Čini se da u debatama između političara 
i ekspertskih institucija postoje dve Bosne – jedna od njih je zemlja na ivici raspada, ili, kako neki kažu, čak i samog rata. Druga Bosna je zemlja sporog napretka ka evropskim integracijama, koja preduzima male, ali vidljive korake ka liberalizaciji viznog režima i reformama. Dakle, šta je Bosna zapravo?Priče o sukobu ili dezintegraciji ne samo da precenjuju mogućnosti ostvarivanja takvog scenarija, već su i opasne.
Upozorenja o ozbiljnoj krizi i neuspehu petnaestogodišnjeg projekta posleratne Bosne pojavila su se kao način da se ugrabi pažnja zapadnih kreatora politike koja je trenutno usmerena ka Kosovu, Avganistanu i drugde. I uspelo je.
Međutim, to privlačenje pažnje ima svoju cenu. Priče o raspadu Bosne i Hercegovine ili mogućem ratu nalaze svoje mesto i u domaćim raspravama, pojavljuju se u vidu naslova u novinama, i potvrđuju stav jedne ili druge strane, te naprosto doprinose ponovnom stvaranju straha i nesigurnosti. Bosni i Hercegovini to danas nije potrebno. Na taj bi način, nehotično, svi ti stručnjaci koji upozoravaju na sukob i haos u Bosni i Hercegovini, mogli zapravo doprineti istome.
Ali, da li je takav scenarij realan? Scenarij moguće krize polazi od premise da bi se Republika Srpska mogla otcepiti, i, po rečima Matthew Parish-a, autora nedavno objavljene knjige o Bosni i Hercegovini, postati najnovija država koja bi proizašla iz Jugoslavije (u stvari, ako ćemo pravo, nastale bi najmanje dve države – Republika Srpska i Federacija). Postoje tri jako dobra razloga zbog kojih to, uprkos svoj toj priči, nije realistično.
Kao prvo, Republika Srpska nije geografski celovita teritorija. Najveći deo stanovništva živi u njenom zapadnom delu, okružen Hrvatskom i Federacijom. Jedina veza sa ostatkom entiteta i sa Srbijom je kroz grad Brčko na severu. Nezamislivo je da bi nezavisna republika (ili čak kao deo Srbije) mogla da opstane u takvim granicama. Kao rezultat toga, nezavisnost Republike Srpske je moguća samo promenom postojećih granica, odnosno inkorporiranjem Brčko Distrikta. To bi, samo po sebi, predstavljalo nepremostiv problem za nezavisnost entiteta: onda kada pitanje statusa entiteta postane neupitno, te u pitanje dođu granice entiteta, Republika Srpska će se naći u veoma ranjivoj poziciji, jer su rizici usled jednostrane promene granica izuzetno visoki i svaka promena do koje bi došlo konsenzusom je nezamisliva.
Drugo, nezavisnost Republike Srpske je jedino realna uz implicitnu ili eksplicitnu podršku Srbije. Uprkos bliskim vezama ostvarenima između predsednika Srbije, Borisa Tadića, i premijera Republike Srpske, Milorada Dodika, malo toga sugeriše da bi Srbija zaista podržala takvu avanturu. Srbija je istakla svoju status-quo poziciju, te stavila naglasak na dejtonski mirovni sporazum iz 1995, umesto da zahteva promene istoga.
Prihvatanje nezavisnosti ne samo da bi opovrglo ovo pravilo, već ne bi bilo ni u skladu sa domaćim političkim izborima. U maju 2008, Srbija je efektivno glasala za nastavak integracija u EU, uprkos nezavisnosti Kosova, i odbacila je stranke koje zagovaraju nešto agresivniju političku liniju. I zbog čega bi građani Srbije podržali nezavisnu Republiku Srpsku (ili njeno spajanje sa Srbijom), kada su glasali protiv bilo kakve politike sukobljavanja oko Kosova?
Treće, nije jasno da li politička elita Republike Srpske istinski podržava nezavisnost svog entiteta. Malo je verovatno da bi Dodikova stranka dala saglasnost da se Distrikt Brčko uključi u ustav Bosne i Hercegovine – što bi predstavljalo jedinu formalnu promenu Dejtonskog ustava do danas – ako je već planirano da se entitet odvoji od države Bosne i Hercegovine.
A opet, uz snažnu podršku evropskih integracija u Republici Srpskoj (iako je ta podrška u opadanju), napuštanje integracija zarad nezavisne Republike Srpske koja bi morala da promeni svoje granice je izuzetno rizična strategija – ta bi strategija dovela do međunarodne izolacije, te na neko vreme zaustavila evropske integracije, a možda bi čak dovela i do vojne intervencije. S obzirom na alternativu, odnosno status quo, takav scenario se čini neprivlačnim.
Da je nezavisnost Republike Srpske, kao što je gore navedeno, malo verovatna počiva na jednoj pretpostavci – daljem nastavku medjunarodne podrške Bosni i Hercegovini. Bez jasnog zalaganja da podrži teritorijalni integritet, Bosna i Hercegovina je osuđena na propast (što se odnosi i na izvestan broj drugih zemalja). Nagoveštavajući da bi međunarodna zajednica mogla nadgledati raspad Bosne i Hercegovine, kao što sugeriše Parish, on potcenjuje sposobnost međunarodnih aktera da oblikuju budućnost BiH.
Dok se neminovan raspad Bosne ne čini realnim, nema sumnje da se zemlja nalazi u krizi – podrška za otcepljenje nije uzrok niti glavna pokretačka snaga ove krize. Kao što pokazuju istraživanja ranog upozoravanja UNDP-a iz 2000, većina stanovnika Republike Srpske je iskazalo podršku nezavisnosti svoga entiteta (premda je to bilo pre aktuelne krize), dok istovremeno za većinu građana to nije prioritet.
Niti je uzrok neprijateljstvo na etničkoj osnovi, jer ista anketa pokazuje svega nekoliko slučajeva etničke diskriminacije, dok je u novembru 2008, svega 13,2% ili nešto manje građana Bosne i Hercegovine (u zavisnosti od etničke grupe) odbacilo mogućnost povratka manjina koje pripadaju drugim etničkim grupama u njihove opštine.
Umesto toga, uzroke sadašnje krize je potrebno potražiti na drugom mestu. Pored domaće političke dinamike između bosansko-hercegovačkih političara Harisa Silajdžića i Milorada Dodika, i međunarodni akteri su svojim udelom doprineli sadašnjoj krizi.
Međunarodna politika, a pre svega politika Evropske unije u BiH, je nedosledna i kontraproduktivna. Visoki predstavnik, odnosno Kancelarija Visokog predstavnika (OHR), je kao institucija nadživela svoju korisnost. Međutim, umesto da napusti scenu sa ”velikim praskom”, Kancelarija Visokog predstavnika je svedena na potpunu nemoć. Marginalizovana, isključena iz ključnih odluka, te bez podrške ključnih država u Savetu za implementaciju mira i povremeno Evropske unije, ovoj instituciji je bilo dozvoljeno da postane institucija sa velikom moći, velikim očekivanjima i malo mogućnosti da se iste iskoriste.
Time je rukovodstvu Republike Srpske dat prostor za igru koju igra od 2006. Pored toga, čini se da su međunarodni kriterijumi u stanju stalne promene. Nedavno propali razgovori u Butmiru nagoveštavaju da je ustavna reforma ponovo bila uslov za zatvaranje Kancelarije Visokog predstavnika i reduciranje međunarodnog angažmana. Međutim, tokom proteklih godina, EU je pokazala tek mlaku podršku za ustavne promene. Ovo kretanje u krug oko uslova i kriterija samo podriva kredibilitet međunarodnih aktera i EU, te stvara konfuziju koja omogućava opstrukciju od strane političkih elita. Ono, takođe, ukazuje i na nedostatak jasnog cilja.
Pokušavajući da poguraju brze ustavne promene, kao što je bio slučaj u Butmiru, je posebno upečatljiva greška međunarodne politike u Bosni i Hercegovini. Ustavne reforme kao da su postale rešenje – brz način za rešavanje političke blokade u Bosni i Hercegovini. Dok smo ja, kao i mnogi drugi naučnici, godinama podržavali ustavne reforme u Bosni i Hercegovini, sama svrha i način butmirskih razgovora su suštinski pogrešni.
Ustavne promene imaju smisla kako bi poslužile za: a) pojednostavljivanje procesa odlučivanja; b) jačanje ljudskih prava i c) olakšavanje integracija u EU. Međutim, nevešto sproveden proces ustavnih reformi dodatno bi povećao zaloge i ugrozio najveću nagradu koju reforma ustava može da ponudi, odnosno ostvarivanje novog konsenzusa oko države Bosne i Hercegovine. Ustavne reforme – koje ne bi bile sprovedene kao ishitren krug debata između partijskih lidera u bazi EUFOR-a – mogle bi dovesti do kompromisa kojim bi se okončala debata o otcepljenju ili ukidanju entiteta.
U isto vreme, nada da bi se pojednostavljivanjem procesa odlučivanja u ustavu omogućilo prevazilaženje trenutne blokade je naivna. Institucije Bosne i Hercegovine u doglednoj budućnosti moraju da raspolažu sistemom koji omogućava jednom od entiteta ili konstitutivnih naroda da blokiraju odluke. Bosna i Hercegovina bi bila manje funkcionalna, te bi postojala veća verovatnoća da dođe do njenog raspadne, ukoliko za većinu odluka ne bi bio potreban širok konsenzus. Dok bi izmene određenih pravila glasanja i kvoruma možda olakšale samo donošenje odluka, uticaj tih izmena na kreiranje politike u Bosni i Hercegovini u najboljem slučaju bi bilo dugoročno. Trenutni zastoj u Bosni i Hercegovini rezultat je političkih, a ne institucionalnih uzroka i rešenja.
Umesto brzih ustavnih promena sprovedenih u “stilu krize” s ciljem prevazilaženja trenutnog ćorsokaka, bilo bi bolje da se naglasi ono u čemu je EU najbolja: sam proces. Kako je moguće očekivati poverenje u institucije Bosne i Hercegovine ukoliko odluke donose partijski lideri koji su pod međunarodnim nadzorom, te daleko od parlamenta? Manje može katkad biti više kada su u pitanju institucionalne i ustavne promene: na primer, čini se da postoji široka saglasnost da je potrebno izmeniti one delove ustava Bosne i Hercegovine koji nisu u skladu sa evropskim standardima ljudskih prava. Takve promene nisu toliko kontroverzne kao entitetsko glasanje, i mogle bi se postići pre narednih opštih izbora 2010.
One bi, takođe, otvorile vrata ka daljim promenama ustava. Ovde bi međunarodni akteri mogli biti od ogromne pomoći. Evropska unija bi pomogla tako što bi Bosni i Hercegovini obezbedila opcije o načinu na koji da organizuje svoje nadležnosti i donošenje odluka između države i entiteta, kako bi mogla da postane članicom EU. Umesto da predloži samo jedno rešenje, bilo bi bolje da EU ponudi Bosni i Hercegovini institucionalni “meni” koji bi definisao okvir u kome BiH može definisati svoje institucije i podelu vlasti kako bi bila deo Evropske unije.
Naposletku, jedini način na koji Bosna i Hercegovina može uspeti jeste kao država članica EU. U tom slučaju, era Dejtona u Bosni i Hercegovini je završena, dok konture nove Bosne i Hercegovine tek treba da se oblikuju.
Preuzeto sa www.transconflict.com