Da se razumemo, nisam za nasilje. Ima, doduše, dana kada je to ubeđenje, a ima i dana kada me mnogo više sprečava što za to nisam baš naročito obdaren konstitucijom. Al’, da vidiš, sprečava me i zakon. Ne može tek tako da se hvata za pištolj, tja. I nije baš da smeš da 
tražiš smenu predsednika, ministara ili svetog Petra zbog toga, osim ako si Velja Ilić. Mi ostali ,,pučina je stoka jedna grdna”, pa molim lepo. Deder, da vam ispričam nešto što može biti već i znate iz sopstvenog iskustva. Pre otprilike pola godine, učini mi se da mi neko viri kroz prozor. Stan mi je u suterenu, prozor gleda na dvorište zgrade – a ja gledam u čoveka kako mi gleda u stan. I kao na filmu, kad ga spaziš, a on nestane. Samo, ovaj nije baš nestao, više se uspravio i otišao. Dobro, ko velim, možda mi se učinilo, al’ teško. Zato nastavim da gledam. Dva minuta kasnije – izviri glava, vidim je u ćošku prozora, pa se brzo povuče. Gotovo, zovnem komša-Batu, uzmemo neke priručne toljage i izađemo napolje. Naravno, nema nikoga. Ali mi Bata prijavi da mu se neko tog dana hvatao za kvaku. Šta ćemo, kako ćemo – upozorimo celu zgradu i organizujemo dežurstva, te provedemo narednih desetak dana pospešujući podočnjake i proučavajući kako je pećinski čovek pravio zamke. Padale nam na pamet i razne moderne ideje. Veli Bata: ,,A da se namažemo nekim plemenskim bojama i zadenemo kosti u kosu? Nabavimo neki veliki kazan i stavimo nasred dvorišta, pa kad nas jednom vidi takve, da vi’š da l’ će da se vraća”. Ja sam isto imao predlog: da pobodemo drvene krstače u dvorište i napišemo na jednom ,,poštar, 2008.”, na drugom ,,anketar, 2009.’, pa redom ,,pogrešio ulaz, 2007.’, ,,smetala joj buka, 2007.’ i tako dalje, a pored da bude i jedna prazna raka i pored nje krstača ,,lopina, ovih dana”.
Svašta nešto nam padalo na pamet, al’ pošto znamo gde živimo, nazovemo ti mi policiju da se informišemo šta se sme. Nismo baš spominjali plemenske rituale i rezervisani raka-apartman, ali smo pitali šta se sme ako uhvatimo lopova u svojoj avliji. Kažu, ne sme se ništa, nikakav fizički napad nego da se zove policija. A dok oni stignu, mi da ga nekako zadržimo. Aha, a kako onda da ga zadržimo, da mu skuvamo kafu? Uveravaju nas da oni stižu veoma brzo, ima ih na svakom ćošku. Primetim da nam zgrada, kako to zgrade imaju običaj, ima četiri ćoška i da ih nisam video ni na jednom. Jok, kažu, samo vi pozovite, pa mi preuzimamo. Pod time se verovatno misli da kad te šune pljačka, onda ti oni preuzmu nerve na dalje mrcvarenje: da daš izjavu, da opišeš čoveka, pa kad ga uhvate malo da ideš na sud i u testamentu zamoliš potomke da i oni doživotno potvrđuju tvoju izjavu kad ih budu zvali. Jednom rečju, pljačka je kod nas neka vrsta osiguranja: sve se to vrati nekom narednom kolenu, ostavština za budućnost, mi smo raskalašni, pa bismo možda to i prokockali, a ovako nema brige. Sva sreća, pa se tajanstveni lopov sam od sebe manuo naše zgrade. Al’ ti dani stvarno behu pakao. I da, i pored naše morbidne mašte, osećali smo se – ugroženo.
Dočim ako se gospodin Velja Ilić ugrozi, grom i pakao, odmah se postavlja pitanje nije li greh da on liši nasilnika života, pošto ga je napao ,,mučki, otpozadi”, udarivši ga u lice, ehm, naočigled nesposobnog obezbeđenja i iste takve policije. Molim lepo, ne branim napadača, samo primećujem kako ,,narodni izaslanik” u kritičnom trenutku gotovo traži javno odobrenje da pištoljaši i puškara, a mi ostali i dalje da telefoniramo. Razume se, Velje su ipak nešto posebno – to se vidi i po visini njihove plate u odnosu na naše ,,seci uši, krpi dupe” prihode, pa bilo bi prigodno da se jednim hatišerifom odobri svakome od njih po jedna bazuka i po dva roba iz reda prostog puka, da tegle to, kako ne bismo ni slučajno došli u priliku da nam neka ljudina Ilićevog svetonazora manjka – samo bezimeni smeju da manjkaju, a to smo svi osim njih. Uh, a tek onaj ,,…ko te poslao?” šaradni poklič, dok napadač hvali majke i Velji i ovima na vlasti podjednako. Jašta, pa ne može niko sam od sebe da dobije potrebu da udari Velje, to može samo teledirigovani android. Cirkus, ljudi. Nego, nije ni tako strašno što ne možemo svi da se hvatamo za pištolj – jer su ljudi izmislili metaforu, a po jednoj opštenarodnoj upravo svi možemo samo da se uhvatimo za pištolj i da zasviramo.
Preuzeto sa www.politika.rs