Razmišljam kako će se za nekih 300 godina gledati na naš civilizacijski nivo i šta će naši potomci misliti o 
sadašnjim uslovima života u Srbiji. Hoće li se zgražavati i užasavati nad našom svakodnevicom, životnim standardom, društvenim pojavama i šta će misliti o onome što ovde nazivamo demokratijom? Kako će doživeti naše političke savremenike, koji sa neviđenim entuzijazmom mukotrpno rade na zaluđivanju i laganju građana? Danas niko ne može ni da nasluti koliko će trajati njihove privilegije i beskrupulozno bogaćenje na račun države. Hoće li se u budućnosti ikada saznati kako je vlast uništavala svoje podanike, svirajući na partituri lopovluka zvanog tranzicija? Hoće li potomstvo razumeti sve tegobe života u državi, gde je vlast decenijama radila šta god je htela? Budući istoričari će, kao i današnji, tvrditi da nam je kroz istoriju bivalo i gore. Potezaće argumente u vidu viševekovne osmanlijske vladavine, pominjaće muku i pogibelj oslobodilačkih ratova, razna klanja i ubijanja od strane neprijatelja srpskog naroda, ali verujem da neće izostati sazananja o satiranju građana u tzv. mirnodopskim uslovima karakterističnog za naše vreme.
Trenutno je na snazi istrebljenje penzionera sa nižim primanjima, nezaposlenih i svih koji ne znaju od čega žive. Vlast je odobrila talas poskupljenja i nikog nije briga kako će građani plaćati račune. Vlastodršci ne razumeju bedu jer mesečno zarađuju koliko srećno zaposleni radnici za celu godinu. Da ne pominjem njihove ušteđevine u hiljadama evra. Bogati su i sposobni zato što su izmislili čarobnu tranzicijsko- vlastodržačku pljačku kojoj se ne vidi kraja. Nije ih briga što je građanima skupa kablovska televizija, ako ne mogu da je plate neka slušaju radio! Ako im je skup telefon, neka manje telefoniraju. Ionako im služi da ogovaraju vlast. Poslednjih desetak godina su se opustili i zaboravili kako su živeli sa restrikcijama. Sada stalno uključuju kućne aparate, ne peru ručno ni sudove a kamoli veš. Drže se usisivača umesto da koriste dobru, staru metlicu. Izbezobrazili se pa kuvaju svaki dan i za svaku sitnicu uključuju rernu! Neka jedu musli, pa će biti zdraviji! Ne poštuju ni tradiciju kupanja samo subotom, pa im je kriva država što im je skupa struja.
Reforme moraju da bole, reče onomad ministarka finansija, ako ne bole nema efekta! Pa što malo ne zaboli i vlast, tek toliko da se bolovi raspodele? Nema šanse jer je vlast izgradila sistem u kome se uspešnost pojedinca meri količinom pokradene, društvene imovine. Gde god se osvrneš po Srbiji svuda samo džukele koje su nam sele za vrat i uništile svaku nadu u pristojan život od sopstvenog rada. Slutim da ni za stotinak godina neće biti provaljene i javno obznanjene sve prevare i ujdurme sa kojima živimo. Oguglali smo na sve apsurde koje sprovodi aktalna vlast, kao srednjovekovni Srbi na vlastelinski bič i kulučenje. Taj bič je u dvadesetprvom veku prerastao u metaforu, ali boli jače nego ikada. Za sve je kriva prošlost. Kad je posle kosovske tragedije nastupilo nabijanje na kolac, srpska vlastela se razbežala i maskirala turbanima i fesovima, čekajući nekoliko vekova da se okupi u Marićevića Jaruzi. Vlasti koja potiče iz jaruge neophodni su vekovi da se oslobodi sirotinjskog kompleksa i prestane da krade. Mora nekome da naplati svoj problematičan početak. Iskustvo govori da se uvek povlačila pred moćnim neprijateljem, a borila i pobeđivala nad logikom i pameti sopstvenog naroda.
Ko god u Srbiji počne logično da misli, može da se razboli. Još uvek ne znam hoće li me stići posledice iskustva od 
protekle nedelje. Ustala sam u subotu u pola pet ujutro i stigla pred zgradu MUP u Novom Sadu da se povinujem pravilima dobijanja novih, putnih isprava. Iako radno vreme počinje u 8, da bi se stiglo na red i uzeo broj, mora se stići na lice mesta najkasnije u 5.30. Pre mene u redu je tridesetak ljudi. U roku od pola sata red je dostigao dužinu preko sto metara. Brojeve mogu dobti prvih 70. Ledena košava uvlači se u kosti, sipi kiša. Povremeno se na desetak minuta sklanjamo u ulaz obližnje zgrade, ne bi li se ugrajali. Ne vredi, tresem se od hladnoće, telefoniram i molim da mi od kuće donesu bundu, skijašku kapu i rukavice. Naoružana toplom odećom stižem na red u 8 i deset minuta, ali mi saopštavaju da više nema brojeva! Shvatam da ima profesionalnih čekača i da je red obmana. Mnogi negoduju, dolaze već peti put. Jedan momak veselo čavrlja, uspeo je pre tri nedelje da se dočepa broja i preda zahtev za pasoš. Sada po istom postupku čeka da dobije drugi broj, ne bi li ga podigao! Nije tako strašno, kaže, najgore je prošlo.
Raspitujem se na kojim mestima se još podnose zahtevi za dokumenta. U ponedeljak ranom zorom stajem u red pred policijskom stanicom na drugom kraju grada. I ovde čekam dva sata da počne radno vreme. Nema brojeva, građani sami ispisuju redosled svojih dolazaka i listu sa imenima predaju dežurnom policajcu. Stanica je mala i može da obradi samo 15 zahteva dnevno. Iako sam došla u 6 ujutro, 12. sam na spisku. Zakazuju mi postupak fotografisanja i uzimanja otisaka prstiju za 13 sati. Na izlazu me iskusniji građani upozoravaju da se ne nadam uspehu jer svaki dan po nekoliko puta pada kompjuterski sistem, pa se čekanje u redu pomera za sledeći dan. Sa zebnjom u srcu stižem u zakazano vreme. Kako je moguć pad sistema nekoliko puta dnevno, pa tako tri puta nedeljno, pitam i saznajem da se podaci iz svih kompjutera koji obrađuju zahteve građana slivaju u jedini centralni server MUP-a i ako bilo gde dođe do greške pada čitav sistem! Uz zebnju i lupanje srca uspešno obavljam sve za pola sata i pitam službenika kada će dokumenta biti gotova. Otprilike za tri nedelje, kaže, ali, možete ih podići samo tamo gde ste prvi put čekali. Zašto da idem tamo da čekam satima i danima? Takva je procedura, mi ne izdajemo dokumenta! Ljubazno mi savetuje da odem oko pet sati ujutro da bih dobila broj za zakazivanje i onda…
Htela sam da pitam, ministra Ivicu Dačića ili direktora policije Srbije, ko je smislio ovo specifično mučenje građana prilagođeno civilizacijskim tekovinama čovečanstva (umesto običnog čerečenja na točku) kad pročitam u novinama da su i oni, kao otoič predsednik Boris Tadić, otišli u posetu ekipi TV serije „Selo gori, a baba se češlja“! Pomislim da mi se asocijacija pričinjava i poverujem da se centralni server MUPa, u koji se slivaju sve duše Srbije, nalazi baš na mestu snimanja! Razočarana do srži, u svrhu opuštanja živaca otvaram časopis u kome se radoznalo građanstvo obaveštava kako se popularna pevačica Svetlana Ražnjatović provela za dan zaljubljenih u svojoj vili na Kipru u društvu mladog ljubavnika. Kaže da su se jako lepo proveli i da je mali fasciniran njenim dekoraterskim ukusom. Onaj kome pada na pamet da razmišlja od kojih para je pevačica podigla vilu i koliko u Srbiji može da traje istraga o krađi milona evra, neće nikad moći da kupi ni poštene cipele, a kamoli slobodu.
Preuzeto sa prijateljskog portala www.e-novine.com