Sve je u ove četiri godine bilo čista megalomanija i mitomanija na obećanjima i trošenju. Rezultati su bili 
minorni, ako izuzmemo sluđivanje, koje je bilo grandiozno na svim nivoima. Živimo u čistoj egolatriji, vidljivoj od zgradurina do vladinih medija koji svaku vest započinju najvećim sinom, do vladinih nevladinih organizacija kojima je On sin, brat, otac, muž ili, pak, nosilac svih zlatnih značaka i priznanja, zavisno da li pričamo o Sindikatu ili Boračkoj.
Kako funkcioniše ego? Najadekvatnije poređenje je ako se zna kako funkcioniše telo. Imunološki sistem stvara molekule pod nazivom slobodni radikali kako bi sačuvali naše telesno zdravlje. Njihova uloga je da se bore protiv virusa i bakterija. Ali, ako faktori izvana izazovu preterano lučenje slobodnih radikala, te molekule napadaju i zdrave ćelije i tkiva i izazivaju bolest, prerano starenje, karcinom i druga oboljenja. Ego je kao slobodni radikal. Čim ga ima previše, stvara predstavu kako smo bolji nego što zapravo jesmo. Ako se velikom moći ega ne upravlja efikasno, on poništava prednosti i pretvara ih u slabosti. Ispitivanja kažu da gubljenje kontrole nad egom znači gubljenje poverenja, poštovanja, veza, uticaja, talenta, karijere, klijenata… Velike korporacije ne mogu sebi da priušte egocentričnu kulturu. Trenutno 51 odsto poslovnih ljudi procenjuje kako ego njihova preduzeća košta šest do petnaest posto godišnjih prihoda, a njih 21 odsto izjavljuje da se troškovi kreću između 16 i 20 odsto. Dalje, 63 odsto poslovnih ljudi tvrdi da ego stalno negativno utiče na radnu efikasnost, odnosno na dnevnoj osnovi, a njih 31 odsto kaže da se to dešava sedmičnim ritmom. Organizacije kod kojih se slabo upravlja egom moraju da privlače kadrove primarno visinom plate i tako propuštaju mogućnost da ih privuku prilikama za razvoj koje pruža radna sredina ili željom samih ljudi da tamo rade. Posledica je domino efekat – zbog nedostatka sposobnosti takve radne sredine postaju manje konkurentne u bivaju marginalizovane. Na tipičnom poslovnom sastanku potrebno je pet minuta da se vidi kako ego umanjuje istinitost izrečenog, smanjuje poverenje, umanjuje iskrenost sa kojom ljudi slušaju, zasenjuje tačnost procena i menja otvorenost rasprava. Kade se pojave takvi znakovi upozorenja, ego postaje trošak, a ne prihod. Ti znakovi su: 1) sklonost upoređivanju, 2) odbranaštvo, 3) isticanje vlastite pameti i 4) želja da se bude prihvaćen po svaku cenu.
Sklonost upoređivanju – Što smo više suparnički nastrojeni, manje smo konkurentni. Ironično, ali tačno. Usredsređujući se na nekog drugog, na onog tamo, nepovratno gubimo vreme koje smo mogli posvetiti da postanemo jedinstveni. Stalnim gledanjem na „one tamo“, odričemo se vlastitog potencijala u ime toga da postanemo „bolji od“ ili bar „dobri kao“ neko drugi. Biti „bolji od“ je strategija prosečnih. Henry Ford je rekao da se moramo bojati onog supranika koji se nama uopšte ne bavi, već svoje vreme troši tako da unapredi vlastiti posao. Kod preteranog upoređivanja sa drugim cilj kojem težimo je tuđe merilo uspeha.
Odbranaštvo – Ogromna je razlika između odbrane neke ideje i odbranaštva. Kad se prekorači crta odbrane i kad se postavimo odbranaški, ne pristajemo na opciju da se naša ideja izgubi, pa se pozicija brani kao da branimo ko smo, usredsređujemo se na dokazivanje svog stava i negiranje drugačijih stavova. U najgorem vidu odbranaštva potpuno odbijamo druge uticaje, bez obzira na propuste u logičkom razmišljanju. Odupiremo se povratnoj informaciji, ne uvažavamo upozorenja o pogreškama, ne izvinjavamo se i rasprava postaje plitka vežba. Odbijanjem da promenimo stav ili da stvari sagledamo drugačije, iz rasprave izlazimo s ultimatumima umesto sa mogućim rešenjima i pouzdamo se u političku moć ili položaj autoriteta kako bismo, kad god možemo, sproveli vlastiti naum. Ali, oni koje smo na nešto prisilili svojom egocentričnom voljom umesto da ih uverimo snagom ideja, daće samo malodušnu podršku, pa se željena promena ili primena ideja neće nikada sprovesti istinski.
Isticanje vlastite pameti – Kod pametovanja nije reč o skretanju pažnje na našu oštroumnost, već je reč o tome da se ona postavlja u centar pažnje i preterano zaokuplja vreme i energiju. Istraživanja dokazuju da kolektivna inteligencija prevazilazi najsjajnijeg pojedinca u svim slučajevima, bilo da se radi o brojanju pasulja ili efikasnosti na berzi, pa sve do rešavanja najsloženijih problema.
Želja za prihvatanjem po svaku cenu – Liderstvo je najbolje dati onima kojima nije potrebna liderska uloga da bi potvrdili ko su. Biti svestan šta ljudi misle je znak velikog liderstva. Preosetljivost na tuđe mišljenje o nama onemogućava nas da budemo iskreni prema sebi. Jedan od glavnih rizika kad smo u potrazi za prihvatanjem je taj što takvo ponašanje potire intelektualnu različitost i nezavisno razmišljanje. Grupni aplauzi i univerzalna harmonija ne rezultuju najboljim odlukama. Prvo pravilo za donošenje dobrih odluka je da se ne donose pre žive rasprave i sukobljavanja različitih i suprotnih stavova, što podrazumeva, ako posao obavimo dobro, i nepodudarne stavove.
Nije teško prepoznati sve ove znakove u miloj i Miloj nam sredini. Cena koju plaćamo je jako visoka i meri se lošim imidžom, sve većom izolacijom, propalim projektima, štetnim ugovorima, budžetskim deficitom, privredom koja je u kolapsu, najvećim brojem nezaposlenih u poslednjih sedam godina, sudskim procesima i arbitražama, najgorim rangiranjem na svim svetskim lestvicama, gaženjem po osnovnim ljudskim pravima, provlačenjem kroz blato neistomišljenika ili svih koji su se drznuli da kažu svoje mišljenje, … Četiri godine je dovoljno dug period da se uradi toliko da kao reper ne mora stalno da bude ona prošla vlast, oni pre nas i slično. I, uostalom, prošlo je samo šest godina od prvog do drugog mandata ove iste partije i sveukupno su vladali nešto manje nego svi ostali od 1995. do danas. Jedino ako neće računati i ratni period kojeg su se nekad odricali, osuđivali, a sada nema većih prvoboraca od njih. Nažalost, koliko god potencirali svoje Srboljublje, ipak je to samo maska za strašno i neviđeno srebroljublje.
P.S. Više o egonomiji potražiti u istoimenoj knjizi autora David Marcum i Steven Smith