Više od dva sata nas je, ova pametnica i vragolanka, vodila kroz carstvo pozorišne umjetnosti. Carstvo dostojno svoje carice. Napajali smo se te večeri na bistrim izvorima hrabrosti, letjeli na plavim oblacima mašte, provlačili se kroz guste, katkad neprohodne, i opasne šume neizvjesnosti, i vidjeli male i velike tajne pozorišne umjetnosti.
Pod jednu ruku, Zijah je uzeo nju, svoju ljepoticu, i igrao, igrao za bogove. Pod drugu ruku, uzeo je nas – ko je htio, ko je smio, mogao je da uđe u to kolo. Mogao si te večeri, za novac koji si dao, da igraš, da staneš na scenu, da se nađeš sa druge strane, i da vidiš, i da osjetiš kao je lako, kako je teško, kako je veličanstveno biti glumac.
Zašto pišem ove redove? Da izrazim divljenje umjetniku i zahvalnost životu što mi je podario takve trenutke. I razočarenje, strah, užasnutost, i tugu koju su izazvali komentari pojedinaca nakon odgledane predstave.
Rekli su:
– Zijah nas je vređao!
– Zijah je psovao!
– Zijah nas je provocirao!
– Zijah nas je omalovažavao!
– Zijah je pretjerivao!
Naučila sam da ljudi svoje neznanje, nedostatke i strahove ušuškavaju u razne vrste obloga. Uglavnom njih, obloge, kvase znojem nastalim iz muke da se lični nedostatak prenese na osobu sa druge strane. Tako je lakše, prividno. A, moglo se te večeri uraditi mnogo toga! Mogao je onaj, kome je zvonio telefon u sred predstave – na šta je Zijah reagovao, da u miru pozorišnog čina obavi svoj razgovor do kraja. Mogao je onaj, koji je rekao da se zid pravi od zida – na šta je Zijah reagovao, takođe da odreaguje. Mogao je svako, po bilo kom pitanju, te večeri da odreaguje. A, nije!
Poslije su, u opštem žamoru, u masi, brbljali svoje primjedbe. Zato je svako, tamo gdje jeste! Zijah Sokolović, tamo, na sceni, izdvojen iz mase, a drugi, opet, tamo, negdje, duboko zgužvani u gomili. Toliko o njima, koji se guraju u masi, mnogo ih je, gube mi se njihova lica, ne vidim ih, nestaju.