedamnaest godina kasnije protagonisti te priče ponovo se sreću. Ko su ti ljudi danas i šta se sve sa njima dogodilo u postitovskoj Jugoslaviji, bremenitoj burnim dešavanjima i sudbinskim obrtima, otkriva novi film Baljka. Snimanje ovog generacijskog filma je završeno i trenutno se montiraju arhivski snimci.
Iako će, baš kao i u slučaju Zafranovića i Vrdoljaka, film biti prikazan na 30-godišnjicu smrti Tita, Baljak kaže da je ta priča napisana još davne 1990. godine, a uz određene izmene, određene pre svega ratovima dobili smo “Blue Train”. Uz određene izmene i dopune evo i razgovora sa Baljkom koji je prvobitno objavljen na prijateljskom portalu zurnal.info. Sama premijera se očekuje baš oko godišnjice smrti Maršala, a osim Beograda film će se prikazivati i u ostalim gradovima rahmetli SFRJ do kojih će, nadamo se svi Baljak stizati upravo Plavim vozom.
Premijera se očekuje na proleće, baš na 30-godišnjicu smrti Josipa Broza Tita. Jesi li ciljao na to?
To se slučajno potrefilo. Ispada da sam ciljano gađao 30 godina. To je moj stari tekst, scenario koji sam napisao u nekoj optimističnoj ideji da s njim mogu da diplomiram. Ima tome skoro 20 godina. Uvek je figurirao kao potencijalno zanimljiv ali nikad nije bilo para za to. Kad sam već odustao od toga, i radio neke druge stvari, prošao je i dobio pare na gradskom konkursu. Tada je krenula priča. U međuvremenu sam, pošto se film završava susretom generacija nakon izvesnog broja godina prepravljao tekst. Uvek sam ga aktuelizovao. Ima sigurno jedno šest, sedam verzija i priča se sada završava ‘96./'97. godine u ono vreme studentskih protesta, a prvobitno se završavao ‘91.
Kad sam pisao tekst nije se pričalo o brendu “Tito” u bivšim republikama i pokrajinama. Tito nije bio tako popularan kao što je sada. Ispalo je slučajno, ali to naravno ne znači da ne treba iskoristiti pogodan trenutak. Ideja je da se na proleće organizuje niz premijera u ex-jugoslovenskim gradovima. Ima ideja da usput bude i koncerata jer muziku za film piše Zoran Predin, pa da se napravi neka mini turneja, možda čak i da putujemo od grada do grada Plavim vozom. U njemu se inače i završava film.
Odlučio si se da uloge poveriš mladoj ekipi glumaca od kojih većina nije uopšte poznata javnosti?
Odlučio sam se za jednu veliku audiciju koja je trajala nekoliko meseci i gde se prijavilo oko 500 glumaca. Mislio sam da će se desiti neko čudo, da će doći neki klinci koji se ne bave glumom i filmom, neki apsolutni početnici i natruščici. Međutim škola je škola i to iskustvo se pokazalo pa tako u filmu imamo ili diplomirane glumce sa Fakulteta dramskih umetnosti ili apsolvente. Nije se dogodilo čudo da baš neko sa ulice prođe audiciju. Potrebno mi je bilo da promovišem u glavnim ulogama neke mlade, nepoznate ljude. Kao što je svojevremeno serija Darka Bajića “Sivi dom” izbacila mlade, nepoznate glumce, tako verujem da će se i o ovima tek čuti i da su u pitanju buduće velike zvezde.
Kakav je bio njihov odnos naspram teme, s obzirom da nisu bili ni rođeni kada je Tito umro?
Njima Tito apsolutno ništa ne znači, nemaju nikakav odnos prema njemu. Načuli su nešto od svojih roditelja, ali ne mogu da vežu svoje uspomene za taj period i za Tita uopšte. O Titu se više ne uči ni u školama. Mi smo učili preterano, a oni sada ne uče uopšte. Još u fazi priprema snimanja držao sam im jednu vrstu kursa.
Puštao im filmove?
Da, puštao filmove iz tog perioda iz Filmskih novosti, pošto će u filmu biti dosta arhivskog materijala. Gledali su detalje od bolesti, smrti i sahrane. Jako mi je bilo bitno da im približim, ubacim atmosferu koja je meni bila polazni motiv da se bavim tom temom. Kad sam počeo da pišem tekst pošao sam od varijante da je umro vođa i sedam dana je proglašena nacionalna žalost. To je neko vreme bezvazdušnog prostora u kojem se cela nacija našla. Nisu radili ni bioskopi, puštala se non stop ozbiljna muzika. To mi je bilo zgodno kad sam sastavljao tekst, a bilo je proleće, lepo vreme. Zamislio sam da postoje ljudi kojima je bilo do veselja, do radosti…, neki ljudi koji su se zaljubljivali u to doba, koji su se našli u situaciji da je to bilo taboo. Ko god je bio srećan nije se uklapao u opštenacionalnu žalost što je jako zgodno za dramu – taj kontrast između onoga što se dešavalo na ulicama i onoga što se njima intimno dešavalo u životima.
Mladost, radost i matura kao radostan čin i opšteproklamovana žalost, taj sukob dva sveta je bio jako zanimljiv za dramsku radnju. Osim toga, to je nekako period koji je zaista bio gubljenje nevinosti cele jedne generacije. Sve šta se posle toga dešavalo su bili neki poslednji bezbrižni dani, bez obzira koliko to glupo zvučalo. Nije se razmišljalo ni o krizi ni o nacionalizmu. Jedino što je bilo važno i što je visilo je osećanje opšte neizvesnosti šta će se dogoditi kad je otišao Tito. On za sebe nikad nije govorio “kad ja umrem” koristio je izraz “kad ja odem”. Kao hedonista nikad nije prihvatao da će umreti. To je isto zanimljivo za ceo period.
Bio sam klinac ali znam da je njegova smrt doživljena kao smrt najbližeg svog. Uostalom i oni koji su se rodili posle sigurno su imali prilike da vide barem detalje sa Poljuda i plač igrača Hajduka i Crvene Zvezde nakon što je saopšteno da je Tito umro.
To su svi doživeli kao smrt roditelja. Sve te suze, mimohod, atmosfera…, sve je bilo vrlo iskreno. Niko te ljude nije naterao da prave predstavu po gradu. Ljudi su iskreno plakali. Opet su imali to osećanje neizvesnosti šta će se sa zemljom desiti. Pamtim vreme još dok je Tito bio bolestan u Ljubljani – šta kad on ode? Da li će nas okupirati Rusi kao što je to bilo 12 godina pre u Češkoj? Nije se desilo ništa specijalno sem što je zemlja počela da kopni. Ta cela ekipa, predsedništvo, birokratizovani aparat… Svesno ili ne, ali uopšte nije pripremio naslednika. Došla je garnitura nesposobnih apartčika koji jednostavno nisu znali da odgovore izazovu vremena i koji su postepeno dovodili zemlju i u krizu i nacionalizam i rat. Taj period mi je zaista ostao u sećanju kao trenutak gubljena nevinosti, a u filmu je to gubitak nevinosti jedne generacije. Mislim da će to biti prepoznato kao light motiv i da film može da komunicira i van ex-Yu prostora, jer to se može porediti sa odlaskom svakog diktatora.
Nekako se u tom postitovskom periodu, kada je već zemlja krenula da korača u propast uvek postavljalo pitanje šta će se desiti ako nas neko napadne. Sećam se scene nakon jedne nesreće u rudniku kada je cela zemlja pokazala solidarnost, kako se isticalo da ako nas neko napadna da ćemo se uvek tako ujediniti. Onda je novinar priupitao “a šta ako vas niko ne napadne?”
Mi smo zapravo uvek učili da postoji opasnost od spoljnog neprijatelja, nismo bili svesni da smo sami sebi najveći neprijatelji. Tito je toliko insistirao na bratstvu i jedinstvu i nije bio blesav zato. On je negde imao i svest da to može da ode u jednom krvavom nacionalističkom pravcu, zato je uvek i suzbijao Maspok, liberale u Srbiji…, ali ga nije preterano zanimalo šta će se desiti posle njegove smrti. Savršeno je živeo taj trenutak i drugo ga nije zanimalo.
Nakon Titove smrti jedna po jedna republika se odricala Tita. Srbija možda i prva. Poslednje vreme dešava se pravi revival Tita, antifašizma, pa moglo bi se reći čak i jugonostalgije. Otkud to nakon što smo se uspešno i krvavo otarasili jugo prizvuka?
U pitanju je pre svega tranziciona muka koja je svuda prisutna. Fenomen je da je u najrazvijenijoj zemlji, koja je jedina članica EU taj kult sada možda i najjači – Tito je najpopularniji u najrazvijenijoj zemlji. Ja bi to nazvao tranzicionim grčom i nostalgijom za bezbrižnim vremenima kada ljudi nisu razmišljali ni o vizama ni o putovanju. Sada je strašno velik uspeh što smo dobili beli šengen, a bili smo slobodni građani u to vreme. Ne daj bože da ti neko ukrade onaj crveni pasoš. Oni su i na zapadu i na istoku imali vrednost. Ljudi se sećaju mora, toga kako nisu morali da se grče, kako su mogli i oni siromašniji da priušte deci zimovanja, letovanja. Neko će reći da je zbog toga i došlo do toga, da se zemlja prezadužila, da je sve bilo lažno, da su to sve bila Potemkinova sela. Stoji činjenica da je sve – od infrastrukture, industrije…, da je sve napravljeno u to vreme. Nakon toga ništa nije urađeno. Posle Tita nismo uspeli da završimo ni autoput Beograd-Novi Sad koga nema ni 100 km. Iz ove perspektive to ljudima izgleda sjajno. Pa, ja sam 15 meseci bio u JNA. To je za mene bila najgora godina života, a sada se sećam samo nekih gluposti, nekih lepih stvari.
Imaš poprilično materijala koji se očigledno neće moći iskoristiti. Da li je planirana i serija?
Pregovaramo o tome. Serija bi bila dobra jer neke stvari koje neće ući film mogu u seriju. Pregovarali smo i sa RTS-om i B92 i za sada ide kilavo. U principu to je nužno zlo. Ne može serija da bude bolja od filma. To se obično svede na razvlačenje, ali zanimljiva je iz finansijskih razloga.
Direktor si Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Kako tu izlaziš na kraj sa problemima?
Festival je postao međunarodni pre nekoliko godina. Imao sam problema da ga dovedem u red jer se pretvorio u delenje nagrada šakom i kapom. Bojali su se trke sa ostatkom sveta. Sad može svako da konkuriše na festival. Imao sam užasnih problema da festival postane međunarodni. Jedino tako možeš da vidiš gde se nalaziš u odnosu na svet. Ako sam sa sobom trčiš trku nikad nećeš biti svestan vrednosti. Jako je loša situacija, sve je manji broj filmova, posebno domaćih. Ove godine će biti i manje filmova. Animirani film je gotovo umro, ne postoji kao kategorija. Kratki igrani filmovi kao forma takođe postoje samo na fakultetima. Festivali su uglavnom na nivou studentske vežbe. Dokumentarni filmovi takođe. Moji studenti rade u okviru svojih ispita. Televizija nije prijavila ni jedan dokumentarni film. U Novom Sadu je malo bolja situacija. Iako je na TV Novi Sad veće siromaštvo iz godine u godinu se napravi pet, šest dobrih filmova. Ove godine prvi put imamo film iz Crne Gore. Zanimljivo je da autori iz RS ne mogu da se naviknu da su u međunarodnoj konkurenciji pa šalju prijave za domaću.
Tako će biti sve dok se ne uspostavi tržišna utakmica i dokumentarni film ne bude stvar tržišta kao što je u svetu. U Amsterdamu za festivale ne možeš da nađeš kartu. Dokumentarni film je svuda u svetu ogromnoj ekspanziji, čemu je uveliko doprineo Majkl Mur. Više ne postoje ni emisije poput one na HTV-u “Jedan autor – jedan film”. Cele godine je postojala emisija gde si posle filma mogao da pogledaš i razgovor sa autorom. Koja je svrha dokumentarnog filma kada nemaš gde da ga prikažeš, osim možda na festivalu? Naši najangažovaniji autori su sami sebi producenti kao Boris Mitić, majstori koji žive samo od toga. Prodaju sami po svetu, naprave najbolju šemu. Dakle to je moguće ali on je izuzetak koji ne potvrđuje pravilo. Ja sam najviše ogorčen sa tim gde je moja bivša kuća (B92) otišla, a nije moralo tako da bude. Dobijali su nagrade za najbolje pruducente godinama.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com