No, suština tih pojmova ostaje istrajna u svojoj upornosti da se sakrije od uma prosečnog građanina Balkana. Izgleda da su politikolozi i sociolozi koji su se bavili ovim prostorom u poslednjoj deceniji XX veka, iako pravilno uočivši moć elektronskih komunikacija, stvari isuviše pojednostavili.
Za rat i nacionalnu histeriju u bivšoj Jugoslaviji okrivili su medije, pa nakon izbornih promena sami pohrlili tom moćnom oružju i kreirali novu medijsku histeriju. U centru njene pažnje našle su se nevladine organizacije kao glavne poluge oživljavanja i delovanja civilnog sektora društva.
Nova istraživanja javnog mnjenja pokazaće vidljiv pomak u nivou obaveštenosti javnosti o radu nevladinog sektora. Biće sve manje onih koji veruju u to da su ove organizacije sateliti stranih, agresorski raspoloženih vlada, a sve više onih koji će poznavati njihovu definicijom određenu suštinu i misiju.
Procenat onih kojima je jasno kako se i sa kojim motivima jedan pojedinac angažuje u njima porašće sa 30% na 55%, na primer. I to jeste dobro, ali nedovoljno. Jer među budućim aktivistima nalaziće se bivši- u nekim novim i drugačijim ulogama, a za one za koje je do sada aktivizam bio samo nepoznata reč stranog porekla on će postati nešto razumljiviji i to je sve.
Razlozi zbog kojih će efekti medijskog propagiranja građanskog aktivizma biti neuporedivo manji od onih koje je imalo medijsko propagiranje rata nisu jednostavni ali ni nesaznatljivi, samo je složen i veoma zahtevan pokušaj njihovog prevazilaženja.
Problem je, u suštini jednostavan i sastoji se u konstantnom (slučajnom ili namernom) sveopštem zanemarivanju pojma “građanin”. Vlast koja nije razumela delovanje nevladinih organizacija- ignorisala ga je, jer se plašila; nova koja razume- neguje civilni sektor površno i neproduktivno, onoliko koliko mora da bi opravdala svoj demokratski prefiks. Novine su pune tekstova, elektronski mediji emisija o kanalima civilnog delovanja građana. A gde su građani kojima se objašnjavaju njihovi mehanizmi delovanja? Njih je na Balkanu manje, mnogo manje nego što se pretpostavlja.
Biti građanin, u pravnom smislu te reči, nije teško biti.
Dovoljno je imati pasoš i zagarantavana građanska prava. Na prostoru na kome se jedna država rascepkala na više nezavisnih, veliki je broj onih koji sve to imaju i po više puta, po različitim osnovima. No biti građanin ne znači samo pravni status. I ne znači samo prava. Znači isto tako i obaveze, i odgovornosti, i moralni status, i individualnost.
Većina stanavnika Balkana ima čudan stav prema ovim kategorijama, jer je za njih obaveza nešto što se izbegava, odgovornost nešto što se ne priznaje, moralni status nešto što se falsifikuje, a individualnost nešto što izaziva strah. Kako bi se, u supratnom, državno-teritorijalni nacionalizam tako dobro primio na ovom tlu?
O građaninu je, u ovom njegovom najdubljem smislu, govorio i Vilhelm Rajh, kada je 1946. godine, napustivši nacističku Nemačku, urliknuo izbezumljenim masama: “Čuj, Mali čoveče!“. Inspirisan masovnom psihologijom fašizma, on je održao ogorčeno predavanje svim Malim ljudima ove planete, predavanje koje bi- s početka XXI veka- trebalo da postane poseban predmet u balkanskim školama, možda kao alternativu, u srpske škole nedavno uvedene, veronauke!? Jer, uprkos svim naporima raznoraznih novoi-zabranih demokratskih vlasti, neće biti ni demokratije ni građanskag društva sve dok ne bude bilo građana, dok Mali ljudi barem malo ne porastu.
Princip građanstva jedna je od najdinamičnijih kategorija moderne političke teorije i prakse, a građanska prava danas predstavljaju prethodnicu ljudskih prava uopšte. Razvijajući se od antičkog pojma građanina- pripradnika polisa sa pravom i obavezom javnog delovanja, preko borbe za uvođenjem univerzalnog građanskog načela “jedan građanin- jedan glas”, moderan pojam građanina pastao je simbol principa jednakosti i slobode. I dok se u svetu, sa pravne tačke gledišta, vode otvarene rasprave o opasnostima savremene tiranije građana nad negrađanima, balkanski sociolozi i politikolozi tek ponekad govore o drugom aspektu jednog od prvih demokratskih principa- o problemu političke kulture u okviru zajednice u kojoj građani deluju.
Jer, pojam građanina nije samo dinamična kategorija savremenih svetskih političkih tokava, već i jedna izrazito značajna forma političkog identiteta svakag pojedinca. Da bi došlo do formiranja ovakve vrste identiteta, nije dovoljna samo ograničiti tendenciju države da, kreirajući produktivističko društvo, potčini svakog pojedinca.
Nije dovoljno preispitati relaciju “građanin- država”, potrebno je pozabaviti se problematikom relacije “građanin- politička zajednica”.
1990. godine, na tlu SFRJ, došlo je do potpune nacionalizacije građanstva koje je u ovoj državi živelo. 0 posledicama nacionalističkog “bum”-a danas tek počinje da se govori, i to u svetlu rata, nasilja i zločina koje su vršile jedna “nacija” nad drugom “nacijom”. Počinje traganje za odgovornima za sve ono što je nacionalisticka histerija učinila delujući prema “drugima”. No, niko se još ne bavi posledicama koje je nacionalizam učinio na unutrašnjem planu, sopstvenim građanima.
Zločin koji se tu odigrao manje je krvavo očigledan, ali ništa manje podmukao i svirep, jer- kreirajući statični i banalizovani kolektivni nacionalni identitet- balkanski su nacionalizmi u svojim nacionalnim državama uništili svaku individualnost i u korenu sasekli mogućnost razvijanja građanskog političkog identiteta svojih glasača. “Kad ne bi bio veoma Mali čovek, mikroskopski Mali čovek, ti najgenijalniji istraživaču 20. veka, razvio bi kosmolitsku svest umesto nacionalne svesti i pronašao bi svojim visokim umom sredstva da atomska bomba ne razori ovaj svet ili bi, ako je po tvojoj logici to neizbežno, glasno i jasno uticao da je onemogućiš kao pretnju.
Vrtiš se u sopstvenom krugu, sam si ga stvorio, Mali čoveče, i ne nalaziš izlaz, jer su tvoj pogled i tvoja misao pogrešno usmereni”, rekao je V. Rajh.
Ali nije rekla nova demokratska vlast svojim građanima. Umesto da se svom silinom obruši na kolektivni nacionalni identitet koji je urušio i uprostio do banalnosti svaki individualni politički identitet, ona mu podilazi, izbegavajući da postavi istinsko pitanje odgovornosti.
Tako je, sa srpskog stanovišta, za ratna razaranja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i dalje odgovoran isključivo Milošević sa nekolicinom svojih pristalica, za bombardovanje SRJ odgovoran je isključivo hegemonizam SAD-a, a pozadina novopropagirane “saradnje sa svetom” i dalje je nacionalni interes. Sve promene koje pretenduju da budu demokratske, za sada završavaju na žalosnom pokušaju podizanja rejtinga Srbima kao naciji.
A individualna politička odgovornost i dalje ostaje samo ružna, nepoznata reč.
Na Balkanu i dalje žive Mali ljudi, koje je Vilhelm Rajh definisao na sledeći način: “Mali čovek neće da čuje istinu o sebi. On ne želi veliku odgovornost koja mu pripada i koju ima, hteo to ili ne. On hoće da ostane Mali čovek, ili da postane Mali Veliki čovek. On hoće da postane bogat, ili vođa stranke, predsednik veterana rata, ili sekretar udruženja za negovanje javnog morala. Ali neće da preduzme odgovornost za svoj rad, za snabdevanje hranom, za stambenu izgradnju, saobraćaj, vaspitanje, istraživanje, administraciju, rudarstvo ili bilo šta drugo”.
Mali balkanski čovek još jače od Rajhovog Malog čoveka pruža otpor kada treba da preuzme odgovornost za rat, humanitarne tragedije i zločine protiv čovčnosti. Nova vlast u Srbiji odlučila je da ogoli staru u potpunosti. Pronađene masovne grobnice u blizini Beograda (grada koji je protestnim šetnjama 1996. godine kupio ulaznicu u građanski svet) postale su udarna tema elektronskih medija. Mali čovek sedi danima, nedeljama ispred svog TV-a i ćutke gleda. A zatim ustane i kaže: “To nije istina! Ja sam čuo da smo tu, baš na tom mestu, zakopavali Nemce 1945. Ovi iz Haga su iskopali nemačke leševe!”. “Sa sve ličnim kartama?” pita drugi Mali čovek koji je počeo da raste. “Ma, daj, ne verujem ja u to… sad kao treba da ispadne da smo mi ubijali, klali, bili kao oni. Ne verujem ja u to! “Oni” samo hoće da “mi” sad ispadnemo najgori… “.
Evo ovde leži odgovor na pitanje zašto je jednu zemlju bilo moguće nacionalizovati i kolektivizirati putem medija, a zašto tim istim putem nije moguće osloboditi je nacionalističkih okova. “Mi” i “oni” su kategorije u kojima razmišlja Mali čovek. “Mi” i “oni” donose sigurnost, Mali čovek na Balkanu još uvek nije spreman da postane “ja”.
Nije spreman da shvati šta mu govori V. Rajh kada mu dovikuje: ” Jer ti si narod, javno mnenje, socijalna svest. Da li si, mali čoveče, ikada razmislio o tome kakvu ogromnu odgovornost kriju ove reči?.. Ekonomske uslove za svoju sreću u životu i ljubavi pobrkao si sa automatizacijom; emancipaciju čoveka sa veličinom države, požrtvovanost u velikim stvarima sa krutom i glupom partijskom disciplinom, buđenje miliona ljudi sa paradom topova, slobodnu ljubav sa silovanjem svake žene kad si ono stigao u Nemačku, eliminaciju siromaštva sa istrebljenjem siromašnih, slabih i bespomoćnih, brigu o novorođenčadi sa odgajanjem patriota, kontrolu rađanja sa medaljama za majku desetoro dece… Moraš priznati da si ti uzdigao svoje Male ljude u svoje tlačitelje, a tvoje istinske Velike ljude učinio mučenicima; da si ih ti razapinjao na krst, ubijao, puštao da umru od gladi; da te nisu brinule njihove brige za tebe; da ne slutiš kome duguješ za ono malo uživanja u životu.”
Da Rajh nije umro u američkom Centralnom zatvoru, “ubijen” od strane demokratije koja je pala na tom ispitu, sasvim sigurno bi ga ubio balkanski Mali čovek, nakon što bi saslušao njegove reči. Rajhu bi, u tom slučaju, bilo svejedno je li pokopan u Srebrenici, Batajnici ili ma kojoj drugoj masovnoj grobnici, sa Srbima, Hrvatima, Bošnjacima ili Albancima, to je još jedino nama ovde važno. Biće potrebno mnogo vremena i mnogo mudre politike čiji se dometi neće završavati u banalnom i uprošćenom medijskom propagiranju građanstva da se, korak po korak, i na Balkanu stvore temelji za izgradnju jedne drugačije političke kulture, kulture u kojoj će “biti građanin” značiti mnogo više nego što danas znači. I biće potrebno mnogo više truda od onoga koji se danas ulaže u denacionalizaciju balkanske svesti. Uprkos tome što će proces izrastanja Malog čoveka u građanina biti dug i težak, treba ga započeti odmah.
Za početak, makar samo čitanjem Vilhelma Rajha.