Ljubav u Gvajakilu

8. decembar 2006. u 14.09

Spavao sam k’o top. Posle tuširanja spakovao sam se i spustio torbu na prvi sprat kod recepcije hotela. Popio sam par ekspresića preko puta hotela i sada kujem plan za sledeću destinaciju.

Moj Kanađanin, Glen, planira danas da ide dalje, ali on bi da ide na plažu koja je udaljena dva sata vožnje od grada. Ko zna, možda mu se i pridružim. Dobro se slažemo, što kažu Južnoamerikanci – imamo nešto što se zove “buena onda”, što bi trebalo da znači da sijamo dobrom energijom. Glen je mali nabijeni čovek koji, kao što rekoh, voli da trči iz razonode. Uvek nosi sportsku odeću i izgleda da su mu elastične majice uz telo omiljene. On je na putu za Limu, gde je iznajmio stan na četiri meseca. U Limi, kako kaže, ima devojku i planira da se ženi. Ovaj tridesetšestogodišnjak je stvarno otkačen trista posto. Radi u gradu Misisagi pored Toronta, u kompaniji koja je specijalizovana za presađivanje drveća. Po završetku izgradnje novog naselja, on dođe velikim mašinama, iskopa rupetinu i teretnjakom donese i strpa veliko drvo u zemlju. Video sam par takvih emisija na Diskaveri kanalu. Na kraju izgleda kao da se ulično drveće tu nalazi decenijama, a ne danima.

Nego, sinoć smo opet otišao u El Kolonial Rocafuerte, kafić udaljen svega par blokova od lučke promenade, gde smo se tako dobro proveli i gde sam se  sprijateljio sa lokalcima. Na vratima je mladi izbacivač poreklom iz Libije. Dečko je visok, ćelav i nabijen. On me sinoć odbacio do hotela svojim antičkim mercedesom. Za barom je prelepa vlasnica, koja ujedno i pušta pesme dok su muzičari na pauzi. Uz to radi i na kasi i odgovara na telefon. Svi konobari nose svetlozelene prsluke, bele košulje i crne leptir mašne. Stvarno izgledaju smešno, ali je usluga je na vrhunskom nivou.

Ono što je zanimljivo za Ekvador je to da se muškarci pozdravljaju baš čvrstim rukovanjem, dok žene pozdravljaš metroseksualno, tako što nasloniš obraz na obraz i pustiš zvuk kao da ljubiš vetar. Muškarci se naravno ne ljube. Ubrzo sam ih naučio da me gledaju u oči kad nazdravljaju.

Koristim bežični internet na recepciji hotela dok čekam Glena da se dogovorimo o planu za sledećih par dana. Može lako biti da ćemo se naći u Limi. Kačim par slika na net, pošto ko zna da li ću imati ovakav luksuz u sledećih nekoliko dana.

11. decembar 2006. u 20.31

Montanita San

Budim se mamuran i onako sav nikakav. „Nemoj, srećo, nemoj danas!” Sinoć sam u onom istom kafiću startovao gazdaricu, prelepu latinku duge kovrdžave kose i očiju toliko crnih da sam naprosto propao u središte zemlje. Stajao sam za šankom nagnut prema njoj dok je sipala piće. Gledali smo se požudno oči u oči kao da se takmičimo ko će duže da zuri, a da ne trepne. Ugledala me čim smo ušli u kafić i dala mi onaj prvi jednosekundni pogled; pogled instantne atrakcije. Konobar nam je prišao i pokazao slobodan sto u ćošku lokala. Rodrigo je svirao latino-rok i atmosfera je bila opuštena. Pije se lokalno Pilsener pivo. Nije greška u pisanju,  nego se stvarno piše sa slovom „e” u sredini. Gazdarica leti na sve strane. U stvari, stalno prolazi pored našeg stola dok ide na drugi sprat, gde se nalazi diskoteka. Zidovi ofarbani u prelepe pastelne boje i okićeni indijskim ornamentima i prelepim slikama.

Posle nekoliko piva i izvrsne muzike, spomenuo sam konobaru, sa kim sam se već na brzinu sprijateljio, da i ja volim da sviram i pevam. On je tada rekao da mogu nešto da odsviram ako želim, što ja, naravno, nisam odbio. Pomislio sam u tom trenutku: „Treba malo da se pokažem”, a ujedno mislim i da će to da upali kod gazdarice. Odsvirao sam jednu svoju akustičnu stvar i vratio se za sto kod Glena i Johane. Johana je devojka iz Kita koja je doputovala sa nama. Ovo dvoje su se ušemili kao da se znaju godinama.

Gazdarica je u tom trenutku prošla pored našeg stola i onako usput rekla da joj se svidela moja pesma. Zahvalio sam na komplimentu i otpratio je pogledom dok je prilazila stepenicama za drugi sprat. U tom momentu, kao munja me uhvatila mala srčka, panika; srce mi je lupalo kao da sam pretrčao maraton, a ne ugledao lepu ženu. Adrenalin je počeo da radi. Instinktivno sam ustao i brzo prišao mladoj gospođici. Pitao sam je kako se zove. Marija. Zovem se Marija. Slatko se nasmejala i nastavila da radi svoj posao. Pratio sam svaki njen pokret. Iznad nas, u malom hodniku, je bleštala sijalica bez lustera. Dok sam joj ko zna o čemu pričao, ona otvori vrata i dva ogromna psa uđoše u prostoriju. Koliko ja poznajem pse, čini mi se da su bili neka luda mešavina rotvajlera. „Idem da prošetam pse”, reče Marija. Pitao sam je da mi se pridruži na piću kasnije ili možda treba nekoga da joj pravi društvo dok šeta pse. Pokušavajući da me odbije, gledala me svojim velikim očima i rekla da mora da radi, ali će svratiti s vremena na vreme do stola. Marija, duge kovrdžave kose preko leđa i ubojitih očiju, slatko mi se nasmeši i ode. Osećao sam se nagrađen svakim njenim osmehom. Imala je tanku, crnu, egzotično namazanu sminku oko očiju kao Kleopatra. Nosila je uske trofrtaljke pantalone, uski crveni top i Puma patike sa čarapicama ispod zglobova. Otpratio sam je do vrata i vratio se  za sto onako sav zbunjen i instantno otrežnjen od udarca ljubavnog adrenalina.
Johana i Glen su se upravo vratili sa plesa. Bio sam već u oblacima sa Marijom. Posle sat vremena i nekoliko  popijenih piva, dobio sam dodatnu energiju da joj ponovo priđem i nastavim da je muvam.

Svi su već napustili kafić, bilo je rano jutro. Radila je na kasi glavnog bara i puštala muziku. Razmenjivali smo slatke poglede. Marija i ja smo pričali već nekoliko sati. Ja sam nešto natucao na španskom, a ona isto tako na engleskom. Najsmešnije je što jezik više nije bio potreban. Bukvalno smo se jeli očima, ali je ona morala da se kontroliše zbog radnika u kafiću, koji su polako čistili pod i stolove od praznih flaša i tanjira. Bilo je očigledno da se muvamo već satima. Konobari su se slatko smejali i krišom došaptavali između sebe. Irak, Marija im je gazdarica, a posao u Gvajakilu je teško naći, pa su pazili da ih niko ne primeti.

Svi gosti su već otišli kući. Ja pijem pivo sa izbacivačima i konobarima čekajući da Marija zatvori kasu. U međuvremenu mi je izbacivač ponudio da idemo na neko drugo mesto na piće. Poljubio sam Mariju u obraz i krenuo. Razmenili smo telefone i ugovorili večeru za sutra uveče. Vozio sam se ulicama Gvajakila u razdrndanom svetloplavom mercedesu iz šezdesetih godina. Majstor je nabudžio neko silno ozvučenje. Muzika trešti na sve strane. Dok smo se vozali po gradu preslušali smo kompletan album Buena Vista Social Club. Nešto pred zoru istovariše me pred hotelom. Jedva sam se nekako uspeo na krevet. Zaspao sam sanjajući Mariju.
Probudio sam se mamuran i u neverici da mi se stvarno sve ovo događa. Proverio sam telefon i našao njeno ime u adresaru. Poslao sam joj poruku da se nađemo na kafi. Bila je oduševljena što sam se javio, ali je bila zauzeta kupovinom namirnica za restoran i nije mogla da se pridruži. Rekla je da će biti slobodna za večeru ili možda sat-dva ranije, te da će se javiti.

Johana, Glen i ja smo se najzad našli i krenuli u obilazak Gvajakila. Grad je prelep. Obišli smo glavnu ulicu pored reke, deo koji se zove Las Penas. Las Penas je prelep deo starog grada koji se nalazi na malom brdu odmah pored luke. Marija mi se tu pridružila, pa smo šetali zajedno. Držali smo se za ruke. Otišli smo do vrha brda i popeli se na svetionik odakle se vidi ceo grad i ušće dve ogromne reke koje se spajaju kao nas dvoje.Vreme je proletelo za tren i Marija je morala nazad na posao. Treba da se vrati da bi  organizovala par stvari za restoran i diskoteku.

Ja sam se vratio sa Glenom u hotel da se malo odmorim od silnih utisaka. Johana je otišla svojoj kući u predgrađe Gvajakila. Istuširao sam se i legao na krevet. Na televiziji je fudbal, Real Madrid igra protiv Dinama iz Kijeva. Utonuo sam u san uz bučni glas lokalnog fudbalskog komentatora. Kad sam se probudio čuo sam se sa Marijom. Reče da mora raditi ceo dan. Njen otac Miguel, koji je trebalo da je zameni za barom, to veče se na žalost nije pojavio. Pozvala me je da mi kaže da dođem opet kod nje u kafić ako mogu, jer ona nije u mogućnosti da napusti bar i da dođe na večeru. Glen i ja smo navratili negde oko jedanaest sati na pivo. Morao sam ponovo da je vidim. Morao sam da se uverim da je sve ovo istina. Pojavila se nada.

To veče sam primetio da Marija liči na Sindi Kraford sa dodatkom Šakirinih oblina, srebrno-maslinaste boje kože i bujne kovrdžave kose. Mirisala je na more. To veče smo se dogovorili da idemo zajedno na plažu. Marija je predložila da idemo u Salinas, grad na obali Pacifika na dva sata od Gvajakila. Sutradan smo se našli oko jedan po podne i ukrcali u autobus. Trebalo nam je oko tri sata do Salinasa. Lokalni bus je stajao svaki čas da ukrca nove putnike. Prodavci slatkih kokosovih polutki, čipsa od plantina, sokova i ko zna čega još su snabdevali putnike u prolazu.

Nastaviće se…

Prvi dio putopisa možete pročitati ovdje.